Пише: Владимир Димитријевић

КОСОВО И НАШИ СТАНОВИ

Ако не будео поштовали Устав кад су у питању Косово и Метохија, ми не можемо одбранити ни неповредивост својих станова, упозорио нас је професор Мило Ломпар, и подсетио да је за нас најопасније раздвајање демократског од националног. Ко то не разуме, не види да се режим Александра Вучића, кога подржава НАТО Запад јер он ефикасно спроводи НАТО вољу, постепено претвара у диктатуру са елементима фарсе. Али, и фарсична диктатура  може бити злокобна, вели он – довољно је сетити Жаријевог „Краља Ибија“ и Јонесковог „Носорога“. Оно што нам је сада смешно ускоро може бити злокобно, подсетио нас је, сасвим одмерено и одлучно, како увек чини, Ломпар. 

Сада, када режим Аљбина Куртија, са НАТО „бефелом“ туче Србе у Косовској Митровици, да би се, кад НАТО нареди, створила беспотребна и  небитна „ЗСО“, коју ће Вучић представити као своју победу над Куртијем, а онда легализовати, коначно, НАТО лажну државу косовских Арбанаса, видимо колико је Ломпар у праву – раздвајање демократског од националног увек је ћорсокак, бар кад су Срби у питању.

Да је Вучић човек НАТО пакта, показује и војна вежба „Платинасти вук“, која, од 16. јуна 2023, треба да се изводи у сарадњи са НАТО државама и државицама, што је потврдио и портпарол амбасаде САД у нас, који је рекао да је „Србија направила избор да буде део Запада, а то укључује даљу интеграцију са евроатлантским безбедносним структурама и партнерским војскама“. О томе професор Мило Ломпар говори од 2012. године, и несустајно сведочи да другачије неће и не може бити док се у Србији не промени систем. 

Ипак, да се упутимо ка књижевности, у којој ћемо препознати један преобразац Ломпаровог „сам против свих“ понашања.

О ЧЕМУ ПИШЕ ЈОНЕСКО?

Ако се сећамо, у Јонесковој драми апсурда, која алегоријски говори о омасовљењу фашизма, сви око Беранжеа постају носорози; напуштају га чак и жена, љупка Дејзи, и најбољи пријатељ, кад им се учини да је лепо бити носорог јер је то већинско опредељење. Беранже се гледа у огледалу, сумња у свој идентитет, помисли да је, тако сам, можда чудовиште. С тугом изговара: “Авај, никад нећу постати носорог, никад, никад. Не могу више да се променим“. Па ипак, кад схвати да је он онакакв какав јесте и какав мора остати, поскочи, врати се свом човештву, макар и самотничком, и узвикне: “Бранићу се од целог света, борићу се против целог света! Ја сам последњи човек и остаћу то до краја! Не предајем се!“    

Марта Петреу, која је писала књигу о Ежену Јонескоу у очевој земљи, Румунији,  каже да је, две године после извођења „Носорога“, Јонеско објаснио да се дело заснива на искуству Денија де Ружмона, који је 1938, у Нирнбергу, би растрзан између два осећања – да се придружи маси која фанатично кличе Хитлеру и да се лудилу свим бићем супростави. Марта Петреу каже:“Касније, Јонеско бива изненађен открићем да је искуство које је доживео Дени де Ружмон и које је он сам усвојио као катализатор овог комада није ништа друго него искуство-екран, под којим је клијала у успаваном, дакле несвесном, стању његова сопствена потиснута биографија. Наиме, 1967, спремајући се за објављивање – румунског! – дневника из 1940-их година, аутор открива, са отвореним чуђењем, да његов сопствени дневник (дакле, његова сопствена биографија) садржи како структуру комада, тако и име животиње и назив болести: носорог, односно риноцеритис. "Запањен сам што видим у којој мери овај феномен наликује мом комаду Носорог. То је права генеза комада. Али тек одскора, када сам изнова читао старе странице мог дневника, увидех да сам помињао носороге, што бејах потпуно заборавио, и чини ми се да сам тек необичном случајношћу поново пронашао име тих противника или тих имбецилизованих фанатика".

Тако је сведочио Јонеско.

КАКО ЈЕ НАСТАО ЈОНЕСКОВ „НОСОРОГ“? 

Ево још једног Јонесковог записа из тог доба:"Мојом улицом, једног оштрог и суморног новембра, чете легионара, инкарнирајући сву бестијалност и сву неограничену глупост човечанства и космоса, пролазиле су певајући не знам ни ја какву 'песму' (неку врсту режања) од гвожђа, са речима од жучи и гвожђа, пљујући жуч и гвожђе, с лицима окованих и жигосаних звери. Када си посматрао њихова лица, која су тако јако личила између себе, да си био сигуран да су сви један исти умножени лик на коме си видео официре, полицију, магистратуру, Елеонору, буржоазију, национализам, глупост, и када си их посматрао, имао си тежак утисак да је Румунија изгубљена за људскост. У мери у којој су напредовали, ноћ пакла спуштала се на улице града". 

Записао је и искуство разговора са једним својим познаником, који се „носорогизовао“:“Говорио сам му. Још увек је био човек. Пред мојим очима, одједном, видех како му се кожа стврдњава и задебљава на неки застрашујућ начин. Рукавице, ципеле му се претварају у копите; руке се претварају у шапе, израста му рог на челу, постаје немилосрдан, јуриша бесно. Више не зна, не може да говори. Постао је носорог. Одједанпут. Хтео бих да учиним исто што и он. Али не могу."
Од тога не могу родио се Беранже. 

ОСТАТИ САМ

Или, опет предратни Јонеско:“Како можеш комуницирати са тигром, са кобром, како можеш убедити једног вука или носорога да те разуме, да ти се смилује, којим језиком да му се обратиш! Како да их убедим да признају моје вредности, унутрашњи свет који носим. У стварности, будући последњи човек на овом монструозном острву, више не представљам ништа, тек некакву аномалију, некакво чудовиште. [...] Да, чини ми се да су носорози".

Јонеско није пристао да буде човек једностраности. Он је у предратној Румунији видео десну носорогизацију, а у Француској шездесетих левичарску, и објаснио је:“Носорог је човек примљених идеја. У комаду сам се просто трудио да прикажем једно идеолошко загађење. Први пут сам га доживео у Румунији, у време када је интелигенција постепено постала нацистичка, антисемитска, види под Гвоздена гарда. Интелигенција која је тада била екстремно десна, данас је екстремно лева. [...] актуелни риноцеритис сличан је оном другом, само се лозинке разликују. Тренутно присуствујемо процвату риноцеритиса екстремне левице."
Један од кључних ликова Јонескове драме је професор – логичар, који убеђује остале да, све у свему, човек може постати носорог, пошто ту има неке логике:"Ако бисте могли да докажете да сте видели први пут носорога са једним рогом, био он азијски или афрички... а други пут носорога са два рога... био он, није важно, афрички или азијски... у том случају, могли бисмо да закључимо да имамо посла са два различита носорога, јер је мало вероватно да други рог може да израсте за неколико минута, на видљив начин, на њушци једног носорога... то би од једног азијског или афричког носорога начинило... једног афричког или азијског носорога... Или, то према правилима логике није могуће, пошто једно биће не може бити рођено на два места у исто време...".

Овим збуњивањима путем лажне логике баве се и оне власти којима Ломпар не даје за право. Власти у Србији. Њима служе плаћени интелектуалци(?), својевресни, како Ломпар каже, „агенти – провокатори“.  

ПРЕМА АЛЕКСАНДРИ ЛЕНЕЛ – ЛЕВАСТИН

Александра Ленел – Левастин, која је написала књигу о Елијадеу, Сиорану и Јонескоу у предратној Румунији, земљи што постепено скреће у легионарско „десно“, подсећа нас да је Јонеско „Носорога“ писао по утицајем предратних догађаја којима је присуствовао. Она каже:“У „Носорогу“, написаном 1959, реч је о догађају који се збио у провинцијској варошици. Грађани ове вароши се постепено претварају у носороге, глупе животиње, које јуре путем, не гледајући куда иду. У том делу, које је извођено у преко четрдесет земаља, прецизно су приказана осећања самоће и очаја која су Јонескоа походила тридесетих и четрдесетих година. То је било доба када се под идеолошким руководством професора Наеа Јонескуа десило обраћење у фашизам највећег броја његових другова и вршњака – Мирче Елијадеа, Емила Сиорана, Константина Нојке, Арсавира Актерјана и других. Нае Јонеску се у драми појављује под именом Логичар.“

Јонеско је био јасан – интелектуалци имају удела у „носорогизацији“ Румуније, и то не мало:“Они, који су следили друге, желели су да их сматрају вођама;  њима су помрачили умове, они су хтели да их помрачују другима; они, конформистички неконформисти, имали су главу пуну магле, а мислили су да им је све јасно“. 
У интервјуу Фернинанду Товарники Јонеско је јасно рекао шта подразумева под „носорогом“:“Факултетски професори, студенти, интелектуалци – један за другим су постајали нацисти, припадници Гвоздене гарде. Спочетка они, наравно, нису били нацисти. У оно време нас петнаестак скупило се да разговарамо, да нађемо противтежу њиховој аргументацији. То није било сасвим једноставно: доктрина је била нацистичка, етнологија нацистичка, социологија исто нацистичка. Па лавина наступа и говора, конференције, есејистика, чланци у новинама, разни зборници цитата, примитивно упрошћени, као што су и ови данашњи, маоистички, итд.“

Самоћа је била скоро апсолутна:“Полицајци – носорози. Чиновници – носорози. Осећаш се као једини човек међу носорозима. Носорози се питају како је уопште могао да постоји свет којим су управљали људи. А ти, ти се питаш: зар су људи икада управљали светом?“ 

НОСОРОЗИ НА ВЛАСТИ

 У својим дневницима из Румуније Јонеско је писао:“Замислите да сте једног дана открили да су носорози освојили власт. Успостављен је морал носорога, филозофија носорога; сав свет око тебе постао је свет носорога“. 

Јонеско наводи пример постепене трансформације:“Причао сам са С. Разговор сасвим миран. А онда смо прешли на политику. Наравно, рекао је да је против нациста, да је против Гвоздене гарде, али...“Углавном се с њима не слажем, па ипак, вреди признати, знате, нисам антисемита, али, ипак се мора рећи да и сами Јевреји, и тако даље“.Ужаснуто протестујем. Сви тако почну. Сви они признају неке ствари сасвим објективно. Сви траже разумну и објективну анализу...Сви моји пријатељи – антифашисти постали су прави фашисти, фанатични следбеници фашизма, зато што су на почетку само мало попустили“.  

Кључни преображај и конверзија се збивају кад се усвоји нови језик. Ленел – Левастинова каже:“Нови човек прво користи исте речи као и обични људи. Постепено, али заиста постепено, примећује се да он говори на неком другом језику који је све теже разумети. Долази до кривотворења терминологије и појмова./.../ Јер носорози, како је уочавао Јонеско, јесу управо они који су „фактички унаказили смисао речи који је за њих остао непромењен, то јест и даље језик који они разумеју, али који изопачавају да би постао средство њихове пропаганде“./.../Многи записи који сведоче колико је Јонеско био алергичан на нацизам налазе се у дневничким записима Михаила Себастијана. Ево једног, нарочито емоционалног, од 3. октобра 1941 године:“Поподне, Хитлеров говор. Био сам са Еженом и Родиком (Јонескови, нап. аут. ) у Чисмиџу ( велики парк у Букурешту, нап.аут. )  Седели смо за столом, било је шест увече. Радио је емитовао говор, и хтедох да чујем. Али после две секунде Ежен одлучно устаде. Није само пребледео – био је блед као крпа. „Не могу више! Не могу!“, понављао је у очајању које се физички могло осетити. Брзо је пошао, а ми смо, разуме се, пошли за њим. Било ми је дошло да га пољубим“.“
Такво осећање обузме неког ко види човека што се не мири са лажју. 

ШКОЛА СВАГДАШЊЕГ ОТПОРА

Ленел - Левастин наставља:“Свакодневни отпор Јонескоа нити је патетичан, нити претендује на хероизам. Напротив, у његовим дневничким записима главно је осећање крајњег умора, које се граничи са признањем немоћи, чак и са извесним осећањем кривице. Крајем тридесетих година он пише:“Не бити носорогом – прави је грех“. У суштини, пита се он, како да живиш у складу са својом савешћу када свет видиш потпуно другачије од осталих, чак и од оних до чијег ти је мишљења стало? Из дневника се види да је у средини прожетој фашизмом и антисемитизмом нарочито мучно и тешко постало чак се и ћутке опирати, морално и интелектуално. /.../ Јонеско ће касније устајати против апстрактног хуманизма у име хуманизма конкретнога. Неки њујоршки критичар који је гледао „Носорога“ упутио је примедбу Јонескоу да гледаоца лишава утехе конформизма, али му не нуди ништа заузврат, него га оставља у празнини. Јонеско је одговорио да је то и сматрао својим циљем:“Слободан човек мора да се избави из те празнине самостално, својим снагама, не ослањајући се на туђу помоћ“.

То мисли и професор Ломпар.

УЛОГА ИНТЕЛЕКТУАЛЦА

Говорећи, на представљању у Бањалуци, о својој новој књизи, „Опроштај са интелектуалцем“, Мило Ломпар нас је подсетио:“Интелектуалац не постоји ако нема однос са моћима. Моћ увек постоји унутар нечега што зовемо формацијом. Она је увек подељена на извесне формације унутар којих се одиграва игра између интелектуалца и моћи. Жилијан Бенда 1928. године написао је књигу ‘Издаја интелектуалца’, у којој каже да интелектуалци морају бити одређени универзалним схватањима. Он се залаже за универзализам и сматра да су интелектуалци његовог доба издали јер су се сврстали или уз класне или уз расне идеје, уз нацистички режим са једне и комунистички са друге стране, постајући пропагандисти“. 

У предговору за књигу Ломпар је истакао:“После епохе у којој је интелектуалац био важан посредник између моћи и масе, дошла је епоха у којој су моћ и маса толико међусобно приближени да не само што не постоји потреба за посредником него нема ни места за њега. Или је у формацији или је непотребан. Ако је у формацији, нестаје као интелектуалац; ако је ван формације, постаје мета поступка чије је име – освета интелектуалцима као обрачун са њима.“

Судбина интелектуалца у данашњем свету зато мора бити судбина Јонесковог Беранжеа:“Да би био алтернатива а не моћ, интелектуалац мора напустити подручје моћи, он се мора поставити не насупрот него с оне стране сваке формације. Он мора бити – и против своје воље – егзистенцијално изван формације. И када се појављује у некој формацији, када случај учини да га његова политичко-практична страст до ње доведе, он њој не може припадати, он унутар ње остаје вечити човек разлике: он се замера и страни коју заступа.“

Мило Ломпар истиче да је „управо дистанца у односу на самог себе неопходна интелектуалцу, јер му она обезбеђује да постоји. Но – са становишта спољашњих разлога – неопходно је да се интелектуалац замера и страни коју заступа: као моћи која посеже за његовим уверењима, преображава их у складу са природом моћи и тако их у неком степену изневерава. 

Он се мора замерати јавно и неодступно, што значи да се мора изложити зупчаницима моћи који га пре или касније чине безначајним и невидљивим.
Тако он препознаје безначајност као свој положај и улогу у времену.  И то га изнова осамљује. Да би опстао као интелектуалац, он мора бити ту, јер нема интелектуалца без односа са формацијама моћи; као човек разлике, он није ту, јер разликотворност није одлика формације, већ и зато што може бити погодна за супротну формацију. Он отуд мора бити уклоњен и враћен безначајности: мора нестати.“

Па ипак, он, по нашем дубоком уверењу, никако не нестаје сасвим: постоје очи које га гледају и уши које га слушају. Можда их ја мало, али ту су. Ломпар тврди да је прави интелектуалац данас сличан свештенику који служи у празној цркви; отац Јустин Поповић, који је, у доба комунизма, проповедао пред празним храмом ( осим свагда присутних ћелијских монахиња), на питање зашто то чини ( нема народа, празан храм ), одговарао је:“Храм никад није празан – препун је анђела који невидљиво присуствују“.

Постоје очи које виде и уши које чују.

И победио је, у Христу, Свети Јустин Ћелијски, а не комунизам. Сада су Ћелије препуне људи који су чули оца Јустина после његовог одласка у вечност.

ЛОМПАРОВО УЧЕЊЕ О ПАСИВНОМ ОТПОРУ

Зато послушајмо једну „проповед“ нашег професора Беранжеа, који се не мири са лажју у којој живимо, и који нам нуди одговор на питање – треба ли се борити. Пред нама је његов запис о улози пасивног отпора режиму националне издаје.

Мило Ломпар истиче да се режим НАТО „платинастог Вучића“ веома боји пасивног отпора:“Сви провидни и глупи изговори против пасивног отпора понављају се до избезумљења у јавним облицима говора, да би се сакрило да су то говори против било каквог отпора.

Непрестано се оспорава идеја пасивног отпора. То се чини са предумишљајем. Јер, у грађанским условима, то је најнеугоднији облик противљења за ауторитарну и криминалну власт у нашој земљи. Поред протестних изјава, парламентарних говора, хуморних песама, вицева и доскочица, позива на референдумско изјашњавање, он свакако укључује демонстрације и грађанску непослушност. Обично се оспорава у име културолошких разлога. Тај облик отпора – тврде бранитељи режима – припада друкчијим традицијама, попут индијске, или другим културама, попут чешке. 

То није тачно, вели Ломпар. Од почетка последње деценије 20. века до данас отпор недемократским начинима владања имао је значајне, и корисне, последице у Србији:“У последњих тридесет година, код нас, пасивни отпор је био једино ефикасно средство да се власт натера на прихватање онога што ускраћује грађанима или да одступи од онога што им намеће. Демонстрације од 9. марта 1991. године – које је власт претворила у тешки обрачун са народом – натерале су власт да одступи од управљања медијима на којима се нису видели ни чули представници опозиције. Они су – после демонстрација – постали видљивији у целој земљи. Видовдански протест – у јуну 1992. године – натерао је власт да одступи од недемократских избора из маја 1992. године и организује нове изборе крајем године. Грађански и студентски протести у јесен 1996. године натерали су власт да одступи од јасно предочене намере да покраде изборне резултате у тридесетак градова – укључив и Београд – и да не дозволи опозиционим представницима да преузму локалну власт како им је народ поверио. И демонстрације од 5. октобра 2000. године – које су изнуђене одбијањем власти да призна победу опозиционог кандидата – омогућиле су промену власти у складу са народном вољом. Литије у Црној Гори – које је предводио митрополит Амфилохије – биле су изванредан пример демократског, мирног и ненасилног отпора који је довео до рушења тродеценијске власти црногорског председника. Сви примери показују да је пасивни отпор делотворан.“

Управо је то оно што смета НАТО Вучићу и његовим измећарима, који би да отпор сузбију једино поновљеним причама о „обојеним револуцијама“, уместо да престану да крше Устав и законе земље Србије.

СТРАХ ОД ПРЕВРАТА

Ових дана, сви из власти нас подсећају на Пети октобар и кијевски Мајдан, заборављајући да кажу да у Србији не би било никаквих протеста да су на челу државе Уставу и законима људи, него власт држи штеточински хистеричар чију би хистерију могао да дијагностификује психолог из Бруса – не би морао да га анализира у Београду. 

Зато нас Ломпар подсећа:“Да би спречили јавну свест о њему, бранитељи режима указују на његове потоње исходе и на мешање страних чинилаца. У потоње исходе уносе крајње циљеве, попут општег благостања, да би скренули пажњу са конкретних повода за демонстрације. То је класична манипулација: зато што није остварена потпуна државна сувереност, није се требало борити да се смање размере окупационог стања и колонијална зависност; зато што није досегнуто царство слободе, није требало смањивати неслободу у којој се живи; зато што је демократија коруптивна и под утицајем страних и домаћих моћника, не треба се борити да њихова моћ буде умањена. Оно крајње у људском кретању узима се као оправдање да се не учини ништа против оног што је данас. Финално управља тренутним тако што га чини вечним.“

Не смемо против Вучића јер ће бити горе!

А шта ако буде боље? 

Ако дође неко ко ће поштовати Устав и законе земље Србије?

КО ЈЕ КРИВ ЗА СТРАНИ ФАКТОР У НАС?

У наше протесте меша се страни фактор, кука НАТО Вучић са својима. Ломпар наглашава:“Могућност њиховог мешања била би мања уколико нема подлоге која га чини делотворним. Ту подлогу ствара рђаво владање: посебно противуставно понашање. Основни циљ опозиције и демократије малих држава – које су у подређеном положају – треба да буде да се рђаво владање учини слабијим. У томе је смисао противљења властима. Тако и бива када се власт понаша разумно. Када је била присиљена да прихвати захтеве опозиције 1991. године, или 1992, или победу опозиције 1996. године, власт није срушена, већ је остала на позицијама које нису биле обухваћене протестима.

Страни чиниоци свакако проналазе разлог да се укључе у протесте, па су их 5. октобра 2000. године усмерили у правцу државног удара. Али, страни чиниоци често делују, што се у овој аргументацији прећуткује, у корист власти. Када су протериване стотине хиљада Срба из Крајине 1995. године, о чему је српска власт обавестила јавност у 18 минуту телевизијског дневника, страни чиниоци нису подупирали испољавање народног незадовољства. Били су, дакле, на страни власти која је подржавала прогон српског становништва са вишевековних поседа. Нису помагали опозицији него власти и када су били протести поводом хапшења и изручења Радована Караџића.“

То се не сме заборавити: Вучић је НАТО човек,  кога исти тај НАТО сада „удара“, користећи НАРОДНИ ПРОТЕСТ, да би Вучић, у страху за свој положај, сасвим предао Косово и Метохију и дозволио туђинима да обаве свој погани посао до краја.

БУДИМО ДОСЛЕДНИ 

Ломпар, као наш Беранже, који одбија да постане носорог квазипатриотизма, пита:“Зашто су страни чиниоци спорни када се укључују у активности опозиције, а нису спорни када подржавају власт? На то питање пријатељи режима немају сувисли одговор. Ових година власт се купа у подршци страних чинилаца. И када се у форми државног удара одвија велеиздаја, јер се одваја Косово и Метохија од Србије. И када се противзаконито организује геј парада. И када се спрема обнављање копања литијума. И када се припрема јавно мњење на увођење санкција Русији. И – зачудо – то никоме не смета од њених бранитеља. Када – вођени пропагандним наумом – то приказују као притисак на земљу, они никако да се сете да је председник Србије политички и кривично одговоран за спровођење туђинског притиска.“

Поносан што ми је професор Беранже био наставник на Филолошком факултету Универзитета у Београду, потписујем ове његове речи, и подсећам – „платинасти Вучић“ је ЊИХОВ, а не НАШ. 

А на нама је да се боримо да, у страшном часу светске и српске историје, останемо верни вечним вредностима Завета и своје савести. Ни мање, ни више.

Oстале текстове Владимира Димитријевића читајте ОВДЕ.

Извор: Правда