Пријатељства могу бити једнако опојна и интензивна као и романтичне везе, али раскиди су збуњујући јер обично нису конкретни као завршеци љубавних прича. У новом роману Емили Хенри "Људи које срећемо на одмору" двоје најбољих пријатеља доживеће тренутке истинске платонске интимности, наклоности и рањивости, што ће се постепено претварати у нешто више – или другачије.
Попи и Алекс су потпуне супротности. Она живи за забаву и сања о томе да пропутује свет, он би се радије крио у свом стану уз добру књигу. Ипак, након судбоносног сусрета пре много година, они постају најбољи пријатељи. Већи део године живе далеко једно од другог – она је у Њујорку, он у њиховом родном градићу – али сваког лета, већ десет година, заједно проводе једну величанствену недељу одмора. Барем је тако било до пре две године, када су све покварили. Од тада нису разговарали.
Попи има све што би могла да пожели, али осећа да се заглавила у колотечини. Да је неко пита када је последњи пут била заиста срећна, без сумње би то било оно несрећно путовање са Алексом. Зато одлучује да убеди свог најбољег пријатеља да оду на још један заједнички одмор – да отвори све карте, уради све како треба. За дивно чудо, Алекс пристаје.
Сада има недељу дана да све поправи. Кад би само могла да некако заобиђе једну велику истину која тихо лебди над њиховим наизглед савршеним пријатељством. Шта би уопште могло да пође наопако?
Извор:Правда
