Пише: Петар Живковић
Русија је везана за Балкан и балканским народима је увијек било боље када је Русија јака. Дешавања на подручју Црног мора и Балкана су суштински повезана и зато развој сукоба украјинских и руских снага и исход избора у Турској јачају позицију Русије и отварају могућност руског продора према Одеси и Дунаву. Због тога и ситуација на Балкану постаје сложенија и то посебно утиче на положај Србије па се зато погоршава и стање на Космету.
***
Русија је постала велика сила изласком на Балтичко море и на Црно море. Тај процес је први почео цар Иван IV, а након времена Смутње (1598 - 1613) цар Петар I је обновио руску моћ и покушао да Русији осигура излаз на ова два мора. То је повећало велики стратешки значај Балкана јер су геополитичка дешавања у области Црног мора и на Балкану суштински повезана. Петар I је показао интерес за Балкан у вријеме потписивања Карловачког мира 1699. године. Најприје је осигурао Русији излаз на Азовско море, затим се окренуо Балтику, а након побједе над Шведском код Полтаве 1709. године је планирао ослобођење Балкана. То је Прутски поход (1710. године и 1711. године) у оквиру којег су велику улогу требали да имају балкански народи. Прутски поход није довољно добро припремљен и зато није дао очекиване резултате па је Русија због тога најприје осигурала своје позиције на Балтику, али није одустала од јачања свог утицаја на подручју Црног мора и Балкана. У вријеме Прутског похода су успостављени и стални контакти Русије и Црне Горе што показује да је Русија поред Цариграда и преко наших крајева настојала да изиђе на Средоземље.
Пратите Јутјуб канал портала Правда на коме емисије води Игор Маринковић https://t.co/zpsfQELH7c
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) May 16, 2023
У вријеме Катарине II се обнавља руски интерес за Црно море и за Балкан. Након руске побједе над Османским царством 1774. године је потписан Кучук – Кајнаџирски мир којим је Русија постала црноморска држава и добила је право заштите православног становништва на Балкану. Након мира у Јашију 1791. године је проширена руска црноморска територија до ријеке Прут и Катарина II је основала Одесу. Мир у Букурешту 1812. године је значајан за нас јер је створио међународну правну основу за признавање српске аутономије у Османском царству, а Једренски мир 1829. године је омогућио да Србија уз помоћ Русије формално добије аутономију 1830. године. Велики утицај Русије на Балкану није одговарао другим великим силама и дошло је до Кримског рата (1853 – 1856) након којег су демилитаризовани Црно море и Оландска острва у Балтичком мору, а права заштите хришћана на Балкану и заштите аутономије Србије, Влашке и Молдавије су умјесто повлаштеног положаја Русије проширени на све велике силе. Ограничене су и политичке везе Русије и Црне Горе преко које би Русија могла да тежи изласку на Јадранско море.
Касније је обновљен руски утицај у области Црног мора и на Балкану, али је Берлински конрес 1878. године осигурао јачање хабзбуршког утицаја на Балкану. Србија је тада добила независност, а 90 -их година XIX вијека је имала план изласка на море долином Дрима и преко Медунског залива (јер је Хабзбуршка монархија 1878. године добила право полицијског надзора црногорске обале, а до 1908. године је имала гарнизоне у Рашкој). Овај план је обновљен 1908. године. Србији је излаз на море требала да осигура пруга од Прахова на Дунаву до Медовског залива (ишла би преко долина Тимока и Топлице, Мердара, долине Лаба, Ситнице, Белог Дрима и Бојане). Овај план није остварен због немира на подручју данашње Албаније, а све се поновило 1911. године. Србија је у I балканском рату изашла на море и преко Драча, али је 1913. године основана Албанија јер друге силе (посебно Лондон) нису хтјеле да Србија (и Русија) добије излаз на Средоземље.
Све ово говори да Балкан има велики значај и за Русију и за друге велике силе. Након I свјетског рата балканске земље у почетку нису биле наклоњене СССР -у, али је приближавање Француске и Русије поправило односе СССР -а и балканских држава. Требао се створити и савез Француске, Чехословачке, балканских држава и СССР -а. Ту је посебну улогу имала Југославија, али су политичке промјене након Марсејског атентата довеле до подјеле Чехословачке, окретања дијела балканских држава Њемачкој и до окупације Југославије и Грчке у склопу припрема сила Осовине за напад на СССР. Након II свјетског рата Грчка и Турска су ушле у НАТО пакт, а Југославија, Бугарска и Румунија су биле уз СССР. Југославија се 1948. године удаљила од СССР -а и 1954. године склапа Балкански савез са Грчком и Турском, а 1955. године обнавља добре односе са СССР -ом. Тако је створена геополитичка равнотежа која је постојала до пада Берлинског зида 1989. године.
***
Генерал Миле Новаковић је у раду „Овако је било“ написао да за остваривање власти над Балканом треба контролисати шест стратегијских објеката: Београд са Сремом, троугао Загреб – Сисак – Карловац (са Бихаћом), Ниш са моравском долином, Сарајево и Никшићка висораван, Косово и Софијска котлина. Троугао Загреб – Сисак – Карловац је други по значају стратегијски објекат, а генерал Новаковић је овако објаснио стратешки значај Горње крајине: „У војно – географском смислу, простор Кордуна је изузетно значајан за дејства у оба смјера на правцима: Панонска низија – Јадран, Падска низија (преко Постојнских врата) – динарски планински простор (кочевско – кордунски правац) и за затварање ових праваца. То објашњава интернационални војнички интерес испољен у рату 1991 – 1995 како за Кордун, тако и за Цазинску крајину и Банију као дијелове једног стратегијског објекта“.
Опстанак Републике Српске Крајине (РСК) није одговарао Западу због планова о продору на Исток. У јулу 1993. године копредсједници МКБЈ су преговарачким тимовима РСК и РХ у Женеви представили план мирног рјешења кризе који би довео до краја рата, а РСК би имала политички статус сличан статусу РС у дејтонској БиХ и по одредбама Венсовог плана би остала демилитаризована зона у којој не би било стране војске, а улогу безбједносних снага би имале полицијске снаге РСК. То није одговарало западним центрима моћи јер би стратешки важно подручје РСК било изван њихове контроле. Зато је овај мировни план осујећен преко „тајне дипломатије“, а наставак преговора је Западу служио за куповину времена за напад САД и РХ на РСК. РХ је током овог периода потпуно потчињена страном капиталу. 1995. године је дошло до напада САД и РХ на РСК и до пада РСК. Исте године је нападнута и Република Српска (РС), а 1999. године је дошло до напада НАТО пакта на СРЈ.
***
Западни центри моћи су након „Хладног рата“ бројним земљама наметнули мјере „Вашингтонског консезуса“. Тако је у овим земљама дошло до економских проблема и осиромашења људи, слома образовног, здравственог и социјалног система, недовољног улагања у правилан развој културе, умјетности и науке, велике смртности и исељавања становништва из земље. Дошло је и до великих промјена у сфери културе, а то је довело до великог повећања негативних садржаја (насиље, неморал) који преко дијела филмова, серија, одређених телевизијских и интернет садржаја и сл. негативно утичу на људе и на међуљудске односе. Тако је дошло до великих промјена у друштву и људи у овим земљама су оправдано незадовољни постојећим стањем.
Скоро све државе некадашњег Источног блока и државе настале на подручју СФРЈ су постале чланице НАТО пакта. На Балкану само Србија и БиХ нису чланице НАТО пакта, али је дио Србије, Космет, због војностратешког значаја овог подручја под контролом западних сила и на Космету је изграђена база „Бондстил“ која омогућава надзор Црног мора и Средоземног мора, као и путеве из Европе према Кавказу, Блиском истоку и Сјеверној Африци. Погоршавање ситуације на Космету је посљедица немогућности украјинских снага да уз западну подршку угрозе Русију која у оквиру офанзиве може да крене ка Одеси. Западним центрима моћи не одговара ни исход предјседничких избора у Турској. НАТО је зато почео велике војне вјежбе у Румунији (уз вјежбе у Финској, Шведској и Норвешкој).
Ова криза се може повољно ријешити по Србију (и Космет као дио Србије) ако Србија задржи добре односе са Русијом и ако сарадња са Русијом буде искрена. Истовремено је потребно спровести и промјене у сфери друштвено – економских односа и у сфери културе да би се смирило стање у друштву јер су људи оправдано незадовољни. Сарадња са Русијом и НР Кином и овакве промјене одговарају и земаљама ЕУ која је након оснивања АУКУС пакта и антируских санкција од стране ЕУ уведена у процес деиндустријализације чиме се стварају услови за нове сукобе и немире у Европи, али и за сукоб ЕУ са Русијом. Државама насталим на подручју СФРЈ и другим балканским државана не одговара ни чланство у ЕУ које одговара само развијеним земљама ЕУ, али сада су и развијене земље ЕУ у тешком положају. Зато је за земље настале на подручју СФРЈ, друге балканске земље и Русији блиској Мађарској најбоље рјешење чланство у Евроазијској унији.
Извор: Правда
