Пише: Емил Влајки
Пошто сам по многим стручњацима један од најбољих теоретичара геостратегије у свијету (према рецензентима мојих дијела) – видјети моје књиге на енглеском и француском (објављене док сам тамо био професор): Демонизација Срба, Амерички терор, Ново тоталитарно друштво, Биједници модернитета, затим (овдје) Америчко исламски антисрпски џихад, те уџбеник Постмодерни међународни односи, као и додатне четири књиге о постмодернизму, а и моја три посљедња чланка на енглеском о филозофији дипломације, Ковида 19 и сувременог Левијатана (све се може пронаћи на Интернету), одлучио сам да зацртам један дио свјетске дугорочне прогнозе.
Сматрам да не гријешим ако кажем, да ће садашњи прокси рат у Украјини, са прекидима трајати читаво стољеће.
Америка је била на финанцијском и друштвеном издисају. Нашла је спасоносно рјешење војно утврђујући пронацистичку Украјину на најдјелотворнији могући начин и провоцирајући Русију (Руску Федерацију) да интервенира како би заштитила своју мањину у тој земљи која живи у Донбасу, запријетивши истовремено развитком нуклеарног потенцијала Украјине и њеним уласком у НАТО.
Она је тиме постигла више ефеката: Њен војноиндустријски комплекс ради пуном паром и економија јој се опоравља. Потпуно је подчинила Европу која је у стању тешког мазохизма и што себе више сулудо упропаштава, економски и друштвено, све више служи америчким интересима. Европа за сада, као некада Њемачка према Јеврејима, компензацију за своје пропадање налази у бјесомучном и расистичком уништавању свега што је руско, укључујући и Руску православну цркву. Поврх свега, а оно што је Америци најважније, овим ратом, Русија, иако не може бити побијеђена, све више слаби.
Јасно је, да овај рат нитко не може добити. Бахмут (више од годину дана руске опсаде) је јасно показао колико је Америка војно оспособила Украјину и колико су пронацистичке снаге спремне да се боре до посљедњег војника због мржње према Русима. А таквих Бахмута има сијасет. Проћи ће године док их Руси све не униште, а за то вријеме ће се створити нови Бахмути. Најмодерније оружје ће пристизати шаком и капом тој несретној, потпуно уништеној земљи. Ствари ће се још више закомплицирати када Пољска, Мађарска и Румуњска буду покушале да за себе одвоје дијелове украјинског територија.
Мора се схватити слиједеће. Америци је стало да се тај рат никад не заврши; могло би се мирне душе рећи да у многочему будућност Америке овиси о том рату. Поврх свега, амерички војници (барем не формално) не учествују у том сукобу. Умјесто њих у рату ће, поред Украјинаца, гинути – масовно као плаћеници, „цивили“ – на страни Запада - Пољаци, Естонци, Летонци, Литванци, Финци, а у нешто мањој мјери Нијемци, Енглези, Канађани, Аустралци и Американци. Постоји висок ступањ вјеројатности да ће бити употријебљено нуклеарно тактичко оружје ограниченог домета.
Наравно, бит ће ту примирја који ће се одмах нарушавати чим се једна од зараћених страна буде сматрала ојачаном. За Америку ће ова ситуација бита савршена. Западни Европљани ће се исцрпљивати у рату, Русија такођер, а она ће то цинично гледати заштићена са два оцеана.
Мада компарација није у потпуности точна, погледајмо примјер Израела. Након што је прогласио самосталност 1948. године, до сада је, након 75 година водио пет ратова са својим сусједима, а о трајном тероризму који никада неће престати, да не говорим.
Што се тиче Балкана, он ће и даље остати, што би рекао Кустурица. „гузно цријево Европе“. Црна Гора, Словенија и Хрватска, вјерно ће слиједити Америку и НАТО. БиХ ће им се придружити чим Додик оде са власти. Србија ће својим поступцима, иако јој је реторика супротна, наставити да јача државност самопрокламиране Косова Републике. У Србији нема организираних политичких снага које би могле то измијенити. Као и у Републици Српској, опозиција је већински отворено везана за Запад. Због тога, стварање Велике Албаније са Република Косова, иако ће тај процес бити дугорочан, нитко и ништа не може спријечити (осим истинског свјетског рата). У овом часу, Срби са Космета живе у највећем и најстрашнијем концентрационом логору у „демократској“ Европи.
Све у свему, морат ћемо се навићи да ће рат у Еуропи постати наша свакодневница; наново ћемо постати параноични, препуни страхова и манипулират ће нас као малу дјецу - нешто као и за вријеме Ковида 19, само што ће пуно дуже трајати . А што се тиче свјетских алтернативних процеса (БРИКС), они су преспори. Али ни ту није све баш како треба; на примјер, лоши односи Кине и Индије.
Па да завршим са пар догађаја који изгледају као пророштво, а наизглед немају везе са овом темом.
-Управо је завршен двобој за наслов свјетског првака у шаху између Динг Лирена, Кинеза, и Јан Непомјачина, Руса. Побиједио је, након сто година руске доминације, Кинез!
-На недавно одржаном такмичењу математичара Америке и Кине, након тридесет година пораза, Американци су успјели побиједити Кинезе; међутим, сва четири члана америчке математичке екипе, били су етнички Кинези!!!
И док се дјеца у школи заглупљују ђендр темама – „модерна породица“: двије тате или двије маме (видјети мој роман Жена која је вјеровала да је Марија Магдалена, управо преведен у Француској), мислим да би под хитно у школе требало увести кинески језик као обавезан.
Више текстова Емила Влајкија прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
