Пише: Драган Бисенић, новинар
Албански званичници покренули су акцију у Савету Европе за обарање резолуције Савета Европе о трговини људским органима, познатије као извештај Дика Мартија. Ова резолуција усвојена је 2011. са једном од најубедљивијих гласачких већина - за резолуцију гласало је 169 посланика осам је било против, а 14 уздржаних. Од 19 амандмана који су поднели представници Албаније, прихваћен је само један, па је назив резолуције промењен у "Истрага оптужби о нехуманом третману људи и нелегалној трговини људским органима на Kосову".
Премијер Албаније Еди Рама саопштио је да је Албанија у скупштини Савета Европе прикупила потписе за нову резолуцију, која би оспорила резолуцију Дика Мартија из 2011. године, у којој је Ослободилачка војска Kосова оптужена за трговину људским органима.
Читавих 12 година након њеног усвајања уследио је покушај њеног оспоравања и евентуалног обеснаживања. Ово се дешава у тренутку када је свет заокупљен руско – украјинским сукобом и његовим дубоким последицама по европске и светске односе, дијалогом Србије и Приштине о немачком предлогу за нормализацију међусобних односа, али и процесом командантима Ослободилачке војске Kосова за злочине почињене током и после сукоба 1999. пред Специјалним судом у Хагу. Истовремено, пред вратима процедуре за пријем у Савет Европе чека апликација Kосова.
Албански парламент прошле године је једногласно усвојио закључак да се у Савету Европе покрене процедура опозива ове резолуције.
Рама је навео да су у резолуцији из 2011. године „без икаквих чињеница изнете страшне оптужбе на рачун ОВK за трговину људским органима“, а за Дика Мартија да је требало да буде „плаћен као приповедач, а не као истражитељ“.
Пут којим је албанска страна кренула сасвим је нов. Никада до сада није се догодило да нека држава покуша да опозове већ усвојену резолуцију, не само у Савету Европе, него и у другим сталним међународним скупштинама, попут Уједињених нација. Чланице Савета Европе, ма колико имале симпатија према Kосову, све одреда веома су осетљиве на питања људских права и слобода и сматрају себе браниоцима вредности које чине саме основе постојања европској јединства и идентитета.
Искуство Савета Европе у испитивању трговине људским органима веома је обимно и ни у ком случају није усмерено искључиво ка Kосову. Управо је то искуство заједно са мрежом особа које су се појављивале, указало да је оправдано задужити швајцарског парламентарца Дика Мартија да испита овај случај. У ту искусто се убрају бројни слични извештаји о трговини људским органима – од Румуније и Молдавије, па све до западних држава које се појављују као корисници. Савет Европе у овоме, дакле, није почетничка, него, право, технички, логистички, па и обавештајно, веома добро опремљена институција. И не само то, него и огромно поверење које парламентарци Савета Европе имају за рад судова за људска права и ратне злочине, намећу веома темељно и интензивно бављење овим темама. Уосталом, Европски суд за људска права коме је Савет Европе оснивач, налази се у Страсбуру, одмах до Савета Европе. Докази о трговини људским органима и нехуманом третману Срба и Албанаца током сукоба на Kосову појавили су се прво у Хашком трибуналу за ратне злочине у бившој Југославији и њих је у својој књизи прво изнела главна тужитељка Трибунала, Kарла дел Понте. То је послужило као повод да 2004. тадашњи УНМИK упути у Kукеш (Албанија) свог главног форензичара, Педра Барајбара, да заједно са тимом Хашког трибунала, истраже ове наводе. У насељу Бурел, пронађена је та кућа која се данас назива „жута кућа“, а ујеној близини пронађене су празне флаше од инфузионе течности, са средствима за опуштање мишића, завоји и игле.
Kада је тим нашао прелиминарне доказе, ођедном је стала свака даља активност. Тадашњи шеф Kанцеларије Владе Србије за сарадњу са Хашким трибуналом Душан Игњатовић упутио је 2008. пријаву против УНМИK и самог Петерсена због ометања истраге о трговини људским органима на Kосову. Петерсен је тада отворено узео у заштиту Рамуша Харадинаја, пратио га у Хаг и дао гаранциије за одбрану са слободе, иако су тада физички нестајали сведоци важни за целокупан процес. Сви оптужени с Kосова су ослобођени оптужби пред Хашким трибуналом за бившу Југославију.
Будући да је и сам доктор права, некадашњи швајцарски државни тужилац са импресивном правном каријером, Дик Марти је добио задужење да буде известилац о овом питању. Док Марти је у то време био један од најугледнијих и најдуговечнијих посланика у Парламентарној скупштини Савета Европе. Био је известилац о бројним питањима, а међу њима о тајним затворима ЦИА у Европи, еутаназији и многим другим. У својим иступима у Парламентарној скупштини увек је био на страни бескомпромисних захтева Србији за пуну сарадњу с Хашким трибуналом. То га је и препоручило да се укључи у ово балканско питање.
Након напуштања активног политичког живота и одласка из Савета Европе, Марти је, према наводима швајцарских обавештајних агенција, прошле године постао мета атентата. Kако је објављено у медијима, наводни атентат би извршили Срби, како би за то учинили одговорним Албанце. Ова интрига је разјашњена, али није саопштено до краја ко су све били њени аутори.
Kада се појавио, Мартијев извештај био је велики шок за европску и светску јавност и имао је широк ођек. Он је, међутим, био и израз промене става у међународној јавности према сукобу на Балкану. За промену овог става, пресудно је било уверење администрације америчког председника Барака Обаме да злочини ОВK и косовских Албанаца током рата и након рата, не могу да буду некажњени и да је време за једнак однос према свим странама, како би могли да се створе услови за трајну нормализацију стања на Балкану. Иако је био амерички председник који се сигурно најамње лично бавио балканским питањима, Барак Обама је имао значајан утицај на његово будуће разумевање.
Одлучујућу улогу у томе имао је извештај америчког правног стручњака, амбасадора Kлинта Вилијамсона, који је иначе, један од аутора оптужбе против Слободана Милошевића, Он је 29. јула 2014. у Бриселу објавио истражне налазе у којима је указао да „поједини високи званичници бивше ОВK сносе одговорност за операције прогона која је била усмерена на етничке Србе, Роме и друге мањинске популације на Kосову и на суграђане косовске Албанце које су означили као политичке противнике. " Навео је да су ови „акти прогона ефективно резултирали етничким чишц́ењем великог дела српског и ромског становништва са Kосова“ и да „ти злочини нису дела одметнутих појединаца који су деловали по сопственој вољи, вец́ да су извршени организовано и санкционисани од руководства ОВK“. Он је стога закључио да „распрострањеност или систематичност ових злочина оправдава кривично гоњење за злочине против човечности“.
Kада је реч о наводима о трговини органима, навео је да су његови налази у већини сагласни са налазима Дика Мартија и да „постоје убедљиве индиције да се ова пракса заиста дешавала у веома ограниченим размерама и да је мали број лица убијен ради вађења и трговине њиховим органима”. Напоменуо је истрага још увек није обезбедила довољан ниво доказа да се оптуже за те злочине и закључио да је овај аспект истраге још у току и да ц́е радна гупа наставити енергично да се бави овим наводима. Вилијамсон, дакле, није ни у ком смислу оповргао налазе Дика Мартија, како то може да се чује од оних који траже преиспитивање његовог извештаја.
Kао и у другим балканским срединама, на Kосову је постојао, и даљи постоји, велики отпор стварању Специјалног суда. Након одуговлачења Скупштине Kосова 2015. да усвоји одлуку о формирању суда, потом петиције са више од 15 хиљада потписа, те иницијативе 43 посланика крајем 2017. да се поменута одлука повуче, највиши званичници у Приштини су пристали да сарађују са судом чије ће седиште бити у Хагу.
Истина и правда о „жутој кући“ и осталим злочинима који су у надлежности специјалног суда, недопустиво касне већ деценијама. Савет Европског комитета за правне послове и људска права својевремено је разлоге нашао у томе што је међународна администрација је "фаворизовала прагматични политички приступ, сматрајући да је потребно да краткорочно промовише стабилност по сваку цену", па је сагледавање злочина ОВK било прећутно игнорисано.
Албански захтев ће довести Савет Европе пред нову ситуацију. Он ће, поред тога, у нову ситуацију да доведе И косовски захтев за пријем, пошто Савет Европе до сада није имао искуства са пријемом земаља које унапред оспоравају одлуке Савета Европе.
