Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском“. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер.
Издавачка кућа „Балканија“ из Новог Сада објавила је пет књига Крстићевих дневника вођених у тајности ( ни супруга није знала за њих, јер је то могло бити по живот опасно у удбократском режиму).
О његовим дневницима разговарамо са Богданом Златићем, филмски критичаром, сценаристом и публицистом. Објављивао је текстове у бројним часописима и листовима. Као сарадник РТБ, касније РТС, ради критичке осврте и прилоге о филму. Покретач је и један од оснивача Друштва филмских критичара Београда. У стручним часописима објављује проблемске текстове о филму. Коаутор је зборника есеја о Новом Холивуду Светло у тами и приређивач и коаутор књиге Режија: Војислав Нановић – последњи пионир. Аутор је и књиге о режисеру Јовану Живановићу, „Пчелињак у осињем гнезду“. Сценариста Продужене Литургије о Светом Сави 1997, а за прославу Светог Саве преко интернета 1999. Југословенски професионалци за односе са јавношћу наградили су га ПР-и-знањем за примену нове технологије. Његова књига о црном таласу у српском филму била је веома запажена и доживела више издања.
До сада је, у издању издавачке куће „Балканија“ из Новог Сада, изашло пет томова дневника „српског Винстона Смита“, психолога Драгана Крстића. Да нема његових дневника, после сто година би неко могао мислити да су Срби под Брозом живели као у балканској Америци. Која је, по Вашем мишљењу, суштина Крстићевог бележења скривене историје титоизма?
Група психопата организована око „Би-Би-Си маршала“ извршила је серије масовних убистава и пљачки у Југославији, пре свега над српским народом а нарочито над његовом грађанском, културном и моралном елитом. Изигравајући револуционаре њима је било потребно да маскирају свој криминогени психолошки инвентар, па су ради тога бруталним терором створили страшан репресивни систем којим је њихово криминално деловање, познато под шифром „револуционарна пракса“, форматизовано у шизофрено-параноидни институционални систем. Најбитнија особина овог система је потпуно одсуство сваког суочавања са стварношћу и стварање фиктивних представа о реалности, односно артифицијелне реалности као својеврсне друштвене шизофреније, па је, у организационом смислу, каже Крстић, да би (савез комуниста) могао да функционише – систем морао да буде лишен било какве сaдржине [ запис од17.XII 1981.].
Овако изгледа сижејна окосница Психолошких белешки Драгана Крстића које су публиковане са непретенциозним поднасловом – Покушаји психолошке хронике 1960-1988. Оне откривају дубља значења историјских догађаја и дају психолошка тумачења текућих политичких збивања и свакодневног живота у Југославији након завршетка Другог светског рата, а бритким увидима у природу разарања друштвене, људске и психолошке реалности које је спроводио један окрутан систем, представљају својеврсну „анатомију титоистичке деструктивности“ са минуциозним евидентирањем њених психолошких последица – од њиховог настанака до данас.
Право лице титоизма као посебног типа тотаталитаризма са комунистичким предзнаком пажљиво је скривано – стални терор над становништвом био је подмукао јер је режиму најважнија ствар била да се у јавности не појаве ни најмањи показатељи његовог стварног деловања. Прикривање природе овог репресивног система и његово одржавање на власти не би било могуће да он није био и финансијски, и логистички, и политички потпомогнут из западног блока у време тзв. Хладног рата. Та помоћ била је смоквин лист који није покривао само лажну представу о томе да је могућа „револуција са људским лицем“, него је превасходно требало да сакрије право лице троцкистичке перманентне револуције која је на западу тињала током Хладног рата. Ако је парадигма лењинистичко-стаљинистичког модела револуције био Гулаг (Главна управа логора и затвора), парадигму титоистичког модела чинио је систем дириговане корупције и институционализованих лажи који је створио симулакрум правног поретка као сервис за одржавање становништва у стању сталне егзистенцијалне неизвесности и друштво као политички логор са перфидним психоидеолошким надзором. Овој раскривајућој књизи могао би да одговара и поднаслов – Архипелаг Брозлаг или Скривено лице титоизма. Како је суштину овог система представљала производња лудила, њен стручан хроничар могао је да буде само неко попут Драгана Крстића – психолог са искуством клиничке психијатарије. Многе ствари које је Крстић евидентирао никада више не би могле да буду реконструисане јер су остављале невидљиве трагове у психи људи који су живели у атмосфери специфичне менталне тортуре. Због тога Крстићева књига постаје не само прворазредни историографски извор свог времена, него и грађа за студију о „историји лудила у доба титоизма“.
Шта је титоизам из перспективе Крстићеве историософије нашег повесног бивања?
Титоизам је, дакле, у Психолошким белешкама идентификован као својеврсно доба анти-историје, шифра за уништавање свега што би могло да омогући даљи континуитет постојања српске нације – од физичке ликвидације младих нараштаја Срба, преко обезглављивања културне, новчане, интелектуалне и духовне елите која се развијала скоро два века. Ако је у титоизму све било бесмислено, једини „смисао“ је био организовани и страшним насиљем изведени прекид српске историје, односно, по Крстићу, прекид историје јер су овде само Срби историјски народ. Због тога је титоизам завршни и тотални удар на битије српске нације и покушај потпуног прекида њеног историјског континуитета. Једина константа политике титоизма била је србофобија. У вези са мржњом према Србима чији је континуитет институционализован од стране спољног, великог света, Крстић наглашава да је наивно мишљење да ова институционализована мржња која је имала Србе као нациљане жртве, у историји може проћи без последица и да неће имати трансфер на потоње догађаје, па и на целокупну европску традицију, и одмах потом закључује: „Историја није прагматични тренутак. Она мора трајати, и у том трајању мора задржати свој континуитет, а с њим и све оно што је чинило ту историју.“ [18. III 1985.].
Сасвим у складу са својим основним усмерењем титоисти су настојали да кривотворе целокупну српску историју. Да тај њихов порив није био аутохтон него да је у великој мери био индукован из страног света данас сведоче бројни, све агресивнији и радикалнији примери вршења прекрајања српске историје, који долазе из центара моћи које је Крстић идентификовао у својим Белешкама.
Драган Крстић разоткрива природу и карактер ратних дејстава након слома Краљевине Југославије у априлском рату, али као и већина његових савременика није могао да објасни разлог због чега су англоамерички центри моћи подржали Титов покрет обмане, односно декларисане бољшевике, уместо да помогну своје „природне“ и осведочене савезнике у борби против тзв. Сила осовине, и, зашто је та подршка бољшевицима трајала све време Хладног рата? Који је стварни и дубински разлог ове издаје?
Реч је о томе да је англоамеричка процена била да се Југославија не би могла сачувати за потребе будућег Хладног рата ако би немачке савезнице на Балкану дочекале слом Трећег рајха на губитничкој страни. Када је било јасно да Немачка губи рат (1943) требало је њихове ватрене савезнике превести на страну победника и избећи склапање мировних споразума. Пораз Хрватске значио би неминовно откривање улоге Ватикана у рату. Уместо да буде завршен на правни начин, Други светски рат је привремено прекинут идеолошком егзибицијом и стварањем блоковске поделе. Усташе нису могле да преко ноћи званично постану англо-амерички савезници, за то им је био потебан посредник у форми коју им је пружио Брозов табор. Уместо да буду укинуте, тековине Другог светског рата су за српски народ настављене: војна окупација је замењена идеолошком, а заправо психолошком; геноцид спровођен у НДХ, уместо да буде кажњен, награђен је територијалним проширењем Хрватске на Истру; црквени поредак који је спроведен у време немачке окупације на територији садашње Северне Македоније задржан је до данас – протераном свештенству Српске православне цркве је после рата био забрањен повратак у епархије и парохије; терор и геноцид над Србима на Косову и Метохији није прекидан; логор као номос модерне је за Србе био константа која је мењала само идеолошки предзнак – од Градишке Старе, преко Мермерног отока, до данашњих енклава у тзв. Јужној Српској Покрајини.
Други разлог за англоамеричко промовисање „Би-Би-Си маршала“ као комунца „са људским лицем“ била је његова улога у новој фази троцкистичке перманентне револуције у току хладног рата када је политика титоизма профилисана као хибридни систем сачињен од стаљинистичког политичког терора, високе америчке технологије и британске обавештајне логистике, и то ради сервисирања Југославије као подручја експерименталног деловања НАТО-културе на коме је она проверавана и уигравана за употребу у постхладноратовском периоду.
Зашто је за Крстића српско питање најбитније питање послератне Југославије?
Крстић центрира српско питање као кључан фактор за одржање титоизма који се поистоветио са Југословенском државом, а лажирање природе, тока и резултата Другог светског рата тумачи као политички основ за успостављање тоталитарног система. Због тога је кључни услов његовог одржања и опстанка табуизирање геноцида почињеног над Србима, док је „срце таме“ овог система чинило држање српског народа у правном статусу који њихов животни простор претвара у концентрациони логор. Констатујући да послератни режим, који је само формално наследио предратну Југославију, никада није смео објавити податке о масовном погубљењу Срба, у којем је и сам непосредно учествовао, Крстић закључује: „Србија се налази у статусу окупиране земље, са свим карактеристикама које су пратиле и претходне окупације: са биолошким уништавањем, територијалном дезинтеграцијом, економском експлоатацијом и културним геноцидом. Носиоци те политике могли су доћи у Србију и на власт уз помоћ оружја великих сила, уз непосредну помоћ њихових трупа“ [30. XII 1966.]. За Крстића ово није само српско питање, већ је и европско и због тога тврди да је само оно што се десило у Немачкој, Италији, Мађарској било довољно да се Европа не може психолошки опоравити од унутарњег бремена које се не може одбацити једноставним стресањем рамена, те пита: “Шта ће се тек психолошки десити кад се отворе психолошке ране централне и источне Европе? Шта ће бити са Југославијом кад се отворе српске ране?“ [25. III 1967.].
Наш психобиограф титоизма као експерименталног НАТО „кока – кола социјализма“ сматра да су Срби у Брозотопији живели под окупацијом. Како то аргументује?
Крстић веома рано долази до закључка да је Србија окупирана земља, што је до данас проскрибована мисао јер у себи садржи читав низ тешких импликација – осврт на природу власти која је наставила да спроводи геополитичку стратегију наслеђену од немачких националних социјалиста, одсуство њене конститутивне моћи и тиме стални изазов за њено рушење ради успостављања легитимне владе. Заправо, реч окупација била је синоним за власт која се развила на неправном преласку ратног (окупационог) стања у ванредно (постокупационо, револуционарно) стање. Наиме, ратно стање је бројним правно-техничким манипулацијама преведено у ванредно стање у коме је на неодређено време суспендован правни поредак и отворена могућност стварања логора. Да би „Би-Би-Си маршал“ добио привидни легитимитет формирана је „прелазна влада“ (националног јединства?) Тито-Шубашић која никада није стекла стварни легитимитет, али је краљевским указом добила лажни континуитет. Колико је улога британске обавештајне логистике била опскурна назире се на основу чињенице да се британски премијер Винстон Черчил за време судбоносне две године рата није ниједном сусрео са Слободаном Јовановићем, председником избегличке Југословенске краљевске владе у Лондону, иако му је Јовановић све време био такорећи „под руком“, али да је отрчао до Напуља да се види и разговара са Титом, и то након што је „Би-Би-Си маршал“ у Ватикану од папе добио политички „имприматур“!? Чак и да је улазак Југославије у рат био историјска неминовност, несрећни пуч 27. марта 1941. године, који Крстић веома често помиње и анализира, према њему представља иницијални акт безакоња на путу свођења српског народа на логорашку нацију за време и након Другог светског рата. Сваки потоњи покушај Срба да изађу из наметнуте парадигме логора – као простора у коме је ванредно стање као привремена суспензија правног поретка добило трајно просторно уређење – постаје оправдање за њихову стигматизацију и кажњавање. Срби су добили статус колективног homo sacera – човека кога је свако могао убити а да не буде кажњен за убиство, само зато што је припадник заједнице која се нашла изван било каквог правног поретка. Само је са таквог становишта обраћање Србима речима „нико не сме да вас бије“ могло да буде окарактерисано као позив на рушење „правног поретка“ државе (заправо логора) и излив „српског национализма“ који доводи до распада СФРЈ. Сваки покушај Срба да изађу из логора, да траже примену правног поретка и закона, и дан данас представља позив на укидање ванредног стања у коме се налазе од 1941. године. Тако је британска обавештајна логистика успела да обезбеди континуитет суспензије правног поретка од пуча 27. марта 1941. године и немачке окупације уз распарчавање Југославије; преко „тихе“ подршке револуционарном терору и титоистичкој диктатури „радничке класе“ као операционализацији ванредног стања; затим инсистирањем на међународном признавању граница територијалних ентитета створених у метежу рата, који су потом постали тековине револуције настале противзаконито на идеолошком а не правном основу; па све до бесправне употребе најснажније војне машинерије од постанка света (1999) да би се најважнији део логора у коме су Срби смештени предао у руке најпослушнијих капоа.
Жарко Видовић је, веома озбиљно и аргументовано, тврдио да су Срби логорашка нација. Колико Крстићеви дневници поткрепљују овакво становиште?
Историјску судбину српског народа прецизније и снажније одређује парадигма логора него парадигма окупације. Окупација неке државе подразумева успостављање окупационог правног поретка при чему окупатор преузима одговорност за његово спровођење и предузима мере за примену закона на окупираној територији. Дакле, окупација не значи потпуну суспензију права већ представља примену правних норми које окупатор спроводи над окупираним становништвом: ту је присутан некакав правни поредак, чак и када је он наметнутнут од стране окупатора, али на тај начин да окупирано становништво не одговара за евентуалне злочине које почини окупатор. Са своје стране, логор не настаје на основу преображаја или развоја затворског права које се примењује у нормалном поретку, него као резултат ванредног стања и ратног права. За разлику од окупације – правног стања проистеклог из ратног права – логор је резултат потпуне суспензије права и правног поретка, односно простор који се отвара када ванредно стање, које представља само привремену суспензија поретка, постане правило тако да добија трајно просторно уређење које остаје стално изван граница нормалног поретка. Логори стварају простор за изузимање из правног поретка у коме се закони у потпуности суспендују тако да је у њима све могуће. Логорашима су одузета сва права – од политичких до права на живот – они су сведени на биолошки живот који им у сваком тренутку може бити одузет а да за тај чин нико не буде кажњен.
Разлика између окупације и логора најбоље се уочава упоређивањем положаја оног дела српског народа који је био под немачком окупацијом са оним у НДХрватској за време Другог светског рата. Немачка власт је након распарчавања Југославије један део њене територије одредила да се зове „окупирана Србија“ (део предкумановске Србије, јер су се неки њени делови нашли под бугарском и италијанском окупацијом), те над њом прогласила окупацију и примењивала своје законе, а за њихово спровођење тражила сарадњу најпре комесарске управе, а затим окупационе владе коју је она поставила. Због примене појединих прописа који нису били у складу с међународним ратним правом (одмазде, стрељање таоца итд.) може се рећи да је тај окупациони поредак чинио злочине и био злочиначки, али у њему није било стављено ван закона целокупно српско становништво. Рецимо, сви заробљени официри Југословенске краљевске војске који су се изјаснили као Срби одведени су у немачке заробљеничке логоре, што је важило и за Словенце који су били заробљени ван Словеније, односно и за Црногорце заробљене ван Црне Горе, док су сви они који су се изјаснили као припадници било ког другог народа (Хрвати, Мађари, Румуни итд.) пуштени својим кућама. Дакле, у складу с ратним правом, као ратни заробљеници третирани су пре свега припадници оног народа са којим је Немачка била у рату. Од 210.000 заробљеника након Априлског рата преко 90% чинили су Срби. Трећи рајх не би био у стању да Србију држи под окупацијом без сарадње са својим балканским савезницама и претње да ће Србија бити њима подељена као ратни плен. Шта би то у пракси значило може се наслутити из онога што се већ дешавало у НДХрватској у којој је одмах целокупни српски народ стављен изван закона, тако да некажњено убијање Срба није вршено само у злогласним хрватским логорима смрти него на целој територији те државе, односно свуда докле је допирала државна управа. Због тога се НДХрватска може сматрати најпрострaнијим концентрационим логором у Другом светском рату. Између правног статуса окупације и логора влада Милана Недића је изабрала сарадњу са окупатором. Проблем је у томе што су титоисти приликом преласка из ратног стања у ванредно стање (револуција) прихватили хрватски а не немачки модел решавања српског питања, односно, уместо да примењују законе и уведу правни поредак, макар накарадни, изабрали његову потпуну суспензију, посебно у оном делу који се односио на српски народ.
Како се логорисање Српства наставило после Другог светског рата?
Целовито сагледавање Крстићевих Психолошких белешки не би било могуће без разумевања логорске судбине српског народа, њеног континуитета, развоја и промене појавних облика логора у зависности од околности у којима су се они стварали. Некада су то били видљиво обележени простори ограђени бодљикавом жицом или одвојени природном баријером, а понекада простори читавих држава или њихових појединих административних јединица. Ако се титоистички институционални систем разуме као невидљив простор ограђен лажима и фразама партијског новоговора чија је намена држање читавог народа у менталном и психичком логору, онда се одржавање таквог ванредног стања уз употребу „меке силе“ засноване на претњи изопштењем и обећањем корупције, може после Крстићеве књиге назвати Архипелаг Брозлаг.
Институција концлогора се не може замислити без револуција које му претходе. Како то сагледава Крстић?
Француска револуција је намах склизнула у правцу комунистичке револуције, и била предигра за ону бољшевичку. Читава држава била је претворена у једну касарну, а заправо у неку врсту логора. Француским револуционарима пошло је за руком да произвољно располажу свим државним ресурсима, богатством, слободом и животима људи. Терор и владавина путем ванредног стања нису биле резултат претње неким спољашњим или грађанским ратом, већ победе – институт опсадног стања се јавља у декрету француске Уставотворне скупштине од 8. јула 1791. године и долази након победе револуције. Када је држава због револуције банкротирала и пошто јој је запретила економска катастрофа, једини спас је био да објави рат да би се пљачка наставила у суседству, а то је названо „извозом револуције“. Ово је главни разлог због кога се револуција француска већ тада није завршила као комунистичка.
Врло брзо се терор побуњеног народа над монархистичком мањином претвара у терор револуционарне мањине над читавим народом. Грађани бивају лишени сваке правне заштите, и не само то – грађанин не може остати по страни и да ћути: принуђен је да се изјасни, а ако се не изјасни да је за револуцију онда је сумњив. Тако каже Робеспјер, из чега Талмон извлачи поуку да треба казнити не само издајнике него и равнодушне, оне који остају пасивни и ничим не користе републици. Због тога је 17. септембра 1793. изгласан „Закон о сумњивима“ који би се сходно примењивао у односу на годину дана раније изгласан „Указ о смртној казни против свих оних који се буду огрешили о наредбе привремене власти“, па су на тај начи заправо сви грађани могли бити стављени ван закона и осуђени на смрт.
Битно је да револуционарни терор није био некакво „застрањење“ револуције него је представљао њен камен темељац. Насиље рођено на почетку грађанске револуције постаје непресушни извор енергије револуције. Снага револуције се не заснива на прокламованим идеалима него на страху изазваном призорима ужасних покоља и смрти. Њена суштина је сатеривање ужаса и страха у кости – страха који треба да код човека изазове аутоматско реаговање на изазов стварности. Од правног поретка успостављеног крвавим терором, коме је владавина путем увођења ванредног стања скоро редовна пракса, до логора у коме су суспендована сва права – до голог живота – само је један корак.
Ипак, логора нема ни без теоријског рашчовечења политичких противника које треба логорисати. Како је револуционарна теорија о обрачуну с противницима изгледала у Француској после Робеспјера?
Револуционари Бабеф и Буанароти још крајем 18. века предвиђају концентрационе логоре за политичке противнике. Филип Буанароти у књизи Завера за једнакост звана Бабефова (изд. Školska knjiga, Zagreb 1982.) доноси фрагмент нацрта Декрета о управљању који члановима 13-19 предвиђа стварање војних логора ради одржања мира, заштите републиканаца и помоћи у спровођењу реформе. Члан 17. Декрета наводи четири острва (логора) који ће бити места поправног рада, где ће се слати на присилни заједнички рад политички противници режима. Према члану 18. Декрета приступ тим острвима ће бити забрањен, а њима ће непосредно упављати влада. Такође, затвореници који својим радом и владањем докажу да су се поправили моћи ће да се врате на територију републике и стекну грађанска права (члан 19).
Поред тога, истребљење читавих популација становништва хемијским ратом и спаљивање људи у крематоријумима творевина је француске револуције: у Вандеји новембра 1793. године револуционари сипају отрове у изворе и трују хлеб арсеником, а један генерал (Аме) баца жене и децу у крематоријуме.
Крстић је веома озбиљно разматрао утицај тајних друштва на превратништво у Европи и код нас од 1789. наовамо. О чему је реч?
Ово је место на коме би се, без подробнијег разматрања утицаја слободног зидарства на припрему и ток француске револуције, требало осврнути на Крстићев однос према масонерији. Наиме, сада је познато да је Буанароти био масон, а да је Бабеф припадао и још неким другим тајним друштвима. Хана Арент је у својој студији о изворима тоталитаризма луцидно приметила да сами тоталитарни покрети по својој структури и неким особинама највише подсећају на тајна друштва, па су често називани и „јавним тајним друштвима“. По Арентовој и тајна друштва, и тоталитарни покрети стварају хијерархију према степену посвећености, регулишу животе својих чланова према тајној и фиктивној претпоставци да све изгледа да је нешто друго, захтевају беспоговорну послушност од чланова према мистериозном ауторитету мале групе завереника, те стварају поделу света на заклету браћу и неодређену (неупућену) масу заклетих непријатеља. Због тога историографи немају могућност да утврде стварне односе и утицаје различитих тајних друштава у јавним покретима – који су њиховом инфилтрацијом постали, заправо, јавна друштва са тајним циљевима. У том смислу Крстић у својим белешкама никада није резолутан у оцени масонерије која се спомиње у преко двадесет дневничких бележака. О масонима се сазнаје на основу тога да ли су хапшени или нису од стране Гестапоа [19. XI 1962.]; затим кроз схизоидне конфабулације душевно оболелих који говоре о завери „црне интернационале“, што је час означавало масонерију, час Ватикан, онда англосаксонски капитализам и германски империјализам [20. V 1967.]; о масонско-коминтерновско-ватиканским манипулацијама и о “послушним“ масонима за време кобног пуча 27. марта 1941. [1. XI 1967.]; о утицају масона на Универзитету и судбини аутономног и аутентичног дела масонерије, односно „непослушних“ у односу на велике међународне центре масонерије [25. XI 1968.]; скривеној вези масона са комунистима [17. XI 1971.]; везама са Ватиканом и Коминтерном [30. V 1974.]; о масонима као припадницима српске високе класе, те контролорима већине установа и Београдског универзитета [12. X 1975.]; њиховим везама са Коминтерном [5. III 1977.]; њиховој улози у крупним политичким одлукама [6. XI 1977.] итд. Са становишта психологије најзанимљивија је Крстићева белешка о осећању свемоћи у масонским редовима које је довело до крупних омашаја у вођењу политике и катастрофалних резултата Другог светског рата. На овом месту Крстић оцењује масонерију као затворен систем са аутистичним мишљењем [12. XI 1980.]. Наиме, уколико у тајним друштвима постоји строго хијерархијски начин извршавања задатака поставља се питање да ли резултати таквог понашања могу бити предмет психолошке науке или је потребно најпре изучити механизме потчињавања појединца систему аутистичног мишљења. Но, како је Брозов СК заправо све време функционисао као јавно друштво са тајним циљевима онда би целокупне Крстићеве психолошке белешке – нарочито оне које се нарочито баве тзв. институционалним системом – могле бити читане у кључу покушаја да се разумеју психолошки механизми који постоје у тајним друштвима.
Драган Крстић је сматрао да је Југославија, од 1918. до 1991, била у сталном ванредном стању. Перманенција ванредног стања је незамислива без „узвишених“ револуционарних циљева. Како је то изгледало у Краљевини Југославији, која је била разривена противуречностима?
Историјат института ванредног стања показује да се он све чешће појављује и да су га примељивали и такви политчари као што су Шарл Де Гол (1961) и Абрахам Линколн (1861). Обележје ванредног стања је привремено укидање разлике између законодавне, извршне и судске власти. У двадесетом веку ванредно стање постаје правило и техника владања, па га је Карл Шмит означио као конститутивну парадигму правног поретка: „Суверен је онај ко одлучује о ванредном стању“. Извршна власт већине европских земаља за време Првог светског рата, под оправдањем нужде, или проглашава ванредно стање или доноси законе, док се парламенти своде на тело које ратификује владине декрете који имају снагу закона. Уставна диктатура (ванредно стање) постала је правило а не изузетак модрне политике зато што се грађанско друштво стално налази у изазову ванредног стања и опасности да склизне у логор.
Од проглашења заједничке државе Јужних Словена 1918. до 1988. када Драган Крстић завршава писање Психолошких белешки, њена државно-правна историја изгледа поражавајуће – за пуних седамдесет година та држава није успела да се конституише на начин да се са сигурношћу може рећи у ком периоду је успостављен нормалан правни поредак. Та држава је готово све време била или у необјављеном или у проглашеном ванредном стању, са сталном тенденцијом да се њеној територији формирају логори. Овде није реч само о усаглашавању два различита административна система – оног из Краљевине Србије и оног који је наслеђен на територији распаднуте Аустроугарске – него и о стварању јединственог државно-правног поретка на целокупној територији новонастале државе. Први светски рат се завршио на правни начин, конференцијом мира у Паризу 1919-1920. па је барем питање државних граница било решено (осим тзв. јадранског питања и корушког плебисцита који су решени после конференције). Видовдански устав из 1921. утврдио је Краљевину СХС као уставну, парламентарну и наследну монархију, али је био донет обичном а не дворећинском већином, и то без стриктне поделе власти и уз разједињену судску власт. Већ приликом гласања за устав могле су да се уоче стране у будућем тињајућем грађанском рату, као и пут којим ће кренути разбијање нове државе – гласање су бојкотовали посланици Хрватске републиканске сељачке странке и Комунистичке партије Југославије. Реч је о томе да се убрзо након проглашења уједињења показало да већи део Хрвата не жели да живи у новој држави. Она је од Хрвата могла бити прихваћена само као привремена творевина до решавања „хрватског питања“, односно остваривања незавсине државе, и то због тога што би потезање тог питања у околностима завршетка рата, када су се нашли на пораженој страни, било веома неповољно за њих. Ово незадовољство није обележило само политички живот у Краљевини, него је представљао трајни дестабилишући фактор у новој држави и извор политичке кризе, тако да се касније испоставило да она може да се одржи само као нека врста диктатуре. Народна скупштина Краљевине СХС радила је у стилу и маниру тињајућег грађанског рата“ од 1921. до јануара 1929. када је укинута због његове ескалације након убиства двојице хрватских посланика током скупштинског заседања 20. јуна 1928. као и народног трибуна Хрвата, Стјепана Радића, који је од последица атентата преминуо након непуна два месеца. Крајем 1931. рад скупштине је обновљен доношењем Октроисаног устава, али је диктатура настављена до 1935. Након Споразума Цветковић-Мачек, 26. августа 1939. Народна скупштина Краљевине Југославије је распуштена тако да се више никада није бирала, састајала ни радила. Законодавну функцију је обављала влада која је доносила уредбе, па тако и Уредбу о Бановини Хрватској од 29. августа 1939. што је довело до масовног отпуштања са посла службеника српске националности у новопроглашеној Бановини, али и прогона Хрвата југословенске оријентације. Лично обезбеђење Влатка Мачека из 1935. које је у међувремену прерасло у паравојне формације – Хрватску сељачку заштиту и Хрватску грађанску заштиту (1936-38), добија крајем 1939. легалитет. Ове организације ће бити највећи ослонац приликом успостављања усташке власти априла 1941. и спровођењу усташког терора. Уредбом о именама и допуни Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави од 16. децембра 1939, иста влада предвиђа оснивање логора за изолацију политичких противника (комунисте, љотићевце, ВМРО-овце итд.), чиме би без судских пресуда „управно полицијске власти првог степена могле упутити на боравак у које друго место лица која ремете ред и мир“, што траје до априла 1941. Врхунац овог државо-правног хаоса представља проглашење НДХрватске, о чијој правној природи и државности правници и историчари још ломе копља. Ако се из перспективе теорије о ванредном стању сагледава ова творевина, онда је она била највећи концентрациони (истребљивачки) логор у историји. Тај логор (НДХ), дакле, настаје овим следом – државни удар: промена устројства државе одредбом о ванредном стању (26. август 1939); војни пуч: узурпација власти (27. март 1941); фактичко ратно стање (6. април 1941) и проглашење државе: истребљивачког логора (10. април 1941).
Без правне свести, вели Иван Иљин, нема ни правног поретка. Шта се са нашом правном свешћу и правним поретком десило за време брозоморе?
Након бруталног грађанског рата и револуционарног терора 1941-45 више није могуће говорити о враћању у нормалан правни поредак, јер је, по Крстићу, тоталитарни институционални систем сву власт концентрисао око једне ауторитарне личности. Због тога је донесен Закон о заштити имена и дела човека који је по слову устава изабран за доживотног председника републике. Наиме, чланови СКЈ имали су право колективног власништва и управљања друштвом играјући лажну улогу радничке класе. Да би заиста учествовали у тој лажи њихова легитимност је стално морала да буде потврђивана постављањем партијских платформи о којој су сви чланови морали да се изјасне. Реч је потреби да се чланови стално доводе у ситуацију да преиспитују своју савест у односу на партију. Рецимо, један новинар Борбе је средином седамдесетих приликом неког изјашњавања рекао: ја имам мишљење о томе, али се не слажем са својим мишљењем. Легитимитет сваког члана партије у потпуности зависи од званичног печата владајуће идеологије и укључивања у институционални систем. Колективно право на доношење свих друштвених одлука и кохезија власти може да се обезбеди само концентрацијом власти у једном човеку. Тај човек је био извор једине практичне истине о владајућој лажи, само је он имао право да повлачи линију која раздваја ко јесте у праву а ко није у праву, односно ко је на линији партије а ко је са те линије скренуо.
Као сви тоталитарни режими и Брозов је био јавни систем са тајним циљевима, те када би на ред дошао тренутак за обелодањивање тих циљева било је потребно да се изврши чистка у партијским редовима. Обим чистке увек зависи од супротности које постоје између прокламованог и тајног које се обелодањује. Револуција не једе своју децу, она само раздваја заверенике и њихове присталице од оних који то нису него су били „пречиста наива“ и веровали у оно што је до тада било јавно. Када је заокрет велики онда је број потенцијалних противника толики да је потребно отворити довољно логора за њихово преваспитавање. Како је тоталитарни систем изван сваког правног поретка тако му је веома мало потребно да невидљиву бодљикаву жицу којом је обмотао читаво друштво претвори у ону стварну која ограђује физички простор који се зове логор. Ако је број политичких противника велики, онда је идеално решење острво. Ако ни то није довољно, онда је потребно пронаћи архипелаг.
(УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО) Ровoви код Бахмута затрпани украјинским лешевима
Извор: Печат
