Према закону, по формирању предмета Тужилаштво БиХ спроводи истрагу, након чега поступајући тужилац одлучује да ли ће подићи оптужницу. Потом Суд БИХ потврђује или одбацује оптужницу.
„У Сребреници се није десио геноцид, то знамо сви овде у Републици Српској“, рекао је Додик на конференцији за новинаре у Бањалуци 21. фебруара.
Ово није први пут да је Додик негирао „геноцид“ откако је бивши високи представник у БиХ Валентин Инцко крајем јула 2021. године наметнуо Закон о забрани негирања геноцида, приметили су западни новинари.
Саговорници Спутњика сматрају да формирање предмета против Додика може додатно продубити политичку кризу у Босни и Херцеговини изазвану наметнутим Инцковим законом.
Узурпирано правосуђе продубљује кризу
Тужилаштво БиХ једна је од узурпираних правосудних институција. Дугогодишњим интервенцијама у правосудни систем БиХ у институције су постављени људи који ће да раде по диктату Сарајева и странаца који их контролишу, оцењује за Спутњик политиколог из Бањалуке Војислав Савић.
„Не могу рећи да је ово нешто неочекивано, али чињеница је да овакви потези могу дуготрајно да дестабилизују БиХ, јер ради се о озбиљним стварима. Не верујем да из тога могу произаћи неке правне и политичке последице, али сама чињеница да неко мисли да је паметно радити такве ствари говори колико нема рационалног приступа у доношењу одлука“, истиче наш саговорник.
Све и да Суд БиХ осуди Додика, та пресуда не би изазвала никакве правне последице јер је наметнути Инцков закон одбацила Република Српска, сматра Савић. У асиметричном правном систему поставља се питање како неко ко живи у једном ентитету може одговарати у другом и шта од закона уопште важи на територији целе БиХ.
Оптужница по непостојећем закону
Оптужница би сама по себи требало да буде одбачена, а чак и кад би дошло до суђења, Додик не би имао разлог да се појави у судници зато што се суди по закону ког Република Српска не признаје.
„Самим тим, не можете пристати на последице нечега што не узимате за стварну појаву“, закључио је Савић.
Професор уставног права на Правном факултету у Источном Сарајеву Радомир Лукић каже да формирање предмета значи само да ће се Тужилаштво БиХ бавити пријавама које су поднете против Додика на основу нечега што не може имати статус закона.
У модерном правном и политичком смислу речи, закон је само дело народног представништва, а у случају Инцковог наметнутог акта је било дело једног човека који нема такву врсту власти, додаје Лукић.
Повратак вербалног деликта у Босни и на Косову
Злочин у Сребреници је био тежак злочин али нема својства геноцида у односу на пресуде међународних трибунала у Нирнбергу и Токију које су ти судови имали у виду кад су одлучивали о појму геноцида и како геноцид третира Конвенција о спречавању злочина геноцида, објашњава Лукић.
„Све до праксе Трибунала у Хагу није постојао појам локалног геноцида, то су тек увели и у том смислу не сме да буде забрањено ни политичкој, а камоли научној јавности да расправља о оправданости таквог става трибунала. РС и БиХ нису Аустрија у којој је то запрећено, иза РС не стоје злочини какве су широм Европе вршили припадници аустријских формација немачке државе тако да се то не може упоредити. То није историјски поштено и доводи до неодговарајућих паралела.“
Хајка на Додика, уз истовремено хапшење Срба на Косову због неслагања са званичном верзијом случаја Рачак, за Лукића је драстично и драматично ограничавање слободе мисли и њеног изражавања која је у бившем комунистичком режиму изражавало кроз тзв. вербални деликт.
„Наравно да такви ставови не могу да воде до утврђивања историјске истине, јер прихватање једне истине која је званична води најгрубљим повредама човековог бића и праведности. Јер свака истина је данас истина, а сутра то није. И о Рачку и о Сребреници треба слободно расправљати, наравно на човечан начин, поштујући не само жртве“, закључио је Лукић.
Извор: sputnikportal.rs
