Васкршња честитка Аљбина Куртија стога се може тумачити као неискрена, јер долази у тренутку када је на снази системска дискриминација Срба и потирање њиховог права на културну и верску посебност, сматра Сурлић и указује на потребу изналажења одрживог модела за статус СПЦ и српске културне баштине на КиМ за којим би се трагало независно у односу на статусни спор и уз међународне гаранције, а никако преко закона о верским слободама чија би примена зависила од арбитрарне воље власти у Приштини.
У ауторском тексту за Танјуг Сурлић пише:
Једна од тачака европског предлога за дијалог Београда и Приштине јесте статус Српске православне цркве. У члану 7. се наводи да ће стране формализовати статус Српске православне цркве на Косову и обезбедити висок ниво заштите српске верске и културне баштине, у складу са постојећим европским моделима.
Међутим, убрзо је уследило образложење Аљбина Куртија у коме одбија да о овом питању разговара директно са Београдом, већ у доброј намери позива на директан дијалог са представницима Цркве. Затим додаје да формализација статуса не значи ништа посебно, тј. да ће се обавити кроз признање као једне од верских заједница на Косову. То у преводу значи формализацију у виду усаглашавања око текста закона о верским слободама који је влада у Приштини усвојила још 25. јануара.
Васкршња честитка Аљбина Куртија стога се може тумачити као неискрена јер долази у тренутку када је на снази системска дискриминација Срба и потирање њиховог права на културну и верску посебност. Представници СПЦ се позивају на разговор са властима у Приштини који немају намеру ни да примене одлуку Уставног суда о власништву над земљиштем манастира Високи Дечани, а обећавају гаранцију свих права и слобода.
Дијалог који се предлаже са СПЦ, а који не подразумева никаква посебна права носи са собом две велике замке. Прва, у којој се СПЦ и српска културна и верска баштина жели подвести под један закон, са историјом системског кршења већ усвојеног пакета закона из Ахтисаријевог пакета. Друга замка да се СПЦ увуче у дијалог као посебна страна мимо Београда и на тај начин представи као политички актер који је сагласан да у Куртијевом оквиру прави компромисе око фундаменталних права.
Недавне изјаве Аљбина Куртија о православном фундаментализму који потпомогнут фашистичком Русијом жели делити Балкан и Европу у коме се православље етикетира као експонент руског утицаја, као и одлука да се не дозволи улазак патријарха СПЦ Профирија на територију Косова, указује колика је стварна воља власти у Приштини да кроз неки освежени законски модел понуди трајне гаранције за ово питање.
С друге стране, неколико истраживања указује на значај који српска културна баштина има за грађане Србије. У истраживању које је спровео ЦДДРИ током 2021, 82,6% испитаника препознаје статус културне и верске баштине као фундаментално питање у дијалогу Београда и Приштине. Резултати Натионалс истраживања из 2022. показују да су грађани највише били сагласни са следећим националним интересима: очување културно-историјског наслеђа и духовне баштине Срба на Косову (65,8%), као очување православних манастира (68,1%).
Истраживања спроведена на Косову показују да би опцију непризнавања од стране Србије са чланством у међународним организацијама, уз формирање Заједнице српских општина и специјалан статус за манастире подржало свега 9% грађана. Ово указује на широки друштвени консензус међу косовским Албанцима о теми културне баштине као ирелевантној без политичког услова формалног признања независности од стране Београда.
Стога се може извући закључак да ни политичка елита у Приштини нема интерес да дугорочно обезбеди специјални статус за заштиту и очување српске верске и културне баштине већ да са обећањем о дијалогу са СПЦ купује додатно време.
Досадашње непоштовање права из Ахтисаријевог пакета закона указује на потребу изналажења одрживог модела за статус СПЦ и српске културне баштине на Косову за којим би се трагало независно у односу на статусни спор. То је могуће само уз међународне гаранције и међународно обавезујући документ подржан од стране Европске уније и САД, а никако преко закона о верским слободама чија би примена зависила од арбитрарне воље власти у Приштини.
Постоје два врло прагматична разлога за то. Први, иако културна баштина према свим истраживањима ставова грађана српске националности представља једну од најважнијих и најсензитивнијих тема, Београд нема интерес да прихватити било какву идеју да се статус српских манастира и цркава нуди као део финалног компромиса. Културна и верска права не могу бити предмет политичких уступака. С друге стране Приштина у СПЦ не види верску организацију већ директног експонента државе Србије, а према најновијим изјавама претпоставља се - и Русије. Стога је од пресудне важности да се из тренутно контаминираног простора дијалога о нормализацији односа, избави тема културне и верске баштине тако што би се ово питање решавало на међународном нивоу.
Потреба за новим моделом је врло евидентна. Косово је до сада показало одсуство пуне воље да поштује сопствене законе, Ахтисаријев оквир укључујући слободу кретања црквених лица као и судске пресуде којима се штите имовинска права Цркве. Чак се чини могућим да у перспективи Приштина суспендује право на посебан статус Цркве изједначавајући је са свим осталим верским организацијама на Косову.
Досадашња пракса косовских институција наметнула је закључак да би било какав нови модел заштите културне баштине требало да искључи могућност арбитрарног деловања власти у Приштини. Вишегодишња институционална пракса подржана је екстремним дискурсом који у својој основи има прилично дискриминаторан однос према културном идентитету српске заједнице на Косову и таква пракса би новим моделом требало да буде потпуно осујећена.
Предлог би требало да буде такав да не прејудицира питање статуса и да је примењив без обзира на коначан исход свеобухватне нормализације односа.
Одлагање решавања овог питања представљало би велику опасност за даљу заштиту и очување културне и верске посебности српске заједнице на Косову. Постоји јасна интенција да се важећи законски оквир постепено не примењује, прилагођава и мења у циљу остваривања пуне контроле над нечим што се већ формулише као културна баштина Косова.
Свеобухватни међународно-правно обавезујући документ за Приштину би морао да узме у обзир очување културног идентитета, историјског континуитета, канонске везе Епархије рашко-призренске са Патријаршијом СПЦ која има своје вековно седиште у Пећи. За функционално деловање СПЦ потребна је неприкосновена заштита имовинских права, верских слобода, економске, царинске и друге провизије, као и систем заштићених зона који би наставио да постоји у функционалнијој форми.
Уз посредовање и гаранције представника ЕУ и САД, српска културна и верска баштина на Косову захтева нови модел из три кључна разлога: прво, недоследна примена, двосмислено тумачење као и потпуно занемаривање одређених права који произилазе из Анекса 5 Ахтисаријевог плана. Друго, непостојање јединственог правно обавезујућег документа који би регулисао сва права и обавезе СПЦ на територији Косова. Треће, непостојање међународног делотворног механизма за примену посебног статуса српске културне и верске баштине. На крају, одсуство одређеног облика територијалности за локалитете који имају веома значајну верску, културолошку и идентитетску компоненту за српску заједницу и СПЦ.
Да би се дошло до одрживог модела потребно је испунити и три предуслова: први, утврдити листу објеката који би уживали посебну међународну заштиту са општеприхваћеном категоризацијом различитих објеката и локалитета по значају; друго, решити актуелне имовинске спорове и спорове око надлежности (Манастир Високи Дечани, Храм Христа Спаситеља у Приштини, Манастир Св. Архангела код Призрена, Ново Брдо итд.); на крају, Ахтисаријев план предвиђа реституцију имовине СПЦ на Косову која до данас није ни иницирана. Потребно је у свеобухватном моделу инсистирати да се ова одредба спроведе у дело.
Европска унија није само једина, већ је и најпожељнија страна у уговорном односу јер је за очекивати да би власти у Приштини имали мањи маневарски простор да дезавуишу процес и оспоре договорена права за српску верску и културну баштину. С друге стране, решавање питања око очувања и заштите културне и верске баштине кроз договор са којим је сагласна Српска православна црква, Београд се ослобађа врло сензитивног идентитетског питања, и тиме добија шири маневарски простор за постизање болних компромиса у финалном споразуму са Приштином.
Поштовањем посебног међународно гарантованог статуса СПЦ и српске културне баштине власти у Приштини би смањили идентитетске тензије и осигурали право српској заједници на културну посебност. Сензитивно питање би се избавило из политичког процеса дефинисања коначног статуса Косова и на тај начин пружио трајан допринос помирењу између Срба и Албанаца. Посредно, решавање овог питања би релаксирало даљу нормализацију односа између Београда и Приштине, умањило дестабилизујуће утицаје и отворило пут ка финалном договору.
Извор: Танјуг
