Пише: Петар Живковић
Учешће Молдавије на вјежбама НАТО пакта у Румунији показује да је, због развоја сукоба руских и украјинских снага и могућег руског продора према Одеси, могуће да се поред заоштравања ситуације на КиМ погоршају односи Молдавије и Придњестровља. Русија није случајно повукла декрет о признању суверенитета Молдавије над Придњестровљем.
Напад Молдавије на Придњестровље би довео до уласка Русије у овај сукоб, а улазак Румуније у рат на страни Молдавије може довести до директног сукоба Русије и НАТО пакта.
***
Придњестровље је било у саставу Кијевске Русије, а потом Литваније и Пољско – Литванске државе, а поново је ушло у састав царске Русије 1792. године. Молдавија је ушла у састав царске Русије 1812. године. Након слома царске Русије који је 1917. године изазвала Фебруарска револуција дошло је и до Октобарске револуције 1917. године и Грађанског рата (1918 - 1922) који је Румунија искористила да 1918. године припоји данашњу Молдавију. СССР је повратио територију која је ушла у састав Украјинске ССР и 1924. године је у њеном саставу основао молдавску аутономну републику која је обухватила Придњестровље и тако је створио основу да 1940. године врати Молдавију у састав СССР -а, тј. да врати предратне границе царске Русије и Румуније. Румунија је 1941. године повратила Молдавију и ставила под своју контролу Придњестровље и дио Украјине, али је СССР 1944. године ослободио ове крајеве и они су поново ушли у састав СССР -а.
Проблеми у Молдавској ССР су почели 31. августа 1989. године када је Молдавија усвојила закон по којем статус службеног језика и писма имају молдавски језик и румунска латиница док су руски језик и молдавска ћирилица изгубили овај статус. Представници Придњестровља су тражили да оба језика имају статус службеног језика и да молдавска ћирилица буде службено писмо (тај статус данас имају у ПМР). Молдавија је то одбила, а у Придњестровљу је у складу са тадашњим законима одржан референдум по којем би Придњестровље добило одговарајућу аутономију у Молдавској ССР. Молдавија није признала референдум и у јуну 1990. године је усвојила Декларацију о независности, а народни посланици Придњестровља су 02. септембра прогласили Придњестровску Молдавску Совјетску Социјалистичку Републику (ПМССР) која је 05. новембра добила назив Придњестровска Молдавска Република (ПМР). У новембру је дошло и до првих сукоба.
Горбачов је у децембру 1990. године поништио одлуку о оснивању ПМР, али то није смирило стање у републици јер је ПМР одлучила да остане у СССР -у, а Молдавија је одлучила да изиђе из састава СССР -а. ПМР је 25. августа 1991. године прогласила одвајање од Молдавије, а одлука је потврђена на референдуму. Молдавија је прогласила независност 27. августа 1991. године када је Парламент Молдавије усвојио Декларацију о независности којом су поништени пакт Молотов – Рибентроп и закон којим је Придњестровље постало дио Молдавске ССР и одређена граница Румуније и СССР -а, односно Молдавије као дијела СССР -а и то одговара Румунији, али не одговора Молдавији.
Молдавија је 02. марта 1992. године постала међународно признати члан УН и истог дана је дошло до рата Молдавије (уз помоћ Румуније) и Придњестровља. Рат је завршен 21. јула 1992. године, а Молдавија је признала право Придњестровља да постане независна држава ако Молдавије престане да постоји као држава (тј. ако се припоји Румунији). Након потписивања мира у зону сукоба су дошле мировне снаге (војници Русије, Придњестровља и Молдавије) у које су касније укључени и представници Украјине и ОЕБС-а.
***
Дешавања која су након пада Берлинског зида 1989. године почела у СФРЈ и у СССР – у су суштински повезана и због тога данашњи догађаји у државама насталим на подручју СССР -а утичу и на дешавања у државама насталим на подручју СФРЈ.
У априлу 1990. године је усвојен совјетски Закон о процедури рјешавања питања везаних за излазак савезних држава из састава СССР -а. По овом закону су и аутономне јединице у саставу савезних република имале право да одлуче да ли ће у случају изласка савезне републике из састава СССР -а остати у СССР -у или ће остати у тој републици. Тако су нпр. Молдавија и Грузија одлучиле да изађу из састава СССР -а и нису поштована права Придњестровља, Јужне Осетије и Абхазије. То је довело до рата и до стварања стања „замрзнутог сукоба“. Слично је било у СФРЈ у односу РСК и РХ.
Политичка криза у СФРЈ и СР Хрватској је почела након првих вишестраначких избора јер је нова републичка власт у Загребу настојала да српском народу укине статус конститутивног народа. Српски народ је настојао да пронађе политичко рјешење кризе које би заштитило истинске интересе и српског народа и хрватског народа. То показује Декларација о суверености и аутономији српског народа усвојена у Србу 25. јула 1990. године и документ „Примједбе на Нацрт Устава Републике Хрватске“ од 11. децембра 1990. године.
Ови документи предвиђају очување статуса конститутивности српског и хрватског народа у складу са ранијим правима потврђеним Уставом СФРЈ и СР Хрватске, право оба народа на службени језик и писмо, школски програм, културне установе и медије, право на српску политичку аутономију у РХ и очување савезне државе (СРЈ), а документ од 11. децембра предвиђа и стварање новог Сабора РХ са Вијећем грађана и Вијећем народа (које би преко права вета, као у дејтонској БиХ, онемогућило прегласавање и угрожавање права конститутивних народа и изазивање сукоба). За сферу безбједности би била задужена ЈНА. РХ није прихватила овај начин рјешавања кризе па је 21. децембра 1990. године у Книну проглашена Српска аутономна област (САО) Крајина, а РХ је 22. децембра усвојила „Божићни устав“ којим је српском народу одузет статус конститутивног народа у РХ.
Сабор РХ је 20. фебруара 1991. године усвојио Декларацију о изласку из СФРЈ, а СНВ и ИВ САО Крајине 28. фебруара усвајају Декларацију којом се САО Крајина у тим условима одваја од РХ и остаје у саставу Југославије. Ове одлуке су потврђене на референдумима који су у мају исте године одржани у РХ и САО Крајини.
Словенци су раније одржали свој референдум за независност Словеније од СФРЈ па су Парламент Словеније и Сабор РХ 25. јуна 1991. године прогласили независност. То је довело до рата у Словенији, а прве борбе у САО Крајини (на подручју Топуског) су трајале од 03. јула до 15. септембра 1991. године. РХ није успјела сломити српски отпор у САО Крајини, а како је дошло до нових сукоба 16. августа је основана САО Западна Славонија, а САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем је основана 25. августа 1991. године. Ове три области су 19. децембра 1991. године ушле у састав Републике Српске Крајине (РСК) која је наредне године прихватила Венсов план као начин да пронађе политичко рјешење кризе.
Представници РСК и РХ су у јулу 1993. године у Женеви добили мировни план копредсједника МКБЈ који је омогућавао крај рата, а РСК би добила статус сличан статусу РС у дејтонској БиХ и у духу Венсовог плана би остала демилитаризована зона чиме би стратешки важно подручје РСК била изван контроле западних сила. То није одговарало западним силама и овај план је срушен уз помоћ „тајне дипломатије“, а наставак преговора РСК и РХ је Западу служио за припрему напада САД и РХ на РСК.
РХ је током овог процеса потчињена страном капиталу, а неолибералне мјере које су уништиле привреду РХ су након пада РСК одлуком РХ спроведене и на подручју РСК. Да је план из Женеве остварен ове штетне привредне мјере се не би могле спровести у РСК. Тако су на подручју Придњестровља, Јужне Осетије и Абхазије сачувана предузећа из совјетског периода и отворена су нова предузећа док је привреда у Молдавији и Грузији прошла кроз неолибералне реформе и дошла у тешко стање у којем је и привреда РХ. ПМР добија економску помоћ из Русије јер због наметнутих мјера од стране ЕУ и Молдавије мора извозити робу преко Молдавије на сличан начин као што су Резолуције СБ УН 769 и 820 утицале на привреду РСК. Статус РСК који је био предвиђен у јулу 1993. године у Женеви би ријешио овај проблем у корист РСК као што би поштовање права ПМР ослободило привреду Придњестровља економског притиска и омогућило би развој ПМР.
***
Русија је 2012. године посебним декретом признала суверенитет и територијални интегритет Молдавије и то је уз чланство Молдавије у Евроазијској унији (ЕАУ) могло ријешити овај замрзнути сукоб на начин који одговара и Придњестровљу и Молдавији. Међутим, Молдавија се 2014. године окренула ка ЕУ, али се показало да блиска сарадња са ЕУ не одговора Молдавији. Након оснивања АУКУС пакта и увођења антируских санкција цијела ЕУ је ушла у велику економску кризу која може да довести до унутрашњх сукоба у ЕУ, али и до сукоба са Русијом. Напад Молдавије на ПМР је један од начина на који западни центри моћи могу да увуку ЕУ у рат са Русијом. Због тога и Молдавији и земљама ЕУ одговара сарадња са Русијом, а Молдавији одговара и улазак у Евроазијску унију са ПМР. Улазак у ЕАУ истински одговара и државама насталим на подручју СФРЈ, другим балканским земљама и Мађарској, а Србија на овај начин може да на позитиван начин ријеши и питање Космета који је и по Уставу Србије и по међународном праву неотуђиви дио Србије.
Извор: Правда
