Пише: Џевад Галијашевић
У својој борби против Савезника, Осовина се ослањала на сателитске државе Мађарску, Румуњску, Бугарску и Сијам (данашњи Тајланд) или би у окупираним земљама успостављала марионетске творевине попут клерофашистичке Словачке, Вицхyјског режима у Француској, усташке НДХ у Југославији или 'царевине' Манџукуо у Кини. Саучесници Осовине биле су и националистичке организације попут Жељезне гарде у Румуњској, Стрјеластих крижева у Мађарској, белгијских рексиста, Квислингове странке у Норвешкој, украјинских и балтичких националиста у Совјетском Савезу те Муслиманског братства као надржавне организације у исламском свјету. Нацисти и фашисти, од Хитлера и Муссолинија, до посљедњег есесовца и усташког убојице, били су талог човјечанства, олош спреман на непојмљиве злочине у име једнако непојмљиве, сабласне идеологије.
Колико год да су били крволочни и страствено опсједнути шовинистичком мржњом, усташе су били маргинални феномен Другог свјетског рата. Творевина коју су називали 'државом' била је тек њемачко-талијанска окупацијска установа настала из ратног злочина (агресије на Југославију) и кршења Хаашког правилника о сухоземном ратовању који забрањује државноправне промјене док трају сукоби. Ликвидација усташког покрета и те творевине била је једнако тако успутна посљедица пораза Сила Осовине. Чињеница да су усташе покушале наставити рат и након њемачке капитулације свједочи само о њиховој – за националисте типичној – аутистичној и провинцијалној неспособности да појме стварност.
Побједа Савезника означила је крај најстрашније мòре у којој се човјечанство икада затекло. Малобројни босански муслимани су као војници југославенске партизанске војске и припадници југославенског антифашистичког покрета, тој побједи дали одређени допринос и, ако је то битно, а постало је битно много касније, у оквиру тог истог југославенског антифашизма, рођена је, по први пут у модерној епохи, и државност Босне и Херцеговине. С друге стране, заборављеној фрази да су усташе били издајници хрватског и бошњачког народа доиста је немогуће наћи замјерку.
Све су то ноторне и неупитне чињенице, а савезничка побједа је морални темељ сувременог свијета. Тек 1990., када је у Хрватској умјесто демокрације успостављен ауторитарни националистички режим, изнебуха се појавила другачија интерпретација. Неке националистичке фракције гајиле су симпатије према такозваној НДХ и својим су повијесним ревизионизмом и легализацијом усташке иконографије (слово 'У', поздрави, ритуали, пјесме) створиле, благо речено, свеопћу забуну. Суочене с очитим фашистичким и злочиначким карактером усташтва (у модерном свијету ипак није опортуно позивати се на такве 'исходишне основе') његову рехабилитацију покушавају прокријумчарити изједначавањем фашизма и комунизма по формули 'ако већ не можемо јавно бити фашисти, барем ћемо се окомити на комунисте'. Но, комунизам, какав год да је био – а више га одавно нема – због свог антифашистичког карактера и рационалистичких и хуманистичких коријена не може бити изједначен с ирационалним фашизмом који, и у пракси и на нивоу саме идеје остаје највећи злочин у људској историји.
Појавила се почетком деведесетих година и теза да су усташе браниле западну цивилизацију од 'источне' опасности, иако су њемачки нацизам, талијански фашизам и усташтво били очита и тотална негација 'плутократског и декадентног' запада (што њихови идеолози нису ни крили) и иако су западну цивилизацију и цивилизацију уопће, на овим просторима 1945. спасили управо комунистички партизани колико год да су били идеолошки крути, често сурови и пристигли 'из шуме'. Комунизам се, на концу, показао способним за демократску еволуцију која је свој врхунац досегла 1989. када су осниване политичке странке и у прољеће 1990. када су одржани избори.
Како било, интелектуална и морална конфузија је створена и тешко је осакатила бошњачко друштво и осјећања и свијест припадника. . Та иста конфузија и та иста осакаћеност су хрватску демокрацију учиниле инсуфицијентном и – неминовно – хрватску економију неодрживом. Зато је однос према фашизму и антифашизму битан у контексту економске кризе. Друштво које је неспособно разријешити једну тако једноставну дилему, друштво у којем је таква дилема уопће могућа, неспособно је за било што, камоли за свладавање економске кризе. Афирмација антифашизма и безувјетни презир према свему фашистичком – и свему што на фашизам наликује, била то шовинистичка мржња, колективистичка негација индивидуализма, фашистичка иконографија или пријетње политичком и свјетоназорском плурализму – елементарни су предувјет цивилизацијског опстанка неког друштва, нипошто гњаважа која скреће позорност с економије. Уосталом, антифашизам је вредност важнија од економске коњунктуре. Залудна је расправа о економији у друштву које се либи категоричке осуде фашизма – или рехабилитује његове суучеснике.
Тек након потпуне ликвидације усташтва и његових симбола и натруха – суставним просвјећивањем и немилосрдним казненим прогоном по узору на модерну демократску Њемачку – постат ће могуће на миру расправљати о вјечном питању односа државе и тржишта или рада и капитала и тек тада ће Хрватска себи створити предувјете за економски напредак јер ће тек тада постати нормално, демократско и цивилизирано друштво. Било каква пречица којом се покушава заобићи тај морални императив не бисмо ли се коначно посветили 'озбиљним' економским питањима само је још једна странпутица у лавиринту националних заблуда и самообмана.
Први део фељтона прочитајте ОВДЕ.
Сутра наставак “ПАРТИЗАНИ И КОМУНИСТИЧКИ АНТИФАШИЗАМ”
Извор: Правда