Пише: Џевад Галијашевић
Упркос познатим, чврстим аргументима, читава се савремена, германска, а привидно европска мисао исцрпљује у покушајима механичког оптуживања Срба, непрестано наглашавајући њихово лицемјерје, насиље и злочине почињене деведесетих година током распада Југославије. На западу су и најбољи духови изгубили добар дио своје суштине и подлегли тој духовној рутини: једни су с аплаузом поздрављали све антисрпске револуције, други диктаторски режим Титоизма, треће је у екстазу бацала љепота терористичких дјела подузетих према Србима или су пак подржавали сваку герилу, само зато што су њезини мотиви били противни српској националној логици и интересу. Попустљивост према српским диктатурама, тврдокорност према српској демократији и непрестано кретање, при чему, критичка мисао, испрва субверзивна, окреће се против себе саме претвара се у нови конформизам; само конформизам овјенчан заборавом давних побједа. Вјечита одважност српског народа, претвара се у шаблон за осуду.
Грижња савјести престала је бити повезана с прецизним историјским околностима, она постаје догма, духовна храна, готово монета за трговинску размјену у којој учествују полтрони Савеза за промијене, стварајући читаву интелектуалну трговачку мрежу политичара и невладиних организација, унајмљених да одржавају мисао о српској кривици. Дође ли и до најмањег одмака, ти лажни поборници скрушености подижу свој глас, управљајући полицијом говора, издају или одбијају издати свој имприматур. У великој творници духа, они су ти који вам отварају или затварају врата демократије и западног пута. То агресивно примјењивање скалпела на самоме себи они називају кајањем. Попут сваке идеологије, и овај дискурс у први мах, пада у регистар очитога. Не треба ништа доказивати, толико се ствари чине јасне да треба само понављати и потврђивати. У првом реду, та политика, Западу, кој је од памтивијека оптерећен мржњом према Србма, забрањује српској политици да суди, да устаје против других режима, других држава и религија. Измишљени, српски, прошли злочини налажу цјелом народу да затвори уста. Једино српско право је шутња. То право затим покајницима нуди утјеху повлачења. Суздржаност и неутралност за њих, постали су цивилизацијско искупљење странке и себе.
Не судјеловати више ни у чему, не укључивати се у послове новога доба, заборавити властите групне интересе те само понекад, стидљиво, приговорити онима који су донедавно, убијали и подјармљивали Србе.
На тај ће се начин заправо, конституисати и дефинисати двије српске политике и националне стратегије: добри Изетбеговићеви, Амерички и Њемачки Срби, који позивају властити народ да се сакрије у мишју рупу и шути и, Додикови „лоши Срби“ који не прихватају да запад интервенише и да се уплиће у све и свашта. Немогуће је, наравно, некажњено дресирати читаве генерације и тјерати их на самокажњавање. То изазива негативне посљедице којима се, дакако, придодају и секундарне добробити. Покрет што га је уочио и покренуо Милорад Додик, још 2005. данас се шири и продубљује. Срби не желе живјети у раздобљу кад народни човјек мора да шути и трпи.
Стари континент, жртва властите побједе над фашизмом, демобилисао се након побједе над нацизмом и фажизмом. Након еуфорије побједе, услиједила је атмосфера одрицања, епоха америчког притиска а однедавно и масовних удара из Африке и Азије - посебно са Блиског истока. Цијели исламски свијет куца на врата Еуропе, сви желе ступити на њезино тло и то у тренутку када њу прожима потпуни заборав германских злочина и аспирација да владају на цијелом континенту и када је нимало није стид ње саме, као такве, поново оживљене у крилу германске надобудности и амбиција. Схватити тај парадокс, проникнути у европско морално срозавање, пронаћи теоријске алатке помоћу којих би се то могло објаснити, више није тако једноставно. Чак ни могуће. Европа, попут пијанца омамљеног алкохолом, видљиво тетура, осјећајући како су је сатрли злочини претешки да би их носила на својим плећима: њена је историја препуна лешева, злочина, мучења, грађанских ратова, костурница и плинских комора.
Европа на јединствен начин комбинује рационалну мисао и убиства, систематски и методички ствара строј за дехуманизацију који је у 20. вијеку доживио врхунац. У овој се цивилизацији крије проклетство које јој квари смисао, изругује јој величанственост. Врхунци мисли, музике, умјетности, као бескористан и трагичан луксуз за посљедицу има поноре највеће мржње нељудских и безбожничких циљева и интереса. Када је 1955. године, у својој књизи „Тужни тропи“, говорећи о бразилским Индијанцима, Цлауде Лéви-Страусс, са згражавањем критиковао “развој западне цивилизације који је за велик и недужан дио човјечанства био чудовишна и несхватљива катаклизма“, ко се могао похвалити да је чуо и разумио ту поруку?! О том карактеру западне цивилизације и њихових држава, још и данас свједоче безбројни путници, теоретичари. Четрдесет година након Лéви-Страусса, стање је и даље исто: “Колективно, много је тога за што бисмо требали тражити опрост”, објашњава филозоф Марц Феррy... Критички бисмо се требали присјетити свих насиља и понижења које смо наметали читавим народима на свим континентима, а све како би тријумфовало наше властито виђење људскости и цивилизације.”
И велики стручњак за Алжир, који, како би исказао властити очај, пише: “Французи никада нису размотрили могућност да кривња буде саставни дио њихове повијести.”
Француски филозоф и књижевник Едгар Морин је, у низу предавања што их је одржао током 2005. године, у „Новој Европи“ фашисоидних и нацистичких стремљења у дубини њене друштвене сржи, искључиво у њој, видио фермент константног и агресивног барбарства: “Нужно је бити кадар промислити о еуропскоме барбарству како бисмо га превладали, јер најгоре је увијек могуће. У пријетећој пустињи барбарства налазимо се у релативној заштити оазе. Једнако тако знамо и да смо у историјско-политичко-социјалним околностима који и најгоре чине могућим, особито у раздобљима пароксизма.”
Да је Еуропа болесник на планету по којем шири своју заразу, то је оно за што би требало доказати кривицу најмоћнијој држави на европскоме тлу. А на питање: тко је крив, у метафизичкоме смислу те ријечи, опште је прихваћен спонтани одговор: Срби.
Пред нама савременицима и живима, западни савез Старог и Новог свијета, представља строј без душе и господара који је “човјечанство ставио у своју службу”, и тренутно живи у добу “освете крсташа” желећи посвуда извозити своје разуларене фашистичке страсти.
Зар постоји ужас у Африци и Азији; Балкану или на Блискоме истоку, а за који Европска и Америчка политика нису одговорне?
Смисао овог приступа није у пљувању пута који је постао „пут без алтернативе“, како многи кажу али: шта је одговор и шта треба учинити, то је једино питање.
Они који мисле, да је вријеме у коме ће неки ситни бирократа попут Дениса Бећировића, поднијети неки свој извјештај, дати мишљење о протеклом рату, са позиције члана Предсједништва БиХ и да је то најбитнији догађај на планети, да због тога треба пљувати и срушити Републику Српску: или нису људи, или просто нису нормални.
Крај фељтона...
Предходне делове фељтона прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
