Богати Американац Кристофер (Кеј) усваја српског дечака Младена (Ем) и доводи га у своју раскошну резиденцију. Кеј води врло необичан и екстравагантан живот. Младену се у почетку чини да се на тај начин спасао дома за незбринуту децу у коме је до тада живео. Али врло брзо схвата да са његовим старатељем није баш све како треба и да је рај у који је доведен нешто сасвим треће, нешто злокобно и насилно.
„Ово је бруталан и брутално истинит роман“, рекла је Мирјана Бобић Мојсиловић. „Ово је такође и мушки роман, по језику који Влада користи да опише једну врло велику тему западне цивилизације. Роман сам прочитала као тачну и истиниту метафору о тренутку у којем живимо, али тај тренутак није само данас, већ последњих сто, можда и двеста година. То је прича о злостављању, ломљењу човека, тема је нешто од чега би многи окренули главу, али таква је стварност. Оно што ми је фасцинантно је да читалац о главном јунаку, о жртви сазнаје из реакција злостављача. Жртва не изговара ниједну реч. Када говорим о метафори, ово је прича о моћном човеку или моћном систему који ломи кичму, прави контролу ума и злоставља мале и немоћне, и перфидној игри моћника који ће жртву ’наградити’ мрвицама ако добро ’обави’ посао, што ме је изузетно подсетило на данашњи светски поредак. Ова књига је брутална, страшна и истинита, а кад је истинита, мора да буде и добра.“
Владимир Табашевић је имао привилегију да роман чита још у рукопису. „Читао сам га као писац, као читалац, као пријатељ, што су три различите функције. Код Кецмановића волим испрекидану, крњу реченицу, која својим стилом и формом сугерише и тему којом се бави. У поплави паралитературе која има за циљ да промовише одређену врсту политичких или идеолошких становишта, Кецмановић успева, готово из нехата, да у својим књигама проговори о нечему важном, а за то му је довољна једна реч, без утонућа у претерана објашњавања. Постоје бројна тумачења која кажу да је значење речи битно одређено чињеницом какву позицију моћи има онај који их изговара. Зато се сви лако препознајемо у овом јунаку, не морамо сви нужно бити жртве сексуалног, физичког насиља, али можемо бити жртве било које врсте структурног насиља и, у односу на моћника, наше речи не значе ништа.“
Кецмановић својим особеним стилом и начином писања указује да је његова прича тек метафора, симбол глобалног злостављања које трпимо и са којим живимо. „У време када сам почео да пишем ову књигу, пре отприлике две године, имао сам два романа на којима сам радио. Међутим, осетио сам потребу да испричам ову причу због навале, до идиотизма доведене политичке коректности која је почела, не само да вређа интелигенцију, већ и да представља физички притисак. Ово је метафора савременог света, орвеловског света у којем је вечита експлоатација добила нове облике, у којем је хипокризија доведена до крајње тачке, и који до те мере личи на Орвелову антиутопију да се питам да ли је Орвел био толико генијалан да то предвиди или ови данас користе његове пројекције како им одговара. Јунак у роману не говори јер његове речи немају значај, што је метафора за овај свет у којем они који немају моћ, њихово мишљење није важно и нико их не чује. Кад ђаволи полете, једино што може да их приземљи је Бог“, рекао је аутор.
Извор: Правда
