Биљана Ђоровић, Печат, 2013.
Одмах након злочина у Великој Иванчи медији су почели да најављују промену законских оквира за за добијање дозволе за поседовање и ношење оружја: 9.априла, директор полиције Милорад Вељовић у изјави за Радио-телевизију Србије најавио је да ће ускоро Влади Србије бити упућен нови нацрт Закона о оружју и муницији који ће предвиђати већу контролу људи који поседују оружје; 11.априла, посланици Демократске странке у Скупштини Србије поднели су Предлог закона о изменама и допунама Закона о оружју и муницији; док је професор београдског Факултета безбедности Зоран Драгишић био најпрецизнији: 10.априла у изјави коју је дао агенцији Бета, рекао је да би Србија требало да донесе закон којим би грађанима било забрањено да држе оружје у приватном поседу, те да би оружје у Србији требало да поседују војска, полиција и службе безбедности, као и приватне агенције за безбедност и ловачка удружења и то по строго утврђеним правилима.
Занимљиво је, при том да се забрана поседовања и ношења оружја широм света од Аустралије до Британије, одвијала по идентичном обрасцу: оружани масакар праћен стањем шока и туге након којег би уследила брза политичка акција и доношење веома строгих закона о оружју./.../
Према анализама које је спровео Џоел Скаузен, теоретичар и аналитичар политике, специјалиста за филозофију права и Уставну теорију, дизајнер високо-безбедносних станова и сколоништа, одузимање оружја у земљама широм света део је глобалистичке агенде која има амбицију да све земље стави под контролу светске владе и закона који се доносе у круговима који делују иза сцене. Циљ ове агенде је да регулише сваки аспект живота: храну, ваздух, воду, одгајање деце, едукацију, природну средину, економију, здравствену заштиту, превенцију злочина и рат. Да би била у могућности да спроведе своје планове, светска влада мора најпре да одузме оружје од грађана, након чега ће само спроводиоци њене политике и послушници имати оружје које ће користити у обрачунима са онима који не буду пристали на ропство у Новом светском поретку Да би се то постигло, делује се на владе појединачних земаља користећи тактике изазивања конфликата у свим подручјима живота који омогућавају да се закони измене и поништи слобода људи. Једна по једна чврста тачка на којој су почивали међународни поредак, школски системи, култура, аутономија појединца, растакани су и замењени законима Новог светског поретка, након што је стари таргетиран и редукован или поништен субверзијама, ратовима, нападима, фолс флег операцијама и психолошким операцијама изведеним уз неопходну и пресудну асистенцију медија који су глобализовани и/или кооптирани у Нови светски поредак, методама које су у САД почеле да се примењују од 1949.године у оквиру програма „Птица ругалица“ којим су медији, филмска индустрија и култура почели да се обликују по интенцијама ЦИА-е, што се касније реализовало и на глобалном плану. /.../ Медији веома контролисано извештавају о оваквим случајевима и непрекидно конструишу и реконструишу своје извештаје. Уколико једна операција није довољна, производи се серија акција, што потврђује очајничку потребу владе у сенци да уведе забрану поседовања оружја од стране популације пре него што се отпочне са спровођењем Агенде 21.
Невена Миљановић-Петковић, Феномен ријакити програма, Рашка школа 2015.
Банално зло није поквареност, већ недостатак мишљења и суђења, као и одсуство осећања одговорности за своје поступке. Извршитељи Холокауста нису сатански зли људи, већ обични, просечни људи, који би се у другачијим околностима уклопили у дефиницију доброте. Узроци нестанка небројених живота су приземност и плиткоумност.
Примо Леви, преживели из Аушвица, просечног нацисту посматра на исти начин као и Арентова. Он истиче да нацисти нису били монструми, били су попут других, вредни чиновници, али лоше васпитани, превише послушни због страха од казне или ради боље каријере. Главна особина зла je бесмисленост, a узрок му je неспособност емпатије.
Свенсен прецизира да под појмом „банално”, не мисли на „обично” или „распрострањено”. Банално je површно, то je зло онога чему недостаје дубина. Банално зло не одликује се злом намером, већ плиткоумношћу. Непромишљеност и неосвешћеност уништавају моћ расуђивања и отупљују морални сензибилитет. Банализовати значи сравнити више према нижем, редуковати комплексно на просто, дубоко на плитко, вишедимензионално на једнодимензионално, јединствено на униформно, креативно на рутинско.
Задаци учесника ријалити програма своде се на покриће за праћење њихове приватности и то у најприземнијем виду: седење, спавање, ленчарење, јело, оговарање, флертовање, сентименталне сцене, свађе и мирења. „Контролисана и јавно изложена приватност постаје омасовљена. Истовремено се та омасовљена, банална приватност враћа у животну сферу гледалаца, који поред посматрања тривијалних радњи, активно учествују у томе кроз поистовећивање, или коментарисање”. Ha тај начин се умножавају последице приказивања баналних садржаја.
Проф. ДрНада Торлак, Годишњак Факултета за културу имедије 2016.
Да ли је заиста нужно објавити шокирајуће фотографије и идентитет жртве да би то било 'упозорење и опомена свима'? Ко може утврдити да се исти циљ није могао постићи и без таквих фотографија и без идентитета жртве. Тест професионалне одговорности повремено треба преиспитати и на себи ако се не може доћи до правог одговора на други начин, тако што новинар може искрено да одговори сам себи: да ли би то исто учинио да је реч о његовом детету или детету које му је блиско? Друго, у потрази за лаким и брзим објашњењем новинари се често ослањају на стереотипе и пречице у закључивању. Објављивање имена или других података који могу да укажу на идентитет малолетника, самоубица и других особа које треба заштитити најчешће 'пролази' код новинара који 'борбу за сваког читаоца' стављају испред људских судбина, породичних прилика и добробити малолетника. Новински ступци пуни су имена, презимена и адреса самоубица, малолетних деликвената, који су очајничким потезима привукли пажњу јавности, иако и они и њихове породице имају законско право на заштиту од оваквог експлоатисања. Тако се све слободније говори и пише о насиљу у породици, трговини децом, педофилији, инцесту и малолетничкој делинквенцији, а новинари све чешће објављују имена или друге податке који могу да укажу на идентитет особа, жртава, које треба заштитити и сакрити од јавности.
Миша Ђурковић, Политика, 2016.
Бруталност, примитивизам и насиље ових програма не може да се не пренесе на улицу. Онај ко омогућава овај непрестани ментални злочин, директно производи и прелива насиље, болест и зло у друштво. Најгоре од свега јесте то што је све то противзаконито. Довољно је погледати Закон о радио-дифузији, односно његов члан 19 који говори о заштити малолетника и члан 68 који прописује опште обавезе емитера у односу на програмске садржаје. Ту је прописано да емитери морају да емитују садржаје који доприносе подизању општег културног и сазнајног нивоа грађана (тачка 4), као и да не емитују програм чији садржаји могу да шкоде физичком, менталном или моралном развоју деце и омладине, или да не емитују програм који подржава и истиче насиље… и друге облике криминалног понашања (тачка 5 и 6). Уз то, постоји и Кодекс о понашању емитера на основу кога би такође било лако укинути овакве програме или их за почетак пребацити да се емитују после поноћи.
Извор: Правда
