Пише: Владимир Димитријевић
Драги Златановићу,
Већ сам писао текст у Твоју одбрану, али сам решио да Ти се обратим и овако, писмом. Не знам како да Ти га дотурим у тамницу, кућу необичну, али верујем да ће то учинити неко ко има приступа. Знаш и сам да сам одавно хтео да пишем текст о Теби као нашем најхрабријем новинару, који си стално био са својим народом и у протесту против зла и неправде. Нисам стигао, иако сам био дужан, па гледам да своју дужност испуним сада, када Ти је, мислим, корисна свака подршка тамо где јеси.
Ухапшен си и заточен невин, наравно. Вучићева охлократија на слободи је, привидној, јер, како рече апостол Павле, ко чини грех, роб је греха.
Али, оно што Ти се десило знамење је, јер се код нас спрема кловнократска протофашистичка диктатура.
Што хоћу да Ти кажем? Одакле се то види?
Као и Вучића који продаје Косово НАТО Шиптарима и остатак Србије Рио Тинту, а спрема се да окрене леђа Русији, тако је Мусолинија подржавао Запад, јер је дуче био противтежа комунизму, а, у ствари, један од стубова русофобије ( да не заборавимо – дучеа је англоамерички „Тајм“ проглашавао за „личност године“ ). Да би фашизам Рио Тинта завладао Србијом, потребан је Вучић. Да би се издало Косово и Метохија, потребан је, опет, Вучић. Тако је, у Италији, био потребан Мусолини, да се не би „скренуло у лево“, ка совјетској Русији. И биле су, тамо, „фаше ди комбатименто“, а код нас аутобуси пуни СНСендвичара. И Мусолини је, као и Вучић, имао своје бот – интелектуалце, који су, више или мање, били уз режим, од Ђованија Папинија до Курција Малапартеа. И сви су знали да га подрже тако што су га, скупа са партијским нискочелцима ( израз Милана Брдара ) поистовећивали са Италијом. Ако се томе дода папска подршка Мусолинију која и у Србији има своје аналогије ( који чита да разуме ) – све ће бити јасно.
Зато Вучић ових дана, као карикатура Мусолинија ( који је већ био карикатура диктатора древне Римске републике ) најављује неки покрет за поистовећење државе и народа са собом, држећи у резерви „проевропску опозицију“ и коопретаивног, а не кочоперног, Ђида, с којим би се власт могла правити кад се издаја Косова и Метохије коначно спроведе. Тај покрет Држава је Народ је Вучић ( а ко друкчије каже, клевеће и лаже, и нашу ће осетит пест, певало се у време Броза ) јасно указује на чињеницу да је у Србији парламентарна демократија мртва, и да ће, губитиком Космета, НАТО Империја на овом простору задуго устоличити Вучића, као што је у Монтенегру трајно устоличила Мила Ђукановића, срамну карикатуру чврстој руци склоног, али ипак Србина, краља Николе. Кад испуни главни задатак, Вучић од НАТО газда добија вучкократију на поклон. И трајаће, и трајаће, све док се овом народу коначно не угаси звезда зорњача, и наступи прави мрак, онај из хладњаче у којој умиру илегални мигранти.
Иако више личи на италијанског диктатора - личност године на насловници „Тајма“! - Човеку Са Посебним Политичким Потребама ( Да Буде Народ И Држава У Исти Мах ) ипак треба и неко „паљење Рајхстага“. Вас тројица ухапшених, од којих се обраћам Теби, драги Дејане ( осталима желим да их што пре ослободе и поздрављем их такође ), само сте проба за тај „Рајхстаг дан“, који би се могао десити, рецимо 17. марта 2023, када се државотворна опозиција окупља да нас подсети да Држава није Човек Са Посебним Политичким Потребама. Јер тај заиста држава није, нарочито не држава Србија, коју основали и крвљу освештали свеци. И судије Уставног суда то знају, али – „страх животу каља образ често“. И они ће ћутати, и пуштати свог Газду Исплатиоца Принадлежности да ради шта хоће. Не заборавимо – као што је италијански краљ са Ватиканом легитимизовао дучеа, тако за време фирера никад није престао да важи Вајмарски устав. А власт има, рече хитлерофилни Карл Шмит, онај који одлучује о ванредном стању. Знају то ови из Уставног суда, али ћуте. Да ли лукративно? Или превентивно? Видећемо, наравно.
( Ипак, кад време вучкократије прође, све слуге режима ће се правити да никад нису чуле за Човека Са Посебним Политичким Потребама, а ако баш ништа не могадну да слажу, говориће да су с њим били само да би систем „бушили изнутра“. Наравно. Ти и ја, ако дочекамо тај час, драги мој Златановићу, опет ћемо бити маргинална опозиција.)
Недавно сам на Интернету нашао сјајан коментар извесног Драгана Томића. Не знам да ли је то псеудоним, али је рекао суштину – ми живимо, одавно, одавно, у удбашкој држави, која из титокомунизма, ако се нареди, лако може у да скрене у Рио Тинто фашизам:“Термин Удбашка држава се користи просто зато јер је згодна јер са најмање слова описује суштину проблема а та суштина проблема јесте неконтролисани уплив апсолутне моћи у било који аспект друштва, дистрибуцију те моћи и њену употребу. Стога, удбаше не треба посматрати као искљчиво као припаднике служби безбедности, и ако они највише долазе одатле, већ много шире, као на стање ума. Ума опијеног апсолутном моћи и разведеног од реалности и интеракције тог ума са реалношћу кроз фантазију, тј психозу. Обзиром да удбаш представља агента апсолутне моћи, његов неконтролисани уплив у све сфере живота чини да је живот у таквој средини хаотичан и управо због тога ХАОС је саставни део модуса операнди у удбашкој држави. Сликовито речено, то би вам било исто како када би сте живели на планети где гром може да вас удари без обзира на то да ли је време лепо или ружно, може да вас удари напољу, у соби, на ВЦ шољи било кад и било где, без било какве логике,смисла и разлога. Једнако, удбаш као агент апсолутне моћи, попут вируса, инфицира све са чиме дође у контакт.“
Тај удбашки гром погодио је Тебе, драги Дејане, као и многе пре Тебе.
У удбашкој држави можеш да бираш између Дебелог Мртваца Гроза ( израз који је владика Данило Крстић користио за Тита ) некад или Човека Са Посебним Политичким Потребама, маскираног у Државу и Народ сад. Али, суштина остаје.
Ипак, има и разлика између фашизма ондашњег, савеза борбених снопова са ликторских знамења древног Рима, и овог данашњег, сендвичарског покушаја у Србији. Мусолонијево варварство било је јувенилно, а ово наше, садашње, сенилно је, да не кажем „пензионерско“, па се режим ослања на старачке умове и срца ( не толико по годинама, колико по поспаном кукавичлуку са шаком седатива при руци, типа „Само да рата не буде“ и „Укинуће нам безвизни режим са ЕУ“).
Сенилна поспаност влада свуда ( осим часних изузетака) - у школству, здравству, војсци, полицији ( будној само кад хапси људе попут Тебе ), као и испод многих мантија, панагија, напрсних крстова. Она нам не да да разумемо шта је младобосански витез Гаврило рекао речима Жерајићевим:“Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи“, а патријарх српски истога имена поновио 27. марта 1941, када је позвао Србе да се одазову Слободи, да се понизе пред Богом, а усправе пред људима.
Али, драги Дејане, да Ти, у Великом посту, не шаљем само лоше вести. Ево и оних добрих. Још има Срба верних завету, и они не ћуте. Један владика, Метохијац из Истока код Пећи, рекао је да се никад није одрекао и да се неће одрећи наше Свете Земље, и позвао нас је да прогласимо окупацију Косова и Метохије:“Подсећати се светости заветне Српске земље; не трговати светињама; не продавати име, веру и територије за инвестиције – еда не би на нас пало проклетство велеиздаје.“(1)
Један свештеник нам је објаснио:“Од нас из свештенства нико не очекује револуцију, грађанске немире, уплитање у баруштину партијске борбе. Црква се не бави политиком у смислу да се не бави партијским лобирањем (тога би се требало сјетити и у мирнија времена, када партијским функционерима кренемо на прославе), али ако се Црква занима за друштво у коме живи онда се она по дефиницији бави полисом (дакле: политиком). У том смислу очекивање српског народа није усмјерено ка насилним превратима и манифестацијама бијеса већ ка недвосмисленим, гласним, непоколебивим, свакидашњим упозорењима нас из свештенства онима највишим у држави о томе да је неприхватљиво и незамисливо да се уопште говори о прихватању и спровођењу плана о капитулацији Србије. Ако – како нас често увјеравају из близине власти – никада и не постоји намјера да се план прихвати и спроведе, онда ће глас Цркве остати само као успомена о заједничком погледу на најважнију стварност српског бића. Истински родољуби не замјерају другим истинским родољубима. Ако се тиме „сужава дипломатски простор“ – а тај простор „широким“ чини евентуалија звана „нормализација односа између двије стране“ – онда је наша обавеза да сужавамо такав „дипломатски простор“. Ништа још није готово, али да не бисмо осванули у ситуацији гдје смо обавијештени да јесте готово – свако од нас мора да јасно и недвосмислено каже: као Србин и/ли грађанин Србије не пристајем на прихватање понуђене капитулације (од првог до посљедњег међу нама, од свештенства до вјерног народа, без тражења анонимности и сакривања у масу и безначајност). Не потписујте и не саглашавајте се са капитулацијом Косовског завјета! Не пристајем! Не дам Косово за било шта, па ни за сат и по путовања до Ниша! Не припадам народу који може да живи са сазнањем да је оставио на цједилу своју земљу и њене људе на Косову и Метохији. Не желим аутопут до било које тачке, ако због ње морам да пристанем да се одрекнем Ораховца и Звечана!“(2)
Други свештеник је био још гласнији:„Неће Вучић издати“, тврде његови фанови. Али, прош’о воз. Ако то креће наредна кампања – издаја Републике Српске – парола треба да буде: „Неће Вучић ОПЕТ издати“. На чекању су Војводина и Санџак. Губитак Косова и Метохије за српски народ далеко од тога да је само губитак територије. Претходио му је губитак Косовског завјета. (Косовски завјет не губи се губитком КиМ него обратно, КиМ се губи губитком Косовског завјета.) Губитак КиМ опипљива је посљедица уплива новопаганске западњачке глобалистичке идеологије у српско биће. Врата српске душе пред овом противхришћанском идеологијом широм су отвориле од Запада инсталиране српске власти, не само актуелна.
Губитак Косова и Метохије је мјера духовног страдања српског народа. Само духовно посрнулом српском народу било је могуће инсталирати за неприкосновеног вођу човјека преко којег му је отето КиМ. Ово је најтеже вријеме за нас Србе, и не само за нас. Кажу: било је теже када су нас набијали на коље. Ама није, сада је теже јер су нам ушли у лобање и одвајају нас од Царства Небеског. Убијајући нас слали су нас у Царство Небеско. Не разумијемо то јер не видимо свој живот у цјелисти, онако како нас Бог види, и у овом и у вјечном животу. Данас је српски народ угроженији него икада, тим више што то не види.
Европрајд од 12. до 17. септембра прошле године био је генерална проба колико српски народ, кроз вјекове опстао на хришћанским вриједностима живљења, може да буде унижен а да не пружи озбиљан отпор. Вучић се и тада размахивао тврдњом да „неће да потпише“, да неће бити ЛГБТ итд. шетње улицама Београда. Молебан у Храму Светог Саве није спријечио то понижење. А на дан Европрајд шетње из Цркве није било ни отпора ни гласа.
Унижење српског народа од стране новопаганског Запада почело је пуно раније, мешетарењем невладиних организација, куповином медија, управљањем резултатима парламентарних избора и утицајем на формирање извршне власти. Прва велика проба извршена је постављањем јавно декларисане лезбијке Брнабић на чело Владе Србије.
Трагедија Косова и Метохије, очекивано, разбудила је сјећање на недавне литије у Црној Гори. Тог дана када је у Скупштини Црне Горе изгласан Закон о слободи вјероисповијести, који је предвиђао отимање црквене имовине од стране Државе, 27. децембра 2019, ујутро смо се састали на Саборном храму у Подгорици. Добар дио присутних свештеника се залагао да не излазимо на улицу док се у Скупштини води расправа о Закону, него да у црквама служимо молебане. Тада сам рекао: сада ћемо да служимо молебане у црквама, па када нам закуцају на врата од цркава молићемо се по кућама, а када нам и тамо закуцају на врата, молићемо се испрод кревета. Те вечери смо били на улици код Скупштине, толико близу колико нам је полиција допустила. Већ наредног дана народ је протествовао широм Црне Горе. Ми смо у храмовима служили молебане. Негдје су се свештеници прикључили народу, негдје не. Убрзо је тај протест, благословом митрополита Амфилохија и владике Јоаникија, артикулисан у литије какве упражњава Православна црква. Све полиције су обучене да одговоре на насиље оних који протестују. Литије су биле непознате њиховим доктринама. Епилог смо видјели.“(3)
Један монах је написао:“Чега смо се ми то и кога уплашили? Да ли су се Срби икада некога плашили? Нису и НЕЋЕ! А понајмање ћемо се уплашити једне шаке јада европских уцењивача, гомиле пијанаца, хомосексуалаца и болесника, које нико више ни у њиховој Европи не поштује! Да ли су се Немањићи некога плашили? Да ли се Кнез Лазар уплашио силе Азијске када су, као непрегледно и небројено јато скакаваца, пали на Балкан? Да ли се Карађорђе плашио Турака и потурица, да ли су се Надежда, Милунка, Мишић, Путник, Бојовић, Степа и остале војводе и војници лављих срдаца плашили Шваба и швапских слуга и коњушара, да ли се Дража Михаиловић плашио, да ли су се и наши партизани, и то су све били Срби, уплашили Немачког крволочног Вермахта – НИСУ, нико се од њих није уплашио! Увек је Србин устајао против неправде и гинуо, али на крају увек побеђивао! Не дозволимо ни данас да нас уцењује било ко и било за шта! Ако неко изда Косово, на њега пада клетва Лазарева. Да му је све проклето, и њему и његовом семену, и да се затре са лица земље!!!“(4)
А Твој храбри колега, Михаило Меденица, упутио је писмо на праву адресу ( одговор, али делатан, још увек се чека ):“Не припадам ни једној политици но вери, кост сам сломљених и здробљених костију Србинових, дете сам распетих, знам да сам без Косова – нико, без Метохије – ништа, па верујем да с правом гледам пута Вас, светости, часне владике, питајући се: зашто говорите не казујући ништа?!
Пост није изговор, напротив!
Нема Србин часнијег поста од Косова и Метохије, ни причести до њега!
Шта ћемо за Васкрс, на Литургији, рећи Господу: јесмо ли се суздржали од грехова или их сабирали?
Који ћемо корацима под плаштаницу ако ћутимо да су нам стопе на Косову и Метохији?
Свакоме је од нас и први и последњи корак тамо, све између су трагови предака и потомака, па шта ћемо им оставити?“(5)
Дакле, борба траје. Не предајемо се. Устају студенти, устале су парламентарне странке које бране државу, јављају се из Покрета за одбрану Косова и Метохије и многи други, Срби заветног духа, незгрбљени и непропузали.
Ти си нам, брате Дејане, данас узор, као што нам је узор био Светозар Милетић, због кога је Змај позивао мајке да дижу децу из колевке да запамте његов лик, као што нам је узор био Лаза Костић, кога, због борбе за нас данашње, хапсе Мађари, а народ пева „Зелен добош добује, Лаза Костић робује, не робује што ј` убио, но што ј` Србин био“, као што нам је узор Петар Кочић, који је Слободи, из тамнице аустроугарске, овако певао:“Задрмај овом учмалом земљом, потреси смрзнутим срцима, освјежи и оснажи, да све и свак осјети сав неизмјерни сјај и драж љепоте, све обиље милости и снаге Твоје, као што их осјећа и над њима дрхће узаврела и вјечито узбуњена крв моја, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше!“
И запамти – био је, после Видовдана 1914, сваки Србин осуђен на смрт, а толики наши витезови из Босне и Херцеговине на доживотну робију на Бањалучком велеиздајничком процесу, па је крвави Беч пао већ 1918.
Чује се се, чује се, грми. Иде Руја ко олуја, рекао би Твој и наш Владика Николај.
Нека Те Бог чува, Ти, који постиш и молиш се Богу боље од свих нас. Помоли се и за нас, да имамо храбрости, да се не брукамо пред Лазаром и Милошем, да на нас не падну клетве прађедовске.
И остај нам, Дејане, Петар, као онај по коме носиш име и на чијој је вери у Христа као Богочовека и Спаситеља сазидана Црква којој ни врата пакла неће одолети.
Твој, у Цару Христу и великомученику Лазару,
Извор: Правда
