Пише: Џевад Галијашевић
Бошњачки несташлуци и усташлуци
Изјава , новог, бошњачког члана Предсједништва БиХ Дениса Бећировића дата са „шесто-априлским поводом“ и примјетном амнезијом о времену бомбардовања и нападу Трећег рајха на Београд и Југославију 1941. године, редуцирана на њему лично и колективно важан повод Шестог априла 1945. године, као дан ослобођења Сарајева од фашизма. Наравно, да би помињање значаја напада на Југославију 1941.године подсјетило на доба у коме су потомци усташа, пола вијека касније, поново напали Југославију и успјешно ју разбили у дјелове.
Бећиревић је зато говорио, на свој, неонацистички начин мјењајући блиску историју изнео стару матрицу о новом значају шестог априла, „Тог дна, тачније, 5. и 6. априла 1992. године, почела је опсада града“, те оцијенио да се "злотвори од 1992. до 1996. не разликују суштински од злотвора из Другог свјетског рата". Тако говори Денис.
Протекли рат у БиХ, у цјелокупном разумијевању његових узрока, посљедица и значаја, није озбиљније тумачен и посматран у контексту глобалних геополитичких кретања и циљева западних држава и влада, са једне стране, те интереса исламских земаља са друге. Примарно је третиран локално, као међуетнички сукоб на периферији, са локалним актерима и узроцима закопаним дубоко у историји простора. Рат у БиХ је међутим био геополитички пројектован, усмјераван и одржаван као што ће сваки наредни, на овом простору, бити на исти начин изазван и подржан. Зато се појаве које откривају матрицу обавјештајног дјеловања у процесу изазивања криза не смију потцијењивати и тумачити као искључиво „срљање“ посвађаних народа и њихових политичких и вјерских елита.
Као „миљеник Запада“ Босна и Херцеговина се и данас јасно открива као нефункционална, сиромашна земља која није уређена и која представља највећу безбједносну прјетњу и себи и цијелој Европи. Улога западних обавјештајних служби у креирању ове нестабилности али и регионалних сукоба како би се ријешио њихов конкретан политички проблем и реализовао за њих, конкретан и познат циљ прилично је потцијењена. То не амнестира погрешно схваћени и формулисани национални идентитет те у вези са њим и погрешно разумијевање приоритета и националног интереса сва три народа.
Наравно, да не постоји спор око питања посебности и интереса, српске или хрватске нације, као ни Бошњачког идентитета, који представља посебност тј. различитост и треба га узети у обзир као историјски лик, упркос снажној манифестацији само вјерских осјећања, јер, нико га данас не оспорава осим вехабија, радикалних исламиста који национална осјећања и националну свијест одбацују као нешто што није својствено муслиманима. За исламисте не постоји бошњачки национални дух ни бошњачки национални идентитет. Управо зато бошњаштво као и друге форме испољавања националне свијести они осуђују и одбацују, јер су њихови ментори и газде свјесни, да та форма идентитета није „поуздана“, јер није нешто што, сваки декларисани Бошњак има у себи јасно дефинисано, заувијек дато и потпуно одређено, већ представља развој и формулисање властитог односа према себи, заједници и према другима. Многе, видљиве, смјене и промјене.
У стварности, ниједан национални идентитет не представља нешто што може бити створено, а поготово не представља вриједност која се наслијеђује. Национални идентитет, као сублимација индивидуалног и друштвеног искуства, представља систем рационалних и емотивних реакција у развоју и способност за преиспитивањем и реинтерпретацијом сазнања о себи уз неизбјежне компромисе. Он има своју свјесну и несвјесну димензију али појединачна перцепција припадника заједнице је ипак промијењива.
Разумијевање себе у заједници, се мора тумачити као процес у којем се личност постепено али стално, изграђује у настојању да буде и разумије своју друштвену посебност у односу на шире заједнице народа и држава тј. човјечанство у цјелини.
Данашњи Бошњаци, као народна заједница, представљају идентитет који се обликује у многим процесима које диктирају и дјелимично управљају њима: вјерска хијерархија моћних диктаторских, исламистичких друштава и држава (Саудијска Арабија, Турска и Иран), затим, дипломатска машинерија запада (САД, Велика Британија и Њемачка) и на крају унутрашњи вјерски и политички фактор (породица Изетбеговић, СДА, Исламска заједница). На унутрашњем плану СДА представља најмоћнији инструменат обликовања колективног идентитета Бошњака
Цјели народни морал заснива се на вриједностима које су од користи стаду. Просијечан Бошњак, као и маса, не мучи се много питањима савјести. Он слиједи вођу, јадном логиком оданости и реагује познато - што се нека особина чини опаснија по стадо, то је стадо жешће осуђује. Мржња према супериорнијим користи пропагандна оруђа осуде као што су: сумњичење за наводну издају свега и свачега, негирање заслуга, креирање тезе о опасности која је огромна. „Човјек мора стријепити и осјећати се лоше“.Криза Бошњачке националне свијести као такве је толика да је о њој забрањено озбиљно, аргументовано говорити, уз ризик да доведе у питање њену стварну утемељеност, цјелокупан начин на који је она дефинисала и схватила себе или одредила свој задатак у историји. То важи за све форме и манифестације воље тог идентитета, који је данас евидентно огрезао у дефетизму, кукавичлуку, мржњи и сасвим екстремној, ирационалној и мистичној форм ивластите вјерске праксе. Шта творци и носиоци те свијести могу да кажу о људима, као субјектима слободе, који су игром случаја и сплетом историјских околности постали Бошњаци?! Пука просјечност као слика странке и њој лојалног народа, као слика о опстанку и напретку, не може рећи ништа ново или битно, пошто она апстрахује само из себе и за себе, од свога примитивног себства.
Природно је тај неартикулисани општи и политички идентитет закорачио у блиску нацистичку, прошлост тражећи вјеродостојан лик „себства“ у великим идеолошким и војним конфронтацијама идентификујући се са свим западним идеологијама, државама и њиховим злочинима које је тумачи као побиједе. Бошњаци у тој глобалној идеји нацизма и фашизма били су тек залутале, крволочне усташе са фесом на глави. За родоначелника идеје и државе усташтва, која је прогутала Босну и Херцеговину, муслимани су били „цвијет хрватства“. Машалах.
Због тога је потребно разговарати о обрачуну иса усташтвом јер тек након потпуне ликвидације усташтва и његових симбола постат ће могуће на миру расправљати о вјечном питању односа државе и тржишта или рада и капитала и тек тада ће се створити предуслови за економски напредак јер ће тек тада постати нормално, демократско и цивилизовано друштво.
Запратите Јутјуб канал портала Правда и погледајте интервју са Миланом Видојевићем
Разговори о томе, су апсолутно, непожељни у Сарајеву, јер, о томе, на исти начин говори и син најважнијег исламисте и усташког сарадника у Бошњака, као и млађахна социјалдемократска градоначелница Сарајева Бењамина Карић, поријеклом јеврејка.,
Зато је у јавности присутна тврдња како се не треба исцрпљивати расправама о 'усташама и партизанима' него нам се ваља посветити хроничној економској кризи и европском путу – који случајно, води преко Њемачке..
У општој јавној комуникацији, учестало помињање саме фразе 'усташе и партизани' само по себи је опасна замка. Она сугерише да су усташе и партизани два равноправна, једнако сумњива антагониста који су се своједобно потукли, а њихови присталице туку се и данас па гњаве јавност која је жељна рационалног приступа актуалним и 'животним' проблемима. Такво изједначавање усташа и партизана не указује само на провинцијално неразумијевање Другог свјетског рата него и на недостатак моралног и демократског компаса чиме се брише разлика између једног терористичког, психопатског покрета и борбе коју је човјечанство водило у име голог опстанка. Сукоб усташа и партизана био је само локални, споредни сегмент рата између једне сулуде, нељудске идеологије и елементарних вреднота људске цивилизације.
Сутра наставак – ГЛОБАЛНИ СУКОБ ФАШИЗМА И КОМУНИЗМА
Остале текстове Џевада Галијашевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
