Пише: Петар Живковић
Шведска је у XVII вијеку и почетком XVIII вијека била велика сила, али је након руске побједе у Сјеверном рату (1700 - 1721) и потписивања мира у Ништадту добила мањи геополитички значај. Русија је овим миром добила излаз на Балтичко море и вратила старе руске земље. Излаз на Балтичко море и касније на Црно море су Русију преобразили у велику силу.
Шведска је након пораза у рату са Русијом 1809. године остала без Финске, тј. без великог дијела територије и након тога није улазила у сукобе са Русијом. Није напала Русију чак ни у вријеме Наполеоновог напада на Русију 1812. године када се Русија нашла у тешкој ситуацији. 1813. године је учествовала у рату против Француске, 1814. године је присилила Данску да јој преда Норвешку (која је 1905. године мирним путем постала независна), а Пруској је предала Померанију на основу одлука Бечког конгреса. Тако је 1815. године почео дуг период шведске неутралности која није нарушена чак ни у вријеме I свјетског рата и II свјетског рата (иако је постојала економска сарадња са Њемачком и споразум о прелазу њемачких трупа преко шведске територије).
Неутралност је омогућила економски развој Шведске који је заснован на политичкој стабилности, природним богатствима (шуме, хидроенергетски потенцијал и рудна богатства) и протекционистичкој заштити домаћег тржишта која представља наставак раније меркантилистичке економске политике. То је омогућило успјешан развој привреде од средине XIX вијека до средине XX вијека. Шведска је у овом периоду била капиталистичка земља која ствара основе државе благостања и то је прије свега заслуга Социјалдемократске радничке партије Шведске која је прилагодила марксистичко учење шведским приликама и поред бриге о радницима почела заступати и интересе сељака. То је социјалдемократама дало политичку моћ и омогућило да се 1913. године донесе закон о народним пензијама чиме је пензионо осигурање, до тада ограничено на раднике и чиновнике, проширено на све старије особе. Социјалдемократска радничка странка је због такве политике 1932. године у вријеме Велике свјетске економске кризе (1929 – 1933) дошла на власт и у овом периоду је за свој економски програм усвојила кејнзијанизам.
Наредни период у развоју Шведске је почео 70 -их година XX вијека када је створен друштвено – економски модел државе благостања који карактеришу јак јавни сектор, технолошки развој, пуна запосленост и велика социјална права која су омогућила развој школства, културе, науке, здравства и социјалне заштите. Високи порези су осигурали држави велике приходе које је држава употребила за повећање социјалних права грађана.
Ове промјене су у највећој мјери заслуга Улофа Палмеа који је 1971. године одбио улазак Шведске у ЕЕЗ и наставио је чврсту политику шведске неутралности уз залагање за деколонизацију и за сарадњу са земљама Трећег свијета чиме би се омогућило уклањање сиромаштва, социјалних разлика и економске неједнакости у свијету.
Корак даље у развоју шведског друштвено – економског модела је почео 1982. године када је Палме други пут постао предсједник шведске владе. То је вријеме оснивања радничких фондова. Ови фондови су по идеји Рудолфа Меиднера требали омогућити суштински преображај друштва кроз промјене имовинских односа у друштву. То би стабилност друштвено – економског система подигло на виши ниво у односу на дејство кејнзијанских мјера за остварење макроекономске стабилности и пуне запослености. Значај ове идеје показује књига „Капитал XXI вијека“ Томе Пикетија који је показао да су приходи од капитала (тј. власништва) неколико пута већи од прихода остварених радом (тј. плата запослених) и да је ово суштина капитализма који својом природом изазива економске кризе, друштвене потресе и друштвену неједнакост. Пикети се у циљу спречавања раста друштвене неједнакости залаже за повећање пореза које би обухватило не само редовне приходе него и богатство које је стечено на основу веће стопе приноса коју капитал (власништво) осигурава у односу на стопу раста производње и радничких прихода од плата.
В. А. Лисичкин и Л. А. Шелепин су у књизи „Трећи светски (информативно – психолошки) рат“ написали да је повећање сложености економије довело до промјена у систему управљања и до појаве нових облика капитала (државни, акционарски и приватни) јер је потреба за капиталом довела до улагања државе и малих улагача у западна предузећа. Удио државног капитала у неким развијеним државама је дошао до 30%, а акционарски капитал је својим обимом добио црте колективне својине. На сличан начин је Де Гол желио увести у француску привреду систем партиципације који није усвојен, а овај модел је критиковала и десница и љевица. На сличан начин су десница, љевица и центар критиковали идеју радничких фондова у Шведској, али је Палме уз одређене измјене увео радничке фондове 1984. године. Основано је пет фондова који су постојали до 1991. године. Фондови су финансирани из пореских прихода државе. Нама је учешће радника у добити и у одлучивању о пословној политици предузећа познато из искуства нашег самоуправног система чија начела је успјешно примјенила јапанска привреда 70-их година XX вијека, а данас их успјешно примјењује кинеска високотехнолошка компанија „Хуавеј“.
Нови период шведске привреде је почео 1991. године када је усвојен модел неолибералне привреде. Овај модел је изазвао озбиљне друштвено – економске проблеме у великом броју земаља. Шведска је 1994. године почела сарадњу са НАТО пактом кроз програм „Партнерство за мир“, а 1995. године постаје члан ЕУ. Тежња Шведске да уђе у НАТО пакт је наставак овог процеса који није добар ни за Шведску ни за друге земље Европе и свијета.
То утиче и на нас јер су Скандинавија и Балкан важни западним силама за контролу Европе.
Шведски премијер Улоф Палме се залагао за добре односе са СССР -ом јер би то омогућило геополитичко ослобађање Европе и уклањање нуклеарног оружја из европских земаља. Палме је суштински имао исти став као Де Гол који је сматрао да треба укинути и Варшавски уговор и НАТО пакт и створити заједницу суверених држава од Рејкјавика до Владивостока. Европа као оваква заједница суверених држава одговара и америчким суверенистима, а у условима када они нису на власти Шведској истински одговара неутралност. Европа суверених држава од Рејкјавика до Владивостока одговара и нама јер омогућава улазак држава насталих на подручју СФРЈ и других балканских земаља у састав Евроазијске уније.
Улазак Шведске у НАТО пакт није гаранција сигурности ове државе јер је Шведску од рата дуго времена најбоље штитио управо статус неутралне државе. За разлику од периода прије II свјетског рата Русија има нуклеарно оружје и западни центри моћи (који не желе добро ни Шведској) не могу поразити Русију и између себе подјелити руску територију и богатства.
Жесток сукоб војника Кфора и Срба: "Мировњаци" насрнули на грађане који су мирно протестовали
Извор: Правда
