Пише: Милан Кисић
Нешто се десило, нешто се променило у раскораку између векова, између Кајмакчалана и шољице кафе из које се испија Еспресо. Десио се конформизам, заборавили смо на борбу за слободу, заборавили смо на слободну реч и мисао, која је кад кад знала много да нас кошта али смо увек искористили вето и употребили је.
Десила се анестезија народа. Анестезија кроз лаку забаву, јефтине тв програме и лаке ноте које су успеле да успавају оног бунџију у нама и успеле су да успавају потребу за слободом и жељом за исказивање сопства, онако како су наши преци у претходних 200 година то и радили.
Не, тада није постојала велика потреба да се буса у груди и да се покаже патриотизам. Не. Начин живота је сам по себи тада показивао патриотизам и љубав према отаџбини.
Нешто се десило, нешто се променило у раскораку између првог светског рата и ријалити шоу програма када испред ТВ екрана седимо и другима допуштамо да размишљају уместо нас.
Дошло је време да верујемо телевизијском програму, а не сопственом новчанику. Не сопственом детету чији глас и лик можемо видети путем онлајн чета, када нам се јавља из иностранства као грађанин другог реда у иностранству, зато што није желео да остане овде и у својој држави буде грађанин другог реда, јер смо направили велике поделе и раздоре међусобно, између себе.
Усвајањем нове демократије, тј. либералног капитализма дошли смо до тога да смо наше животе подредили за 50 евра. Наш живот вреди 50 евра. 50 евра како би ушли у аутобус, у Београд и присуствовали нечему што нас можда и не занима, али ствара се општа слика како сте тамо из политичког разлога а не само егзистенцијалног, пуког егзистенцијалног разлога зато што су рачуни за струју све већи, зато што су цене у продавницама све веће, али ми не користимо право на побуну. Не. Не користимо право да кажемо како нам није добро, него ћутке тетурајући се од митинга до митинга узимамо 50 евра и покушавамо да прегурамо са истим наредних пар дана.
Када останемо без истих, наљутимо се сами на себе, али таман када пожелимо нешто да променимо долази следећа анестезија, следећи митинг и следећих 50 евра које опет радо прихватамо, са муком и понижењем у себи.
Не, то нису крезуби сендвичари, како их често елитисти називају. То су наши суседи, наше комшије, наше породице којима је сломљен дух и морал у претходних 30 година кроз ратове, инфлације, санкције, предате територије и недостатка здравог садржаја.
То су наши суседи, наше комшије, наше породице којима је епизода ријалити програма седатив и бекство од стварности и сопственог новчаника и потребе да се побунимо и кажемо да је било превише.
Обичан човек жели подстрек, жели да се исправи и верује у боље сутра. Не жели да буде колатерална штета и жртва туђих договора, наших политичара и странић трећеразредних ћата који долазе да ведре и облаче над нашом земљом, који глуме господара живота и смрти у Србији, а у сопственим земљама не могу ни да бришу ципеле.
Обичан човек је почео да се буни, у њему је поново почела да се јавља свест, демократска али и национална, то не искључује једно са другим, чак напротив.
Обичан човек је почео да се буди, схватио је да не жели да буде само број на аутобуском седишту који попуњава нечију квоту и обезбеђује туђе радно место.
Обичан човек не жели више да буде уцењен, не жели да узме 50 евра и да некога лажно воли, док тај представља љубав од 50 евра као вечну и безусловну.
Доста је било страха, непропсаваних ноћи, страха од извршитеља и тих 50 евра који буде наду у боље сутра, а заправо нису нада, него само искра светла која може да попуни наредних пар дана док мрак опет не завлада у животу обичног човека.
Тада се јавља бес, тада се јавља осећај немоћи обичног човека да пружи својој породици обичне ствари, нове патике, летовање, зимовање а онда настаје гомилу других породичних проблема. Јер његов син на телевизији види и летовање и зимовање и најновије патике, али његов отац ништа од тога не може да му приушти. Ништа, осим телефона и лажне имитације живота док у том детету клија нова клица беса, страха и немоћи јер наше колективно несвесно управо постаје то, јер смо затрпали чојство, херојство које је красило наше претке.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) May 25, 2023
Да ли је 50 евра заиста вредно тога?
Да ли је 50 евра довољна цена за то што ће наши најмлађи присуствовати нашем понижавању и самим тим преузети образац од нас, видети нас потлачене или нас се постидети, па преузети образад од идола са телевизијских програма или друштвених мрежа јер ће га бити срамота наших поступака?
Мислимо о нашим потомцима, јер некада краткорочна решења можда и нису најбоља гледајући ширу слику свега. Не ради се ту само о тренутној власти. Свака власт дође и прође. У питању је оно што ми остављамо иза нас, нашој деци, нашим потомцима, људима који ће после нас исто ходати нашим селима, градовима и улицама. Немојте да им остављамо горак укус у устима и да после причају како смо се за мале паре продавали нашим господарима и како нисмо смели да им кажемо НЕ, бојећи се за сопствене личне и мале, готово невидљиве микро интересе.
Вратимо онај наш дух због кога смо били поносни вековима у назад. Вратимо онај инат и пркос по којем смо били познати. Немојмо дозволити да нас похлепа одведе у проклетство. Нека прође нека журка и без потребе да се узме 50 евра.
Да, прича се да су неки уцењени пословима, да неке покушавају да, колоквијално речено притисну за неке ствари, али треба усправити кичму. Најхрабрији увек први иступају и стоје на бранику наше земље. А сада је бранимо од дивљаштва, неукуса, лудила и систему који од нас прави звези, а не људе.
Са које год стране долазили, у нашем духу није подаништво. Да ли кроз сагледавање демократије, или кроз сагледавање кроз призму Хришћанства, не би требали попустити овај пут.
Немојмо издати наше претке и наше потомке због личних ствари које су пролазне. Немојмо издати све што је прошло и све што ће доћи после нас због 50 евра. Тих 50 евра са собом нећемо моћи да понесемо са собом у гроб. Али ћемо моћи понос и приче, јер оне са нама одлазе у вечност.
Фотографија не лаже! Запослена код Залужног хтела да докаже да је жив и здрав, сад јој се сви смеју
Извор: citajgari.com
