Узимајући садашњост лета 2020. и смрт мајке као полазну основу, ова приповест оживљава различите временске рукавце који су утицали на њене многобројне јунаке, чинећи то у епском замаху и већ добро нам познатим гласом Наратора, кога у овој књизи затичемо као готово шездесетогодишњака и удовца. Неуморно, посвећено и прецизно, он бележи сопствено драгоцено сведочанство о прошлости која то заправо није, сведочанство које се, ма колико било интимно, захваљујући врхунској књижевној алхемији, уједно тиче и свих нас на овим просторима.
Игор Штикс је похвалио Арсенијевића рекавши да је „сјајно завршити један велики план и серијал“ и подсетио да је роман „У потпалубљу“ био сензација у књижевним круговима Хрватске, највише Загреба: „Показао је читавој регији како се то ради, да виде људи који се опорављају и поправљају од рата. Роман је добио велику пажњу, јер је јавност занимало како се пише о нечему што смо сви преживели“, анализирао је Штикс, и серијал „Цлоаца Маxима“ упоредио са „Александријским квартетом“ Лоренса Дарела, мада, по њему, „контраст не може бити већи“.
Историчарка Дубравка Стојановић је размишљала да ли је ово најбољи или најгори тренутак да изађе роман „Духови”, када се Србија суочава са тако разорним и мучним трагедијама од 3. маја, баш када је и сама почела да чита нову књигу.
„Можда је најбољи моменат, јер роман ’Духови’ јасно објашњава шта нам се догађа током овог ужаса у Београду и Младеновцу, јер ово је кумулативна траума, а роман је о томе. Читала сам га као историјски извор, јер сам по образовању историчарка. Опет, излазак овог романа је и у најгорем тренутку, јер су ови трагични догађаји ’прекрили’ књигу и све што је било протеклих 30 година. Нема историјске дистанце, а писац сматра да књижевност није лековита, да нема те терапије“, закључила је Дубравка Стојановић.
„Признајем да сам веома неопрезно те давне 1994. године говорио да то заправо није роман, него само први део веће целине од четири наставка, дакле тетралогија. То се дешавало пре него што је роман добио Нинову награду, онда када је ’У потпалубљу’ почео да добија доста медијске пажње, чак и веома невероватне за једног непознатог, младог писца“, рекао је Владимир Арсенијевић.
Након романа „У потпалубљу“, уследио је наставак 1997. „Анђела“, касније прерађено у „Ти и ја, Анђела“, да би онда настала пауза у писању овог серијала. Трећем роману „Ка граници“, из тетралогије „Цлоаца Маxима“, Арсенијевић се вратио тек 2018. Роман „Духови“ је и најдужи од сва четири дела тетралогије „Цлоаца Маxима“, који је Арсенијевић писао пуне четири године, а започео је пре пандемије корона вируса.
„Све се дешавало врло бурно, тако смо дошли и до марта 1999. године, када нас је задесило НАТО бомбардовање Србије. Помислио сам да сам се заглавио у стварности која ми делује толико далеко да пишем о некој 1991. или 1992. години. А толико тога се догодило у међувремену. Заиста нисам могао да се враћам серијалу, али оставио сам то са стране. Знао сам да ћу се у једном моменту ипак вратити тој целини“, објаснио је Арсенијевић и додао: „Постојао је код мене ’неред’ у глави да ми је остало нешто у писању што није завршено, а мора да буде. И ево, 30 година касније, стигли смо до краја са четвртим романом ’Духови’. Међутим, сви који пишу књиге, знају да тог тренутка када завршите писање –никада није заиста готово. Можда јесте готово када је књига коначно објављена и укоричена, и нађе се у продаји. Како год се окрене, није готово за писца, али сада, то је тако, нема даље“, сматра аутор.
Роман „Духови“ можете пронаћи у свим Делфи књижарама, Лагуниним клубовима читалаца, онлајн књижари и на сајту.
Извор:Правда
