Пише: Џевад Галијашевић
Било је то само дан послије два важна kонгреса, двије од три најважније странке нове бошњачке власти у Сарајеву.
Два одржана партијска конгреса су учврстили политичке позиције Нермина Никшића, предсједника СДП БиХ (бивше Титине партије - Савеза комуниста) и Едина Форте, предсједника пре двије деценије формиране неолибералне наде у Бошњака „Наше Странке“, која влада у Сарајеву.
Никшић и Форто заједно са Елмедином Конаковићем, предсједником политичке странке „Народ и Правда“ – НИП - представљају власт „Странака Тројке“ која је спремна на разговоре, договоре и компромисе са другима странкама и народима и са другим ентитетом.
Улога политичког лидерства у процесу сарадње у БиХ важна је упркос очито сукобљеним националним интересима.
Прилика за озбиљнију сарадњу између Бошњака, Срба и Хрвата, једном је била отворена и пропуштена, избором Сулејмана Тихића на чело СДА – те злокобне, водеће вјерске и националне бошњачке, странке у Сарајеву.
Тихић је дошао на чело СДА у октобру 2001. године, када је, под притиском Сједињених Америчких Држава, Алија Изетбеговић, морао одступити, прво од кандидатуре на Изборима за Предсједништво БиХ а затим и са позиције страначког лидера и заувијек се повући из политике властитог народа и цијеле земље.
Република Српска, Србија и Хрватска нису злоупотребиле ову ситуацију ни чињеницу да у року од мјесец дана, након учешћа муџахедина из БиХ у терористичком нападу на Куле близнакиње-СТЦ и Пентагон, Алија Изетбеговић мјесец дана послије заувијек напушта политику.
Чинило се да долази период стабилизације унутрашњих међуетничких односа а тиме и стварања простора у БиХ за нову политику Србије и Хрватске.
Али, Алијин злодух и син Бакир, користећи геополитичке околности, није дозволио озбиљније захвате на пољу сарадње: рушење тзв. „Априлског пакета“ а затим и „Прудског споразума“ Бошњака и Хрвата, који су предводили Харис Силајџић и Католичка црква у БиХ, подржано је једним Бакировим послаником који је онемогућио постојање двотрећинске већине формиране на тешким компромисима три народа и њихових водећих политичких странака.
Више од десет година протраћено је без иједне значајне одлуке и помака на плану сарадње међу народима, само због опструкција унутар СДА и рушења утицаја умјереног Сулејмана Тихића.
Док је Србија преживљавала тешку драму након убиства премијера Зорана Ђинђића, БиХ је ушла у процес суочавања са тероризмом и организованим криминалом повезаним преко СДА и Изетбеговићевог наслијеђа са Ал Каидом, Муслиманском браћом, које су дјеловале унутар војних и полицијских структура.
Иако је земља привидно кренула у реформу обавјештајно безбједносних структура, одбране и пореске политике, како би се ограничио утицај исламистичких структура у БиХ и укротила Ал Каида, у суштини је широко започета реформа државно правног уређења била уперена углавном против интереса српског народа а дјелимично и хрватског.
Политичка шанса, коју је именовање Сулејмана Тихића носило, поред економских проблема, ударила је у зид западне непопустљивости по питању рјешавања односа централне власти и инереса ентитета и нација.
Процес сарадње је дефинитивно одбачен након 25. септембра 2014. године, када, након смрти Сулејмана Тихића, на чело СДА долази Бакир Изетбеговић са програмом и акцијама пуним радикалног политичког и исламистичког набоја.
Бакир прави коалицију са пробританском политичком странком у Бањалуци – ПДП, која у савезу са СДС-ом улази у власт на заједничлком нивоу, при чему на чело Министарства безбједности долази неспособни и са криминалом повезан Драган Мектић који на чело Агенције за истраге и заштиту – СИПА, доводи свога кума Перицу Станића.
Након преузимања власти Бакирове младо-муслиманске гамади са партнерима ПДП-СДС, креће хаос и тероризам се враћа на велика врата у БиХ и регион.
Већ, 27. априла 2015. исламиста и терориста, Нердин Ибрић врши напад на полицијску станицу у Зворнику и убија полицајца Драгана Ђурића.
Када је тадашњи предсједник Владе Републике Србије Алексаандар Вучић, покушао спасити процес сарадње између БиХ и Србије, и дошао 11. јула 2015. на комеморативни скуп у Сребреницу, нападнут је и каменован. Овај напад био је јасна порука да је вријеме преговора и сарадње завршено смрћу умјереног Тихића и да су све акције и реторика, која долази из Сарајева, добила тон и боју деведесетих година.
Да се СДА вратила старим пословима и тероризму, показало се убрзо. 18. новембра 2015. године када вехабија, Енес Омерагић, случајно рођен у Француској 1981. године убија два војника оружаних снага БиХ – једног Бошњака Армина и једног Србина Недељка.
Истина је да западним намјесницима у БиХ никада није одговарао потпуни прекид комуникације међу народима јер су они намјеравали и даље одржавати привид напретка у међунационалним и регионалним односима.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) June 17, 2023
Зато искуство, политичког дјеловања већински коначно одбачене исламистичке копилади и СДА служи као поука.
Као што је некада унутар СДА Бакир покренуо отпор умјереном лидеру, тако и на „Никшићев побједнички“ конгрес нису дошли важни функционери: „зелени кадар“ и члан Предсједништва БиХ Денис Бећировић и Ирфан Ченгић, потпредсједник и бивши генерални секретар странке.
У СДП БиХ, нису знали да Бећировић неће доћи, док је Ирфан Ченгић најавио бојкот конгреса.
Истовремено, СДА се распада: ухапшени су неки бивши високи функционери странке, попут Абдулаха Скаке и Сенаида Мемића, а многи предвиђају да је то тек почетак обрачуна с криминалом.
Губитком контроле над милијардама марака буџета, највећим државним компанијама, полицијом и правосуђем, отвара се простор да се распакују ратни злочини, нестале донације, криминалне приватизације и остала бројна недјела која су се десила под владавином те странке.
Са тог брода многи ће бјежати главом без обзира попут истакнуте функционерке Алме Чоло.
Свој опроштај од Бакира објавио је и радикални бот СДА, Јасмин Мулахусић, који је на свом профилу објавио поруку:
Свој опроштај од Бакира објавио је и радикални бот СДА, Јасмин Мулахусић, који је на свом профилу објавио поруку: „Неће успјети народ који за владара постави женско“, што су многи протумачили као поруку упућену стварној владарици СДА Себији Изетбеговић.
Остале текстове Џевада Галијашевића погледајте ОВДЕ.
Извор: Печат
