О БОЛУ У СУНЧАНИ МАЈСКИ ДАН
У уторак, 16. маја 2023. године, нашао сам се у селу Дубона код Младеновца са најближима неке од деце која су стрељана у Ђурђевданом покољу. Не знам од чега сам више тонуо у збуњеност, која се кретала између страхопоштовања пред миомиром надумне патње која се, као кадило, извија ка небесима – с једне стране, и, с друге стране, близине непојамног зла…
Да ли је та збуњеност у мени била од лепоте шумадијских предела кроз које сам пролазио ( како може, после таквог крвопролића, да буја и цвета? ), да ли од доброте родбине стрељаних, која нас је, упркос свему, дочекала хлебом и сољу љубави и пажње, да ли од потискивања бола пред школом где се све десило, и где, за столом за којим су наша лепа деца седела, још стоји увело цвеће, а ограда је пуна свећа које су догореле до пола, да ли од гробова убијених брата и сестре, које су ми показали при повратку, да ли од сазнања да то беше мила младост, која се хватала у коло и радовала свету, која се опијала лепотом живота, али ван беспутица, без распојасаности…
А тек осакаћени, који се још боре да изађу из болница, да оживе за живот који неће бити лак, али ће га, ипак, бити. Чуо сам причу о девојци која је остала без шаке, о момцима – довека инвалидима усред мирног доба, о крвавим праменовима косе девојке – патнице којој је метак избио око. Како је било, говоре, у медијима, баш они с којима сам се видео, обневидео од немоћи да помогнем, макар и речју. Треба то послушати, читаоче. Треба погледати. (1)
Јаој, Боже, зашто се ово десило, опет у Шумадији, оној Карађорђевој и нашој, близу Опленца, зеленога венца? Јаој, Боже, зашто се зачуо рафал за који су у Дубони помислили да је шенлук јер се неком родило дете – а оно стрељање невиних?
Пре но што сам кренуо у Дубону, молио сам браћу да ме помену у молитви, и добио сам снаге и да причам и да људе гледам у очи и да уђем у храм и тамо, са сапутницима, запевам: „Христос воскресе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова“.
САГОВОРНИК
Спрам мене је седео Далиборов отац који је први ушао у школско двориште после покоља, и који је сваком стрељаном детету опипао пулс и видео да ли је живо, и који је, у магновењу, угледао десетак људи који су стајали преко пута дубонске Голготе, а нико није пришао ( да ли од страха, од ужаса, од себичности, од неке срамоте што се зовемо људи – ко ће то знати? ) и који се надао да је његов син можда отишао пре стрељања, и који је, кад га је нашао у крви, возио Далибора до Хитне помоћи ( и супруга је била с њим ), и који је веровао у млади и моћни детињи пулс ( момак је извесно време био жив, жив је био, ваистину ) и који је, наједном, схватио да његовог јунака за женидбу више нема међу нама, и који је опет пипао било да види да ли је погрешио, и коначно појмио оно што је, у измаглици бола, назирао – да је син од рана умро…
Прва реченица коју ми је рекао родитељ стрељаног младића:“Није њих Бог узео, Бог са тим нема ништа…То је урадило зло у злочинцу…И не треба да кукамо као неки јадници, него да се, удружени са сваким ко то жели, боримо за правду – на суду“.
А мајка Далиборова, зеница орошених, гледа тамо где ми не видимо – тражи свог вољеног дечака са оне стране. И сестра његова, са породицом, бди над страхотом губитка, чека да ране зарасту и да јој Господ позлати ожиљак на души. И друга мајка, Миланова и Кристинина, сазире оно тамо, кроз маглу крваву нешто да докучи. А њен муж, земљане боје лица, домаћин опустелог дома, ћутке носи крст оца из Шумадије коју, вековима, стрељају, што туђини, што домаће слуге ђавоље. И горе кандила, пламичци играју по јелеју, нешто би тај трепет да нам каже – ко ће га, у тмуши, разазнати, коме ће бити путоказ?
ШТА ТО ПРИЧАШ, ЂАВОЛЕ?
А ђаво је убици, можда, шапутао, онако како само он, лукави, зна, да се чулом слуха не прими ( јер, рече Бодлер, највећа обмана сатане је у томе да нас увери како он не постоји ), али да се убаци у мисао, у срце, да ступи под црно чело убице:“Пуцај слободно, уплаши Шумадију. Онај седмачић са два пиштоља је страхом обавио Београд, а ти пуцај у срце Шумадије. Даћу ти ја седам кула гроша и дуката, и милионе евра, и угасићу сигурносне камере, и шесто полицајаца ћу завести да те не виде док те гоне, и смањићу ти казну максимално, због твог доброг владања у затвору, и кад изађеш, бићеш славан и познат и са седам кула гроша и дуката уза се. Шта кажеш, делијо? А? Да ли смо постигли наш ријалити дил, дилберу? Кад је могао Фауст, што не можеш и ти, макар да ниси ни чуо за Фауста? Али си чуо за наше ријалитије, зар не? Ово ће бити прави, реални ријалити. Пуцај, овери, нека памти Шумадија!“
И тако то бива. Тако ђаво – где је најосетљивије. У децу. У срце Шумадије. Тако он, тамо он, у сан се не снио, и да Бог да му се све зло на главу сручило у дан Суда. Али, ако је време зло, рече Настасијевић, несумњиво су гори људи у њему. Да се зло не умножи, потребна је правда.
НЕ ОСВЕТА, НЕГО ПРАВДА ИЛИ ТАЈНА ОЧЕВОГ ЋУТАЊА
Не освета, него правда, схватио сам речи родитеља убијеног младића. Тај родитељ је стена у којој куца срце силно као московска звона, жртвено срце велико као кућа. Зато ми, Срби, толико пута онеправдовани, имамо химну Богу правде. Али, та правда је и Његова љубав, која дуго чека и трпи да се људи поврате. То је она правда која опомиње, како је опомињала неку Јевросиму из Дубоне, што је, пре рата, умрла, па оживела ( причао ми њен сродник, с којим сам путовао ); њој је Господ, кад Га је видела с оне стране смрти, рекао да поручи сусељанима – да не псују Бога и сунце и да не раде недељом, светим даном. Али, та виђења давала су се док је наш народ брижније ослушкивао глас свога Творца, док нас није заглушила бука убилачке машинерије „глобалног села“, у коме нестају села наше лепе Шумадије, села Србије, села целог света. Али то је и Љубав на дну душиног страдања, која се може наћи и у најтежем часу, и коју је свештеник Никола Миловић, у свом роману „Храбро и радосно, веселим ногама“ ( Каленић, Крагујевац, 2018), описујући своје служење баш у Дубони последње деценије 20. века, овако описао, сликајући сусрет са оцем чији је син прерано отишао:“На зиду, поред две славске иконе, фотографија. На њој млад, леп момак, скоро дечак, можда од неких петанаест, највише шеснаест година. „То је мој син јединац. Имам и две кћери, једна је овде с моном, друга је удата у суседно село. Овој што је с нами, довели смо мужа. Ете. Биће да је то некаки усуд ове куће. Сва је прилика да ће да почнемо и трећу славу да славимо. Зетову. То ће ти јавим ако се збуде.“
„А шта је са сином?“, питам обазриво, наслутивши несрећу.
„Њега, попе, нема на овај свет“, каже некако мирно, без озлојеђености, али не и равнодушно. Мало поћути, па додаје:
„Имају неке ране, ти би ко свештеник то требо да знаш, које никад не да зацеле. Саживиш се са бол и… Ходаш, спаваш, говориш, ћутиш, једеш, пијеш, радиш на њиву, одеш у башту, у шталу, ил где већ треба да се шта поради, метеш се са стоку, премећеш паре по дланови, идеш по народ, овамте ил онамте, на свадбе, на саране… Лежеш, да простиш, са жену… Ал оно боли те боли. Не попушћа ни дању ни ноћу, ни у сану ни кад си будан. Ете, таки ти је тај мој бол. Ал кад би ме неки пито да ми га одузме, да ме како ослободи од њег, ја то не би дозволео ни за живу главу. Зашто? Зато што, мој попе, и треба да боли кад њег нема. Не мож моја душа да живи, а да не боли. Тај му бол, с неке стране, дође наместо мог сина. Не баш као изистински он – на каки начин да ти ја то објасним а да ме ти сватиш? – ал ко да је у неку руку он, иако њега ниш не мож да замени.“
Слушам и ћутим. Шта да му кажем?
„Без обзира на жену, на ћерке, на унучиће… Да немам тај бол, био би сам самцит, ки нагорела пањина. Овако, са тај бол, ја сам опет некако с њега. С мог сина. И зато ти велим, тај је бол од Бога! Добар, несношљив бол, који у исто време убива и оживљава. А како, то не знам да ти кажем. За то ти треба неки ученији од мен.“
Тако је писао отац Никола Миловић. Тако сам осетио у разговору са оцем убијеног Далибора.
КО ЋЕ ДА УТЕШИ МАЈКУ ШУМАДИЈУ?
Сва моја наводна ученост, наводно позавање вере православне, наводна нада да ћу рећи неку утешну реч, срушила се у селу Дубони пред родитељима који су, у пиру зла, остали без деце. А напољу багрем уцветао, и мајско зеленило буја, и пролазе ратари на тракторима, и сеоска тишина трепераво зари слух навиклих на градску буку. А школа, која је морала да потоне у земљу од стида и бола, школа у чијем дворишту се десило стрељање невиних стоји и даље поред храма, подигнутог Светом Симеону Столпнику у првој деценији 20. века. Стоји, није потонула. Нисмо ни ми, иако би требало да потонемо у земљу од стида што се такво зло међу нама збило.
Испред школе, како већ рекох, сто и клупице, и цвеће, исцвало из крви невине деце наше, за којом Шумадија кука као Рахиља старозаветна:“Тада се испуни што је рекао пророк Јеремија говорећи: „Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује децу своју, и неће да се утеши, јер их нема.” ( Матеј 2, 17-18 ).
Ко ће да утеши нашу Рахиљу, нашу Шумадију, која плаче над децом својом јер их нема? Нема их, а која су остала, осакаћена су. Усред зарног маја, одоше чеда наша, јагњад наша ђурђевданска, покрови наши црни, наша туга превелика, наша нада сахрањена, наше очи ослепљене, наше руке откинуте, наша брига непребрижна, и болови неодболни, и колачи од смонице, и све птице иловачне, и сво небо од олова, и све речи од камена, и све ватре угашене, и све воде замућене.
Дубона лепа, сад село за нарицање, уз оближње Мало Орашје. Кукњава је исконска, српска, како је Милован Данојлић, пишћући о Дису и његовој мелодији, објаснио:“И данас се, по нашим селима, понегде, суботом по подне, може чути кукњава усамљене сељанке. Тај лелек је сав у круговима, у завапљењима, у воздвизањима ка небу, и у понављању првог вапаја. Није ли најбољи, песимистички Дис преузео тај мелодијски образац, распевао га у својим једноличним строфама, које се завршавају понављањем првог стиха, дакле, признањем да на постављено питање нема одговора, да је небо над нама затворено, па нам не чује зова ни вапаја? Он своју запевку сриче на гробљу свих епоха и свих народа, где су покопане наше најлепше илузије, наше наде у нешто што никад није било и никад неће бити. То је наш најпродорнији јаук за изгубљеним Рајем, за лепотом и добротом од којих се, са првим закорачајем на Земљи, све неповратније, све болније удаљујемо. Уверење, односно осећање да смо са рођењем изгубили неповратно благо, једно је од општих места словенске осећајности, која код нас има посебну, дисовску боју.“
Сада сви, заиста сви, треба да тужимо код светлих гробова наше деце. Да кроз нас прокука Шумадија, која је ово дочекала, и са њом да се, после покоља у школи, заплаче и Црноград, да се сузама умије и Београдом Богородичним опет постане.
Али, Бог, где је био Бог?
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: ГДЕ ЈЕ БИО БОГ?
Људи највеће вере, какав је био наш патријарх Павле, умеју да застану, па да се и они, као праведни Јов, упитају:“Боже, где си у овом јаду? Има Те, Боже, знам да Те има, али где си?“
У својим сећањима под насловом „Без осуде, отворено, очински“, патријарх Павле је забележио тренутак јововског бола под затвореним небом, када је и сам своју веру ставио на проверу:“У Св. Тројицу довео ме је мој школски друг, јеромонах Јелисеј Поповић, негде с пролећа 1942. Манастир је добро водио своју економију, тако да су могли да ме прихране, а давали би ми лакше послове. У конаку је био још један туберкулозни болесник, младић, који је дошао са оцем, избеглицом из источне Босне. Не сећам се како су оданде доспели до манастира, али се отац нама чинио дед, па смо га сви звали Чичом. Умео је да поправља кровове, замењује дотрајале греде, а нарочито да прави делове за кола, тако да је стално бивао позиван на рад по околним селима. Сву зараду остављао је манастиру који му је примио сина. Доносио је са посла и све најбоље од хране што би му давали из кућа у којима је радио. Младић је, међутим, копнио, а отац све чинио да га спасе. Чичи, Босанцу (заборавио сам му име), усташе су заклале све четворо затечених у кући, када су је опколили: мајку, жену, ћерку и млађег сина. После сваког вечерња, дуго би он сам стајао крај четири упаљене свеће, а нама је остављао велику, на пулту десне певнице, да је запалимо за здравље. Кад је младић већ сасвим занемогао, Чича је престао да одлази у села и није се одвајао од сина. После две ноћи у грозници, младић је издахнуо. Човеку, коме је све побијено, Бог је узео и сина, једино што је још имао. Мучио сам се, и још увек се мучим, да разумем вољу Божју. Осећао сам се готово кривим што Господ није узео мене, него то беспомоћно створење које му је, мора бити, било милије. Отац, скамењен, само се прекрстио, а када су игуман и још двојица старијих монаха, пришли упокојеном, Чича се измакао из собице и упутио цркви. Отац као да је боље од мене разумео Божју вољу. Са неком посебном побожношћу учествовао је у свему око сахране и после ње. Чича је сам начинио сандук и сам ископао раку. Остао је у манастиру и по читав дан радио на пословима које је сам налазио. Са страхопоштовањем гледао сам у том човеку један старозаветни лик, као живу истину о човеку, све живљу што је непојамнија. Смрт је крај мукама, а страдање опустелог човека највеће је искушење. Дечак се упокојио у Господу а отац, посматрао сам га, са смиреношћу мученика жалост за сином искупљивао је трпљењем. Што је оно теже, утеха као да постаје већа.“
Дакле, и патријарх Павле се каткад налазио пред питањима на која разум не може да одговори, него нам утеху пружа само Христос, Распета и Васкрсла Премудрост Божја. Не помаже разум, само Премудрост. И онда и сада. Јер нема разума који се може уздићи изнад натчовечанске патње стрељаних и осакаћених, изнад мајчинских и очинских непребола, изнад кукњаве родбине и својте. Нема разума, само Премудрост, Која показује Своје руке и ноге прободене, и Своја рањена ребра, из којих истиче Крв и Вода, да се Хлебом небеским причестимо, и још присније да се пришчешћујемо Њиме у невечерњем Дану Царства које не залази, јер је Христос наше Сунце Незазлазно.
МОМЧИЛОВА МОЛИТВА
А то како се патња Премудрошћу позлати у песму је ставио наш благи Момчило Настасијевић. И песма му се зове „Молитва“. Као да је у Дубони, по Ђурђевдану 2023, писана ( напомена: глагол „смагнути“ значи поцрнети):
Смагнем ли ово дубином у вечерњу,
или је тихи пој,
ил’ дубина се отвори где болело?
Тихо по муци бродим смерни раб.
Пакао мени, оче,
бољезан, драчу на пут.
Расточи о расточи раба.
Дубље дно души но страдáњу,
без дна реч ова смерна у вечерњу.
Корен је ово,
црва ми, оче, у нагризáње,
расточи о расточи раба.
Јер и пакао је твој,
и пропоје.
Залапим топло из ове опорине тела.
И корен по корен мање
Моме страдáњу.
НЕ МИРИТИ СЕ СА ЗЛОМ
Срео сам, дакле, човека који неће да се мири са злом, и који, делећи бол са супругом и породицом, верује у Правду. И срео сам онемеле родитеље који су изгубили и сина и ћерку, и који, да и крила имају, никуд из своје сенке, из куће обескућене и дома обездомљеног, не би утекли. Док им у срце не ступи Утешитељ, наш Вишњи.
И, наравно, нешто сам причао пред тим људима, али сам, причајући, знао да их не могу утешити, јер се, како рекох, само један зове Утешитељ – Дух Свети. Али сам се, макар делимично, ја утешио чињеницом да се родитељи са злом не мире, и да гледају ка Истоку, Који је Сунце правде. У Њему нема мртвих, него су сви живи. У Њему ћемо се срести, и орадостити, ако будемо живели достојно васкрсења које нам је подарено. У њему су и деца из Дубоне и Орашја жива. И рањена деца Шумадије ће у Њему наћи мира и наде. И родитељи скрхани биће кадри да носе брдо свога бола. И биће Христос Све у Свему, како рече Владика Николај чије мошти за Спасовдан 2023. треба да освештају Црноград и обеле га да буде Београд:“Чији смо кад живимо? Господњи. Чији смо кад умиремо? Господњи. Чији су праведници? Господњи? Чији су грешници? Господњи. Господ обухвата све, и живе и мртве, и садашње и прошле и будуће. Нико није тако свеобухватљив као Господ Исус. Који од такозваних добротвора човечанства, од учитеља, вођа, просветитеља, икада покуша да учини неко добро умрлим? Ту се може одлучно одговорити: никада и нико! И сама помисао била би смешна у очима васцелога света — учинити неко добро мртвима! То је смешно свима онима који мисле, да је смрт моћнија од Бога, и да оно што она прогута, уништава за свагда. Но бринути за мртве, и чинити добро мртвим, престало је бити смешним од откровења Господа Исуса, који откри, да је Бог — Бог живих и који то и на делу показа сишавши у ад, да ослободи и спасе душе помрлих праведника све од Адама па до Његове смрти на крсту.
Свеобухватљив је Господ наш преславни како Својом видовитом мишљу, јер мисли о свима и види све од жене рођене, и над гробовима и у гробовима; тако и Својом љубављу, јер грли све душе праведничке без обзира које их место или време скрива; тако најзад и Својим трудом, јер се труди за све њих, да их све ослободи, спасе, уведе у царство и прослави пред лицем Оца Свог небесног, Духа Светог Животворног и безбројних светих ангела. Господе, Теби слава и хвала вавек. Амин.“
КАКА ЈЕ НАШ ДУГ?
Али, каква је наша дужност сада?
Дужност је да се молимо Богу за здравље преживелих и покој пострадалих ( сва имена за која се треба молити дата су наставку овог текста ). Дужност је да не ћутимо пред злом и да се боримо за правду. Дужност је да живимо достојно вечнога живота, и да се дижемо кад паднемо. Дужност нам је да будемо људи и Срби какви су, по речи патријарха Павла, били и свети преци наши. Родитељи и родбина страдалника биће Утешитељем тешени, али и ми, њихови ближњи, треба да их тешимо својом бригом и љубављу.
Као што рече Настасијевић:“Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је“.
Не заборављајмо Мало Орашје – крваво ограшје, и Дубону, као бол дубоку. Тамо су наши ближњи, наш род, наши Шумадинци, и њихова црнина је наша црнина, и њихов вапај је наш вапај, и суза њихова нашим образом тече, и наша молитва и састрадање њима припадају. Поменимо, у искреној молитиви за њихово оздрављење, рањенике – Невену, Ивана, Предрага, Миломира, Николу, Немању, Милоша, Анђелу, Петра, Андријану, Јована и Јовицу, а за покој душе – Далибора, Милана, Кристину, Александра, Лазара, Немању, Марка и Николу.
А Ти, Боже, Који си био на Голготи, и у Кога су пуцали и у Београду и у Шумадији маја 2023, васкрсни овај народ, васкрсни душе наше!
СВЕДОЧЕЊЕ СТРАДАЛНИХ РОДИТЕЉА
Извор: Искра
