Изгледало је да ће рат почети 23. марта 1999. године, оператери радара Војске Југославије били су сведоци невероватног призора: целокупни авио-саобраћај је измештен изван СР Југославије. Напетост је достигла врхунац, ако се нека ситуација може описати речима да рат виси у ваздуху, онда је то био тај дан.
НАТО агресијa на СР Југославију је почела сутрадан нападом на Ратно ваздухопловство и противваздухопловну одбрану ВЈ. Прве крстареће ракете погодиле су 24. марта у 19.41 час радарске положаје на Црном рту код Бара, на Копаонику и у Качареву код Панчева.
Ипак, 126. бригада за ваздушно осматрање, јављање и навођење (ВОЈИН) је, боксерским речником речено, „остала на ногама”. Ова јединица је упркос жестини напада непријатеља наставила са радом до краја рата достављајући неопходне податке о налетима авијације НАТО-а систему противваздухопловне одбране (ПВО). У ваздушном простору су међу десетинама хиљада летова откривали и „невидљиве” авионе Ф-117А.
Када се са ове временске дистанце говори о том рату и пожртвовању наших војника, тешко је рећи где је било најтеже. Страдало се на Косову и Метохији, граници према Албанији, градовима и другим локацијама широм Србије. Али и тада је било јасно да је можда најризичније бити оператер на радару. У ваздуху је била потпуна надмоћ непријатеља, а радар исијава зраке који откривају противника, али и у супротном правцу наводе противрадарске ракете.
Најтежи дан за јединицу био је 6. април 1999. године када је, у 23.05 часова, авио-бомба погодила радарски положај на локацији Краљев сто на Маљену при чему су погинули потпоручници Жељко Савичић (24) и Синиша Радић (23), официри за навођење наше ловачке авијације.
На месту њиховог страдања подигнута је црква посвећена Светом Ђорђу где им чланови породица и припадници 126. бригаде ВОЈИН сваке године одају почаст. Савичић и Радић су били генерација, како то војници кажу „класићи”, пуковника Јовице Кепчије, данашњег команданта 126. бригаде ВОЈИН.
Та генерација старешина је промовисана у официре 26. септембра 1998. године. Уследио је одмор уочи пријема у службу, али је он прекинут телеграмом, наређењем да се 12. октобра јаве у јединице, у време прве претње нападом НАТО-а.
Неки од њих су са радарског положаја били сведоци догађаја који су те јесени и зиме претходили рату. На радарским екранима видело се изузетно интензивно летење, како „мигова 21” Војске Југославије са аеродрома у Приштини, тако и извиђачких авиона НАТО-а који су по постигнутом споразуму надлетали простор Косова и Метохије.
Током НАТО агресије 126. бригада ВОЈИН је била на директном удару непријатеља, при чему су њени припадници засути са 99 авио-бомби, 15 крстарећих, 29 противрадарских и 13 ракета ваздух–земља. Захваљујући изузетној вештини, домишљатости и храбрости није било више погинулих, али јесте рањених међу којима се издваја судбина поручника Жељка Мићића који живи са последицама напада на радарски положај код Врања. Многи припадници су одликовани за заслуге током рата, као и сама јединица – која је међу малобројнима носилац Ордена народног хероја.
У команди 126. бригаде ВОЈИН, на београдској Бањици, налази се спомен-соба у којој је посебан део посвећен НАТО агресији. Ту су и „експонати” који су „падали” са неба по положајима ових бранилаца отаџбине, међу којима и остатак ракете на којем је тадашњи непријатељ исписао поруку оператерима на радарима: „Угасите их, или ћемо их ми угасити уместо вас.” Нису успели у томе, исти ти и други радари и данас чувају небо Србије, а нове генерације „војиноваца” са поносом се сећају ратних подвига својих претходника.
Извор: Политика
