Пише: Џевад Галијашевић
„Замрачени, дјечији ум је убио осам вршњака, и међу њима седам дјевојчица, тако да прича о вршњачком насиљу којем је било изложено то дјете, постају упитна.“
Није једноставно коментарисати злокобни и несрећни 3. мај 2023. у Основној школи „Владислав Рибникар“, а затим серију инцидената и масовна убиства 4. маја у околини Младеновца. Расправе о томе у јавном простору трају: како и зашто је један ученик седмог разреда рођен 2009. године, и још увијек дијете, пуцао и убио осмеро дјеце и заштитара, док су шестеро дјеце и наставница рањени те зашто је младић, стар 21. годину код Младеновца убио осам људи и ранио њих 13. Нема сумње, да ови догађаји без преседана у историји Србије и Балкана ,представљају израз вишеструко сложених процеса у друштву, у образовању и у безбједности, наводи за портал ИН4С Џевад Галијашевић, стручњак за безбедност и тероризам.
„Најлакше је терет укупних друштвених проблема са којима се суочава Србија, данас, натоварити на леђа дјетета и његових родитеља или младог убице из Младеновца, најавити нека нова законска рјешења, пооштрити казне, спустити старосни праг законског утврђивања кривичне одговорности; али, проблем би остао и даље нерјешен.
Истина је да је Србија, као држава и српско друштво у цјелини „друштво под притиском“.
Снажним и дуготрајним.
Још од деведесетих година Западне земље су Србију одабрале као центар за дистрибуцију властите моћи, за правно распарчавање животног простора, криминализацију националног лидерства и кажњавање друштва у цјелини.
Разбијање Југославије, бјесомучна антисрпска пропаганда, санкције и бомбардовања, хибридне операције и контрола медија, политичких процеса и безбједносних структура. Четници и партизани, Милошевић и Ђинђић, уз расправе о османлијској окупацији, германској најезди и сталном страдању у свим ратовима. И наравно брутално отимање Косова и даровање великих политичких побједа у руке племенској заједници која властити идентитет манифестује само у мржњи и јавној србофобији.
То питање: да ли је могуће, да Запад тако понизи Србе пројекцијом важне албанске побједе, на земљи која без српског народа на њој, без српске културе, вјере и српске историје не би поредстављала ништа осим терирорије.
Све то што проживљава српско друштво гради разочаране и фрустриране појединце, дјецу и младе људе, прије свега. То разочарење и бијес емитују се сваки дан путем јавних емитера и медија: незадовољни људи анализирају ситуацију и тјеше се да није све готово и тако фрустрирани иду за својим обавезама и бригама које доносе и породицама. Идоли одраслих из криминалног миљеа те прогоњени и од запада осуђени хероји ратова деведесетих, нејасан став о мртвим и живим актерима преломних тренутака у историји друштва и нације у цјелини, остају као неријешене дилеме и питања без одговора. На све то агресивни садржаји ријалити програма, неке убице који постају звјезде риалитија, уз видео игрице пуне насиља просто су морали експлодирати у дјечијем уму или у емоцијама младих људи, који нису способни да све те садржаје рационализују.
Да ли су Легија и Звездан јунаци; шта се дешава са Беливуком и како је правио ћевапе од људског меса, – на који начин говорити о Чанку и Шешељу а како о београдској младости која се развијала и одрастала на асфалту, крвавих деведесетих година и шта се промијенило данас. У животу; на улици; у школи…
Једно дијете, ученик седмог разреда у Београду и један младић из Младеновца кога су подржали и неки пријатељи, нису били способни разријешити те дилеме које звоне јавном сценом и нису издржали тај притисак у друштву.
На крају крајева, они су имали и неке своје мале, али важне притиске који носе осјећај понижења и пораза– имали су своје мале драме у великој драми притиска који траје и који се на смањује, нити престаје.
И на крају смо свједочили потпуно невиним жртвама убица у кожи дјетета и у кожи младића. И ту не помаже прича о „великом планирању злочина“ и „тајној листи ликвидација које је једно дијете направило а још мање медијске дијагнозе и расправе о психичким болестима у јавном простору. Јер нити је било плана нити поступања по плану, само потпуно замрачивање ума и губитак свијести о посљедицама властитог понашања и поступака.
Замрачени, дјечији ум је убио осам вршњака, и међу њима седам дјевојчица, тако да прича о вршњачком насиљу којем је било изложено то дјете, постају упитна.
Здравствени картон болесног дјетета који је предочен јавности открива горку истину, да ни психолози и психијатри не могу предвидјети овакву консеквенцу психичког стања, док не кулминира и покаже се у најгорој форми.
Баш као и осветнички поход младића у Младеновцу.
У сваком случају и промјена многих законских рјешења; питање доступности оружија младим људима и дјеци, затим промјена безбједносних процедура у заштити дјеце за вријеме њиховог заједничког учења у школама, и промијене у динамици стручног, медицинског надзора над дјецом у том узрасту, су нужност .
Свакако и пажња родитеља, посебно у годинама када дјете мијења степен зрелости и улази у пубертет, мора бити на вишем нивоу.
Истовремено, политичке фрустрације и дебате, скупштински ратови, расправе без сврхе и насилни садржаји, на телевизијама и друштвеним мрежама морају бити радикално ограничени и ефикасно контролисани.
Не могу се емитовати у било које вријеме и на начин на који се то радило до сада, без икаквих ограничења.
И коначно, мора се учинити све да се регулише и умањи западни притисак и западна култура насиља: да се као политички и као субкултурни феномен који производи нестабилност и у Србији гради свијест угроженог друштва, протјера из медија и са националних фреквенција.
Дјеца то осјете, дјеца то трпе, док школа губи свој ореол и постаје мјесто које више не гарантује заштиту и сигурност јер у њој, страх од властитих вршњака постаје озбиљна препрека слободном развоју и нужном образовању.
У свему овоме друштво мора показати зрелост и учинити све да дјечије доба буде доба игре, развоја и напретка а не доба страха и међусобног убијања.
Едукативни садржаји за дјецу и омладину морају добити важнију улогу од скандалозних медијских парада и дискусија које само повећавају гледаност дистрибуирајући друштвене конфликте као неизбјежни и корисни садржај односа у заједници.“
Извор: ИН4С
