Пише: Александар Дугин

Да би се спречило оно што се данас дешава са вештачком интелигенцијом, требало је ићи у другом правцу, барем триста година. А да би се то сада схватило, мора се ићи тим путем, само у супротном смеру. Али, који су то савремени хришћани спремни да изврше ову операцију? Савремени хришћани су студирали у совјетским или либералним школама, сви су примили (на ауторитативан начин) неку идеју о модерној науци, о логици развоја, о материји, о науци и напретку. Савремени хришћани су и сâми производ Модерне и жртве дубоког менталног кодирања. Они су нужно модернисти и стога већ носиоци вештачке интелигенције.

Да, хришћани су с правом ужаснути пред следећим степеном апостасије. Али, ова следећа фаза произилази из претходне – нисмо дошли до вештачке интелигенције јер су неки злотвори одлучили да замене људе компјутерима. Ми, у ствари, људе замењујемо компјутерима већ триста година, чинећи људску свест све контролисанијом, све више каo људском руком створену, путем идеологије, медијског система, путем образовања.

Живимо у матриксу

Већ живимо у матриксу – пре него што смо били спајани са другим врстама (химере) или пре симулакрума електронских неуралних мрежа. Ми смо већ у великој мери производи вештачке интелигенције, а наша интелигенција је већ 99 одсто вештачка и њоме више не управља Бог или високи филозофски модели. Кодирање које је уграђено у нашу интелигенцију је потпуно мрачно, хтонично и демонско. То је крај, последња станица. Одавно смо се укрцали у воз који иде ка вештачкој интелигенцији, стварању матрикса и промени човечанства у постхуманост и расу киборга. Па зато нема места чуђењу кад се буде рекло: „Стигли смо, последња станица, спремајте се да испразните вагоне”.

У овом тренутку смо се запрепастили и запитали се куда, дођавола, идемо? Али, требало је о томе да размишљамо пре неколико векова, требало је да узмемо оружје и да се боримо против Модерне, против Запада, против Њутна, против Галилеја, против Сунчевог система, против Коперника, против Франсиса Бекона, против округле земље и звездане прашине, против црних рупа, белих патуљака и црвених џинова. Против духова и демона Модерне. Против прогреса и демократије, против Устава и људских права. Против побуњеног прометеја и ослобођеног Луцифера. Против свог црнила у које смо упали, против матрикса потпуно лажног и отуђујућег мишљења.

Ту битку смо изгубили и сада, добродошли у пакао и постхуманизам. Необично је купити карту за Арзамас и саблазнити се куда си отишао. Ово се дешава само ако је неко много попио и не може да се сети где је био јуче, одакле карта, зашто и код кога иде.

Зашто тек сад?

Не чуди што су савремени хришћани ужаснути овим, али зашто то раде тек данас. Где су били током претходних тридесет година либералног лудила у Русији? Где су били током седамдесет година совјетског интелектуалног терора? Где су били када је православна земља у 18. и 19. веку оснивала универзитете са научним образовањем који су наше становништво систематски подучавали овом терористичком рационалном погледу на свет, што је довело до ових, сада легитимних, резултата? Када сечеш грану на којој седиш – нема потребе да се изненађујеш кад паднеш.

Ако одете у пакао и изградите свет без Бога, пркосећи Му, немојте да се изненађујете што се у једном тренутку налазите у матриксу са вештачким рукама и очима, а обавештајне службе бунаре по вашем мозгу у потрази за могућим непристојним садржајем или за жељом да извршите терористичко дело против људских права. Ово смо сâми, нашим рукама направили – и сада је само следећа фаза – крајња фаза.

Па ми није јасно одакле данас толика људска слуђеност због вештачке интелигенције. Где сте до сада били? Ово је само још једна фаза. Крај пруге. Воз не иде даље.

Извор: geopolitika.ru