Пише: Владимир Димитријевић
ПОБЕДА ИЛИ ПУСТОШ
Да ли ће нова држава оправдати жртве које су за њу поднете? Хоће ли у њој бити слободе и социјалне правде? Ко ће казнити издајнике који се се богатили у служби окупатору Србије? Има ли наде да ће српски идентитет наставити да траје и богати се у новонасталој епохи или ће се стопити са нејасним југословенством и нестати? Како, после рата који је све разорио, све изнова саградити?
То су била питања многих ратних хероја – интелектуалаца, који су, нарочито после Солунског процеса 1917, осетили да будућа Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца неће донети слободу и правду за коју су се борили. Аписова смрт је многима изгледала као обрачун престолонаследника Александра и радикала на челу са Николом Пашићем са српском струјом међу официрима, а зарад стварање једне кентаурске, утопијске државе, којој се није знало ни правог имена, ни историјског лица.
Међу онима који су, дубоко разочарани, ушли у нову државу били су и књижевници Драгиша Васић и Станислав Винавер, који су кренули и у политичко – публицистичку борбу за преображење друштва. Обојица су, осенчени сломом свих вредности, али и погледа који је сазирао „црвене магле“ из далеке Русије, наступали заједно у жељи да стварност учине достојном херојске борбе њиховог поколења.
Запис који следи је покушај да се сагледају координате њихове заједничке борбе.
БАЦАЈТЕ ОРДЕЊЕ ИЛИ ДРАГИША ВАСИЋ У „ПРОГРЕСУ“
Лист „Прогрес“ је излазио од маја до новембра 1920. године, са покушајем обнављања 1922. Власници су били Светислав Протић и Сима Пандуровић, а уредници Драгиша Васић, Душан Николајевић и Момир Николић. У новинама су сарађивали Тин Ујевић, Станислав Винавер, Станислав Краков, Растко Петровоћ. Васић је велики део своје очевине уложио у гласило препородне побуне.
У писму „Прогресу“, које је својеврсно „писмо о намерама“ намењено универзитетској омладини, које су потписали Светислав Протић, Станислав Винавер и Драгиша Васић, истакнуто је да се они радују што су студенти прихватили идеје и заставу „Прогреса“, јер су студенти, чак и по мишљењу политичких противника, најчистији и најморалији део народа:“Уколико нам наше силе допуштају, ми ћемо Вас из свег срца, из све душе, помагати, а верујемо и сви они за које Слобода, Човечанство и Прогрес нису изуми професионалних политичара, који на њима подижу своје прљаве каријере“. ( ВАСИЋ 2020: 182 )
У тексту „У име Прогреса“, објављеном у новинама 10. маја 1920, Васић наглашава да Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца нису створили вођи својим систематским радом, него народни инстинкт и међународне околности; ипак, самозвани предводници су, кад је држава настала, успели да заведу наивне тврдњом да у настанку нове државе има и њихове заслуге. Једино што су они заиста учинили јесте обнова старих партијских обрачуна – „а резултат бесомучне борбе политичких шефова, који као да са генералном идејом Отаџбине ничег нису имали, јесте данашњи хаос. Јер исто онако као што нису били убеђени да ће народно уједињење моћи бити остварено, они данас још мање имају вере да ће се, тако уједињена, нова држава моћи уредити и средити“ (ВАСИЋ 2020: 188).
Морална криза је узрок свега – она је довела, сматра Васић, и до кризе социјалне. Зато је побуна, пре свега у области грађанске етике, неопходна:“Као свесни држављани новог, модерног кова, ми се усправљамо да бисмо се побунили против ове расе државника без планова о држави и љубави према њој, оних што живе од застарелих концепата које су конфузно разумели, државника обневиделих у партизанству, закржљалих у осећањима дужности, парализованих у вољама и савести“. ( ВАСИЋ 2020: 190 )
У тексту „Религија рада“, објављеном 16. маја 1920, Васић каже да се веровало да ће се после рата почети испочетка, то јест да ће „људи са онаким квалитетима, са потпуно промењеном душом, са коренитом изменом појмова и другом садржином свести, отпочети после рата један нов, бољи, плоднији, разумнији рад и живот“ ( ВАСИЋ 2020: 191 ). То се уопште није десило. Вођи су народ заразили лењошћу. Једино решење је да у живот уђе генерација Рада, којој ће помоћи истински политички ауторитети. Иако се један мали народ попут српског прославио јунаштвом више но други, сада су, уместо хероја страсти, потребни хероји трудбеништва.
Васић се нарочито плашио за будућност младих. У тексту „Душа наше омладине“, објављеном 23. маја 1920, њему се чини да младеж лута више него икад. Нема јединства душе ни код југословенске, ни код србијанске омладине. Уосталом, то није ни могуће одмах – неки су били у ропству, неки под окупацијом, неки у рову, неки на школовању у савезничким земљама. Ипак, они ће се освестити и одужити палима за слободу – једини прави начин да то учине је да крену у народ као просветитељи. У тексту „Наша средњошколска омладина“, објављеном 4. јула 1920, Васић је истакао да је велики јаз између предратних и послератних.
Средњошколци су на лошем путу. Власт је сву децу без родитеља, без критеријума, бацила у гимназије, због чега је опао квалитет учења: за десет месеци заврше по три разреда, а често постану дрзници без стида и зазора. Толерисање ђачких преступа у школама изазива хаос:“Они увек нађу начина да добију лекарско уверење и ако их наставници виђају на улици да се шетају са штаповима и цигаретама у руци“. ( ВАСИЋ 2020: 218) До четвртог разреда гимназијског школовања, вели Васић, неки не науче ни да читају, ни да пишу, али су зато стално у биоскопима, где гледају Фантома и Ник Винтера, заборављајајући Кајмакчалан и Добро поље.
У тексту „Безвлашће“ Васић указује на много појава друмских разбојника ( новопазарски крај, пут Крагујевац – Краљево, Призрен, мијачка област у Македонији ). Власт сваког дана оглашава нове одметнике, чиме признаје да је немоћна. Али ово одметништво одоздо условљено је разбојништвом горњих слојева власти, пише он у „Прогресу“ 2. јуна 1920.
У тексту „Равнодушност“ ( 22. јуна 1920 ), Васић подсећа читаоце на Монтескјеов став да је равнодушност разоритељ сваког друштва. А она се јавља у нас јер се испоставило да се издаја више награђује него родољубље. Људи измождени ратом желели су правду. Без елементарне правде, наступило је свеопште гнушање. Борећи се за отаџбину, Србијанци су очекивали казну за оне који су, пре повлачења преко Албаније, све проћердали. Године 1915, чак и сами радикалски прваци, попут Стојана Протића, гадили су се себе и својих партијских другова. Сада је Протић дошао дотле да тврди како су баш радикали извели ослобођење и уједињење. У новој земљи афераши, попут Војислава Маринковића, не бивају извођени на суд, него их шаљу да буду дипломате у Паризу.
Љуба Јовановић се, подвлачи Васић у свом чланку, усуђује да тврди да је војвода Вук, та „дика наше историје“, био немачки шпијун на фронту – „ а ми који смо га познавали и који смо га гледали у свим крвавим окршајима увек првог, пред свима нама, ми његови другови, лењивци и кукавице, и не покушавамо да одбранимо мртвог друга од једног гадног гаврана који му прљавим кљуном кљује светитељске кости на Црној Чуки код Груништа“( Васић 2020:211). И управо то доказује сву недостојност ратника неспремних да бране истину о својој борби, утопљених у равнодушност послератног часа:“Јер ми, што смо заостали иза Великих Дана у којима су падали само изабрани овога живота и што се данас, бедно и млитаво, као пребијени, вучемо по овој земљи коју срамоте они који је воде, ми смо једно недостојно поколење“. ( ВАСИЋ 2020: 211)
У чланку „Немушта политика“ ( 24. јун 1920) Васић тврди да у нас постоје само „безочне клике и гомиле морално неурачунљивих људи и компромитованих политичара“, при чему је влада Стојана Протића закулисни пакт неодговорних „радикала, хрватских и словеначких клерикала“ ( ВАСИЋ 2020:213 ). Том непринципијелном пакту придружили су се и демократе. Дошло је до тога да је хрватски бан Лагиња, приликом пута регента Александра у Загреб, хтео да га у Земуну дочека као на „хрватској земљи“. По Васићу, ово је логична последица немуште, кликашко – котеријашке, политике.
У тексту „Бацајте ордење!“, Васић тврди да се монархија, после 1915. и Солунског процеса, сасвим обрукала, па сад државне власти улажу невиђени напор да се круна рехабилитује. Док је у Војводини, међу Србима жељним уједињења, српска династија изазивала патолошко одушевљење, у Хрватској се према монархији развила таква мржња да је то, са своје стране, чак и код републикански оријентисаних Србијанаца, произвело инат. Због тога су чак и неки огорчени Шумадинци остали монархисти – баш из пркоса према хрватској борби против круне на глави једног Србина. Желећи очување мира у новој земљи, српски патриоти нису нападали монархију. Упркос свему, она је, по Васићу, једна „ненародна, себична, гадна владавина“ ( Васић 2020:222) Уосталом, вели Васић, код нас и није у питању монархија, него нека врста олигархијске владавине, у којој власт не држи неколико часних племићких породица, него је у питању официрска клика Беле руке. Таква монархија одликовала је 1916, и то орденом за храброст, пропале политичаре попут Протића, Давидовића и Драшковића:“Пошто је показала несмисао за правду, пошто је прокламовала да је храброст услуга династији а не отаџбини, Монархија је изгубила критеријум“ ( ВАСИЋ 2020: 223 ). И зато, гневно узвикује Васић:“Бацајте ордење! Јест, бацајте ордење хероји с Мачковог Камена и Кајмакчалана, то је ордење осрамоћено“ ( ВАСИЋ 2020: 223 )
У чланку „У помоћ Топлици“, видно узнемирен небригом за страдање Топлице у доба устанка 1917. године, Васић се оглашава и тражи помоћ. Влада реагује, тврди он, и то хитно, само на потребе династије, партије и камариле, али не мари за паћенике народа који је гинуо у великој буни против бугарског окупатора:“Да, њима је догорело до ноката, али шта се то кога тиче, они станују у земуницама, хране их копривом, копају мотикама уместо да ору, иду голи и боси и муче неописане муке, али шта се то кога тиче“. ( ВАСИЋ 2020:226)
Васић је, у тексту „Незахвалност монархије“ ( 17. јул 1920 ), истакао да се круна старала само о себи, са циљем да се, пољуљаног угледа, учврсти у послератном добу:“Њена беспримерна незахвалност према инвалидима, несумњивим творцима нове државе, позната је у свој својој одвратности“. ( ВАСИЋ 2020: 229 ) Док су виши официри од својих фронтовских дужности често бежали у Француску, као „неспремни“ да воде јединице, резервни и нижи активни официри су на својим плећима изнели борбе, јер су умели да одрже морал војске, идући испред својих у најтежим тренуцима боја. Сумњајући да су херојски официри – отачаствољупци, разочарани у понашање вођства, сада против монархије, круна их се, после рата, одрекла и није им показала дужну захвалност. Они са врха нове државе почели су да завађају дојучерашње саборце и да одликују новопримљене и млађе официре, а истински заслужних, резервних, нико се није ни сетио.
У „Ћутању народа“ ( 29. јул 1920 ), Васић наглашава да Србија никад није овакво чудно ћутала, при чему људи који су далеко од сумануте хуке Београда брину своје бриге, али добро знају шта се збива. Зато се монархија грдно вара ако мисли да само пука глад води у револуцију, а оданост војске цени по понашању једног гарнизона. У земљи у којој награде и признања захтевају они који би, само да није било изненадног уједињења 1918, тражили од народа милост да остану у животу - побуна је увек могућа, тврди Васић.
У чланку „Гложење и одговорност“, објављеном у „Прогресу“ 1. августа 1920, Васић истиче да народ са бригом гледа у Београд који „све више постаје одвратно гнездо неслоге и раздора и једини и проклети кривац свих зала што се рађају, развијају и бесне по отаџбини“ ( ВАСИЋ 2020: 237) Ту он тврди да ниједан народ није имао више издајника него Срби. Олош који сада пљачка државу, а који је служио окупатору, зна да је „свака брука за три дана“. Ако се томе дода да су се извукли ( бар привремено ) кривци за пропаст регрута, страдање кроз Албанију и патње на Виду, крфски и солунски срамотници, афераши који отимају за себе и своје партијске пријатеље, заштитници конфидената, повлађивачи неспособним, али улизичким, официрима, творци државне кризе, јасно је у коме смо стању, вели Васић. Решење је једно – да бисмо се ослободили сталне укочености и застоја, морамо створити слободну државу у којој ће бити могућа најшира грађанска акција оних којима се управља и, у исти мах, одговорна власт.
У тексту „Зашто се бунимо“ Васић истиче да се не сме очекивати од оних који су дали све да ослободе народ да равнодушно гледају народну пропаст. Патриота се више не може бити тек онако, без разлога: савременици траже да им држава пружи лепо, угодно, добро, корисно живљење. Они ће државу волети ако их држава својим понашањем очара, никако другачије:“Нема више човека који би у овој земљи искрено, са руком на срцу, могао одрећи жалосно тврђење, да ову државу каква је она данас нити воле Срби, ни Хрвати, нити Словенци, баш ни један од три племена што се тако скоро, у првом сусрету пуном ретке среће и вере, зарекоше и заветоваше на заједнички живот“ ( ВАСИЋ 2020: 252)
Уредиштво „Прогреса“ донело је, 7. новембра 1920, објаву „Нашим читаоцима“, у којој је истакнуто да, због сталних забрана, недостатка средстава, као и опструирања продаје, лист престаје да излази као дневна новина. Али, упркос прогонима полиције, нападима партијаша и партијске штампе, недељни „Прогрес“ ће ударати још јаче и жигосати издају.
Ипак, „Прогрес“ је престао да излази, а Васић је почео да пише у „Републици“, у истом правцу као и до тада.
ВИНАВЕРОВ „ЈУГОСЛОВЕНСКИ СИБИР“
Васић је, због својих оштрих текстова у „Прогресу“, био позван на „војну вежбу“ у „југословенски Сибир“, то јест у борбу југословенске војске са качацима у Старој Србији и Албанији, где је провео јесен 1920. године. Написао је о томе књигу „Два месеца у југословенском Сибиру“, у којој се опет обрачунавао са неспособношћу државе која, огрезла у корупцију, није кадра да реши суштинска питања свог опстанка и да трајно сломи сепаратистичку побуну.
На истом фронту се нашао и његов саборац и пријатељ, Станислав Винавер, о чему је оставио траг у тексту „Арнаутска побуна“. На почетку, Винавер каже да га је министар војни послао у Албанију, иако га је комисија ослободила службе, због ногу промрзлих баш за време повлачења преко Албаније у тек окончаном рату. Министров циљ је био једноставан – да Винавера одучи од „слободоумних идеја“. Тако се наставило оно што је започето на Крфу – претварање војске у робијашницу и мучионицу. Наравно, они који носе униформу су свесни шта се дешава. Винавер је одлучан у дијагностификацији, јер је „најкрвавија увреда која се може учинити једноме народу, једноме сталежу, једној групи људи, једној индивидуи“ покушај да се докаже да је он „једно просто и слепо оруђе не историје, не високог морала, не идеје правде, не идеала усавршавања друштва, већ примитивно и вулгарно оруђе какве вулгарне банде“. ( ВИНАВЕР 2015: 416 ). То је покушај, вели Винавер, да се помоћу војске човек „клистира од напредних идеја“. ( ВИНАВЕР 2015:416 ).
Истичући да је он, са својом генерацијом, против фетишизма личности и партија, а нарочито против њиховог месијанизма, Винавер поглед је јасан – материјалистички ( идеје имају материјалну базу ), али и прожет теоријом ирационализма психичких снага ( код млађих више нема вере у логичност историје ). Нема ни наивног култа хероја који би, „као први тенори у старим италијанским операма спасавали ствар једним театралним гестом“. ( ВИНАВЕР 2015: 418 )
Друштво у коме се млад човек обрео после рата је друштво у коме владајућа класа разара темеље постојања. Иако не могу да учине ништа добро, „наши власници чине толико зла као да су збиља историјске личности“. ( ВИНАВЕР 2015: 418 ) Иако истина није дужност само према савести, него и према друштву, властодршци би да свима поруче како „није време да будите друге, није патриотски“. ( ВИНАВЕР 2015: 420 )
У „Арнаутској побуни“ Винавер указује да је на територијама где се качачка буна збива највећи проблем полицијских чиновника који су огрезли у корупцији.(1) Јер, каже он, полиција је најпокваренија у крајевима „малога надзора и широких пуномоћја“. ( ВИНАВЕР 2015: 420 ) Док жандарми на југу живе бедно, полицајци се богате.(2) Постоје само две ствари кад су качачки побуњеници у питању:“Једна је хватање, хватање од стране жандарма, а друга је пуштање од стране полиције, за паре, за турске златне лире, којима Арнаути купују савест наших полицајаца, често је преплаћујући. Ја не мислим на изузетке“. ( ВИНАВЕР 2015:421 ). Хапшење сумњивих или само „сумњивих“ било је „исплатива“ полицијска делатност – могло се добро зарадити.(3) Док прости, полуписмени жандарми брину о држави, полицајци шурују с бандитима:“Сав морални шљам и олош, који зна да му је само ту место, ту, где нема бољих, где су најгори добри – нашао је уточиште под капом са црвеним пругама“. ( ВИНАВЕР 2015: 422 )
После низа конкретних доказа „са терена“, Винавер указује на општу ситуацију у земљи. Болест централне власти, каже он, одражава се на целину, због чега ни немамо државу у духовно – моралном смислу те речи. Најбоља решења у нас су само најмањи порази, и ништа више. Једино решење је рушење партијске власти, и пресаздавање свега, да бисмо се најзад лишили идолопоклонства држави, која не може бити изнад слободне личности. Зато Винавер поручује својим прогонитељима:“Иако сам био послан да се „опаметим“ ( јер послати човека у штрапаце, ако не може да маршује, значи послати га у пропаст ), ја се враћам, не само здрав и чио, но чак и „неопамећен“.“ ( ВИНАВЕР 2015: 416)
Борба се наставила.
ВАСИЋ, ВИНАВЕР И КОМУНИСТИ
Првог јануара 1921, група „Прогрес“ је, у листу „Република“, изјавила да прелази у Југословенску републиканску странку због потребе за концентрацијом свих демократских снага и борбе за слободу нове државе и свих који у њој живе. У бирању између републиканаца, демократа и комуниста, определили су се за републиканце, сматрајући да је, због монархистичке диктатуре, неопходно револуционисање метода борбе, али да се, са преузимањем онога што је могуће прузети из Октобарске револуције, сва пажња мора усмерити ка нашем ситном сопственику и сељаку.
У фебруару 1922, гласило ове странке, „Република“, пренело је реч одбране Васићеве са процеса комунисти Спасоју Стејићу, атентатору на Александра Карађорђевића. Васић је тада, тврдило се, говорио не само у име свога брањеника, него и у своје име.
На почетку, он подсећа да је до револуције у Русији дошло зато што су цар и племство држали две трећине земље, а народ је у свом поседу имао само трећину. Најбољи умови су прогоњени у Сибир, а Толстој је екскомунициран. Уосталом, и радикалска буна у Зајечару 1883. године избила је због тога што тадашња власт није хтела да преда управу радикалима који су добили изборе. Прогон комуниста у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца отпочео је иако су они све радили легално.
Прелазећи на личност Спасоја Стејића, Васић истиче да је он био југословески добровољац из Добруџе, инвалид, који после рата није могао да нађе посла ни на грађевини, нити су му дали земљу која му је, као добровољцу, припадала:“Уместо да радничка класа, којој он припада, сва своја права у овој земљи најзад добије, она наједанпут, преко ноћи, сва своја права губи, у место њеној Победи, он присуствује њеном Поразу“. ( ВАСИЋ 2020:305)
Васић се, у обраћању судијама, жестоко обрачунава са режимом корупције који влада у новоствореној држави:“Пре свега, господо, да су ови људи покварени они данас не би седели на оптуженичким клупама и окружени бајонетима, него негде у топлим канцеларијама, многи међу њима као инспектори и начелници, за раскошним писаћим столовима за којима седе безбројни хохштаплери који не раде ништа, који не знају ништа да раде, и који по својим способностима њима никад не би могли прићи“. ( ВИНАВЕР 2020:308 )
За њега је Спасоје Стејић бескрајно храбар човек управо зато што његов циљ није био да убија, него да се жртвује за правду. Херојска фигура, какве је Васић искрено волео и поштовао, Стејић је устао против друштвеног зла које као да прераста у зло метафизичко: „Он је имао пуну, апсолутну несутрашивост, безграничну смелост воље да себе жртвује, он је победио страх и бол што се себе тиче, он је онај нов човек Достојевског, срећан, смео, поносит, коме је свеједно живео или неживео, али он није био храбар да другог жртвује. Оно што је он хтео то ја да заплаши, да запрети, да опомене, да уразуми: да онога дана када његов противник, буржоазија, помпезно прославља доношење једног рђавог Устава, кад се цинички кези на радничку класу коју је, пре тога, згазила под ноге и обешчастила до скота, одјекне пуцањ над главама оних које он сматра највише одговорним и кривим“. ( ВАСИЋ 2020:311)
Спасоје Стејић је, после хајкања министра унутрашњих послова и новинарских слугу режима, страхотно мучен у Управи града Београда. Премлаћивања су била таква да Васић каже како се сада можда не би, као у „Каракрету и менталитету усудио да демантује тезу Гистава Ле Бона о суровости балканских дивљака.(4) Па ипак, Стејић, чије мучење могу да потврде многи сведоци, јуначки све подноси. Он, тврди Васић, „поносит, тврд као камен, стојик, мушкарац, челичан“, јесте свестан „шта може очекивати од једног деспотског режима противу кога је он подигао своју кошчату пролетерску песницу“. ( ВАСИЋ 2020:314)
Стејић није заслужио смртну казну. Он је херојски лик новог доба, који устаје против свих срамота и посрнућа корумпираног друштва. Суд га не може и не сме осудити на смрт, јер би тиме починио неправду против свих оних који, смело и одлучно, крећу у борбу за бољу будућност нове државе. Васић пита судије:“Зар би ви могли, зар би ви заиста могли да, после свега што је он претрпео и поднео, својим сопственим рукама, толико чистим свакога греха, напуните пушку куршумима, који треба да гађају у груди из којих је немилице шикљала крв проливена за отаџбину?!“. ( ВАСИЋ 2020: 314)
Што се Винавера тиче, он је непосредно, на својој кожи, осетио бољшевичку револуцију, пишући касније о новонасталој совјетској држави као о „острву доктора Мороа“, где су нечовечни огледи у име будућности човечанства више него могући. Због стања у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, он је имао разумевања за комунистичку побуну у нас, али не и за марксистичко доктринерство домаћих комуниста, који су стандарде високоразвијених капиталистичких држава покушавали да примене на разорену и сиромашну Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, и нису разумели појаве у нашој средини онако како их је требало разумети.
У свом чланку „Илузије Радничких новина“, објављеном 21. августа 1920. године, Винавер критикује ову комунистичку новину зато што покушава да наше властодршце и капиталисте прикаже као западне моћнике, кадре за империјалистичке ратове и жестоке обрачуне са унутрашњим противницима. Другачије је код нас, вели Винавер:“Међутим, наша влада, иако одржава, самим тим што постоји, стање безизлазне корупције у коме пропадамо, нас у најстрашнијој кужној бари – није ни цинички препредена у своме империјализму, ни адски лукава. Све је код нас примитивно, као и ова јагма и лора којој смо сведоци“ ( ВИНАВЕР 2015: 448 )
„Радничке новине“ прецењују вође српске буржоазије, сматра Винавер. Режим прави спонтани хаос, зато што ништа не зна и не уме да планира, и кадар је да загади сваку рану коју би требало исцелити. Недоследан и без савести, он је некакав обрнути краљ Мида, чији додир, уместо у злато, све претвара у пустош. Тако је било и са побуном качака – војска је послата не да би хируршким ножем исецала и чистила рану, него зато што су се властодршци ускомешали и збунили. Корупционаши, који су исти мах и шарлатани, нису кадри да се носе не само са великим болестима, него ни са бољетицама.
У тексту „Нове фазе арбанаског проблема“( 22. август 1920 ) Винавер се опет обрачунао са погрешним проценама „Радничких новина“, чија је идеја била да је српска буржоазија хтела покољ Албанаца да би заузела нове територије. Винавер указује на своје претходне чланке, у којима је истакао да су граничне области лако запаљиве, да је полиција у јужним крајевима својом неспособнопћу провоцирала становнике на побуну, да колонизација, потребна ради стабилизације јужних области земље, није ни извршена, да је спровођена бесмислена регрутација, да станице жандармерије, које би требало да чине обавештајну мрежу, немају ни телефоне, да нема јединственог државног фронта, и да су жандармерија, војска и полиција без икакве озбиљне координације.
Када су „Радничке новине“ покушале да Винаверу одговоре тврдњом да домаћа власт јесте спремала качачку побуну, као и 1915, да би остварила своје империјалистичке циљеве, Винавер је остајао упоран, тврдећи, у чланку „Поводом Арбаније“, објављеном 23. августа 1920, „да је основна илузија Радничких новина што прецењују свога противника – српску крупну буржоазију, која је дошла на власт стицајем друштвених околности, али која је толико неспособна за организованост, да чак и пљачку изводи на један нимало тајни, примитивни и варварски начин – неорганизовани начин.“ ( ВИНАВЕР 2015: 453 )
Иако „Радничке новине“ тврде да је наша буржоазија постала сметња прогресу, оне то не доказују примерима, него се држе само својих теоријских поставки, то јест доктринарког марксизма. А то није довољно да наш човек схвати шта се заиста збива. Има, вели Винавер, и поштених и паметних људи који послератну корупцију правдају околностима, и стоје уз државу чак и кад њена власт прави свињарије. Зато је потребно „противу те глупости борити се не само схоластичким силогизмима и теоремама, већ сваки пут узети, ма и силом, тај прст глупости и метнути га у отворену рану система, да се увери глупост, да је то збиља рана“. ( ВИНАВЕР 2015: 454 )
У тексту „Менталитет наших власника“ Винавер се побунио против спречавања комуниста да власт преузму у општинама у којима су добили локалне изборе. Разлог за такав поступак режима је био чињеница да су неки од комуниста заклетву сматрали пуком формалношћу:“У случају растеривања боградске општине, власници нису поступили ни као Лафонтенов вук: они нису дали никакав разлог. Разлог да се комунисте нису усрдно заклеле – није разлог. Дакле, у овој комедији прави глумци се нису старали чак ни да навуку маске.“ ( ВИНАВЕР 2015: 483)
Разлози за сумануто понашање режима, који спречава сваку демократију, по Винаверу могу бити разнолики: од самоуверености која потцењује моћ опозиције и побуну народа, преко крајње избезумљености, до неспособности за баналан језуитски трик. Стање у држави, сматра Винавер, не иде њеним господарима у прилог: не усуђују се на савез са Дењиникином, Врангелом, Мађарском и Румунијом; пропали су покушаји у Албанији; штампа устаје против корупције, млади официри се не мире са лошим положајем у коме се налазе, чиновници су свесни својих права, не пролазе приче о патриотизму без социјалних побољшања, партијске шпекулације извргавају се руглу, а потмуло незадовољство буја. На општинским изборима већ тријумфује непомирљива опозиција.
Винавер, ипак, сматра да је наша буржоазија, за разлику од италијанске власти, француских капиталиста и енглеске „банкократије“ неспособна за било какву манипулацију – остало им је само голо насиље.
У тексту „Студентско питање“, објављеном 10. октобра 1920, Винавер се бави настојањем власти да сиромашним студентима суштински онемогући приступ универзитету, јер ће укидање студентских мензи пут отворити само богаташким синовима, чији родитељи су опљачкали народ:“Треба имати у виду да је царска Русија Романових, Столипина и Толстоја ( оног злогласног ) створила, иако је студентима тада било несравњено лакше да се сами хране, масу студентских трпеза, где се за три до пет копјејака добијао ручак или вечера“. ( ВИНАВЕР 2015: 485 ) Знали су и руски реакционари да нису само синови богаташа они који ће бити вредна државна интелигенција, и зато су помагали свима, не само богатима.
Наши властодршци су се, вели Винавер, вероватно уплашили да је „Униерзитет у Југославији, као оно некад у Русији, за време царизма, легло такозваних антидржавних елемената“. ( ВИНАВЕР 2015: 485 ) Али, не треба се борити против последица ( то ће само ражарити превратнички пожар), него против узрока. Винавер тврди да комунизам код нас треба појмити „не само као прилажење марксизму у духу Лењина и Зиновјева, већ као прилажење огранцима револуције и борбе до истраге са садашњим очајним стањем покоравања личности под јарам случајних опортуниста“. ( ВИНАВЕР 2015: 486 )
Кад до бунта дође, на истој страни ће бити и сиромашни и богати студенти, јер младост, вели Винавер, чак и најгорег човека претвара, макар у једном трену, у борца за идеале:“И протесту и револту обесправљених другова приступиће и њихови материјално боље обезбеђени другови, и у њиховим младим душама које су, можда, биле затворене за осећај класне неправде, пробудиће се сазнање да има идеала за које се мора борити. А највећи је идеал, слободног и свесног човека, онако дивно изражен још у Његошу, у исто време и најсветија човекова дужност“.(5) ( ВИНАВЕР 2015: 486 )
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
На Бадњи дан 1923. Станислав Винавер у свом дневнику ( три године после покретања новина „Прогрес“ у којима су он и Васић дигли глас праведног гнева ), бележи заједничка разочарења:“Синоћ се вратио Драгиша из Милановца. Овај је народ, каже: стока. Раде, каже, само петком. Тежак живот у провинцији и увек траже задње намере у сваком дејству. Сибе, Драгиша, ја – трио незадовољника. Сваки хоће да буде харамбаша. Ипак, ја видим спас: спасоносно гађење, скромност и култура. То фанатично радити. Особито огорчен Сибе. Тин се искида од смеја.“ ( ВИНАВЕР 2015: 14 )
Васић и Винавер су, како су знали и умели, наставили своје политичке и књижевне борбе, верујући да реч, и даље, има дејство. Понекад су се повлачили, понекад опет кретали у бој. Али, 1941. године, када је светски рат поново закуцао на врата отаџбине, Винавер се одмах одазвао мобилизационом позиву, а Васић се нашао на Равној гори, да се придружи Југословенској војсци у отаџбини.
ЕНДНОТЕ:
1.Историчар Владан Јовановић о томе пише:“Радикали су још 1913. у нове крајеве слали полицијске службенике сумњивих квалитета, што је изазивало конфликте између цивилне администрације и официра“ ( Владан Јовановић: Слика једне неуспеле интеграције: Косово, Македонија, Србија, Југославија, Фабрика књига, Пешчаник, Београд 2014, 15 )
2.Јовановић потврђује Винаверову тезу:“Искуство је показало да је лоше чиновништво тек на југу могло готово несметано испољавати своју склоност малверзацијама. Са друге стране, корумпирана бирократија је индуковала незадовољство у народу због чега су албанска и бугарска пропаганда постале делотворније“ ( Владан Јовановић, Исто, 16 )
3. Владан Јовановић нас подсећа:“Тако су неке општинске деловође вешали људе наглавачке оптужујући их за ратне злочине, а цена слободе износила је 50 златника ( „па не буде ли се такав човек откупио, има да се на тим вешалима осуши као пастрма“, чуло се у албанском селу Јабучишту“ )“ ( Владан Јовановић, Исто, 20)
4. У свом запису из 1940. године, под насловом „Главњача“, Радоје Јанковић, официр, писац и дипломата, који је, због подршке Апису, и сам после рата робијао у Забели, пише о овом затвору Управе града Београда ( преко пута Универзитета ) као главном мучилишту, пре свега неподобника и политичких криваца:“Цела управа града, како се у њу ступи, смрдела је на људску нечистоћу, на влагу, на жандармски мирис и на задах од жандармериске чорбе, на пацове и на убуђалост“( Радоје М. Јанковић: Како је убијана Краљевина Југославија, приредила Даница Оташевић, Прометеј, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Нови Сад, Чачак 2021, 265) Када је Јанковић био хапшен, у тамници је затекао Драгомира Иконића, блиског Васићевог сарадника и републиканца, који је био затворен због „штампарске кривице“. Главњача је била оличење полицијске подлости. По Јанковићу, „лаж, притворство, подмитљивост, церекање, то свуда срећете“ јер су „истина, такт и обзир протерани са тога места“ ( Исто, 266). Јанковић гледа како неки жандармеријски поднаредник злоставља младог човека у официрској униформи без еполета:“Чуо се и пуцањ камџије по кожи затворениковој. После петог – шестог ударца зачу се и стењање жртве, а потом све јачи јауци. Камџија је узлетала и падала. Настало је запомагање тученога. Под ударцима се сиромах млад човек котрљао по земљи тако да сам му озго видео чизме, по том лице, па онда везане руке са браздама од удараца./.../ Џелатове очи биле су поднадуле, полузатворене, усне страсно ошкринуте, вилица стиснута. Ноге раскорачене, снага у пуном замаху, став крвожедног садисте кога су ударци све даље мамили у зверство. Тај тешки и злочиначки чин трајао је све док се жртва није ућутала.“ ( Исто, 266-267 ). То је био неки Хрват, официр, оптужен за шпијунску аферу са извесном женом из Дебра, за кога се касније испоставило да је невин. Било је и убистава заточеника Главњаче. Када су Јанковића пребацивали у пожаревачки затвор, видео је како су извели једног младог Македонца, кога су у фијакер сместили пошто су, пре тога, унели џак са огромним теретом. Јанковић пише:“Ноћу, не могавши да спавам, разговарао сам са жандармом који је седео преко пута мене. Питах га за онај терет што га унеше у фијакер. Он ми рече:“Гвожђе“.
Какво гвожђе?
Терет.
Добро, какав терет?
За око врат.
Коме?
Ономе што је изведен.
Македонцу.
Ја. Бачен у Саву. Многи су пошли на тај пут.
У пожаревачком казненом заводу читајући новине, четири месеца касније, шрочитао сам нотицу да су рибари ухватили на Сави један леш чије су ноге вириле из воде. Вода је била нарасла па је кренула леш. Нађен је и велики терет о врату утопљеника. Није се могао утврдити идентитет./.../ И данас се то ради, само без нотице у новинама, да је у Главњачи била ухапшена једна девојка, радница, која је тобож била у пијаном стању. После два дана изашао је чланак у истим новинама, да је та девојка била тучена до тог степена да јој је од ударца прсла лобања, због чега је у болници наступила смрт. Више се ништа није чуло о том убиству/.../ Главњача и данас стоји као ругло модерног Београда:исти смрад, иста прљавштина, исте методе“. ( Исто, 268-269 )
5. Многи србијански официри дигли су свој глас против неправде и корупције, и то је изгледало као „комунистичка“ побуна. Многи србијански официри мислили су и осећали овако. Радоје Јанковић, који је робијао у Пожаревцу, сећа се како је из Главњаче ка Забели поведен са Александром Мишићем, коњичким официром, сином славног војводе, који је кажњен јер је грдио вођу белорукаца, генерала Петра Живковића:“Млади Мишић је галамио и свађао се с полицијом. Рекоше нам да ћемо тог часа бити спроведени у Пожаревачи казнени затвор. Жандарм који је требало да нас спроведе донео је катанац да нас веже. Један чиновник му шану да не треба да нас везује, јер смо „политички“. Жандарм, пак, био је добио строге инструкције да нас чува добро па није хтео да попусти. Уз њега је пристао и млади Мишић и на сав глас тражио да буде везан и пешке спроведен кроз Београд. „Нека види Пера Живковић, како се одаје пажња породици војводе Мишића!“/.../ Пред Главњачом, на улици, стојао је један фијакер. Александар Мишић је протестовао. Није хтео да седне у кола, хтео је пешке кроз Београд. Водите нас на корзо, м...вам пандурску!“ ( Јанковић 267-268 )
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
ВАСИЋ 2020: Драгиша Васић, Српске књижевне теме/ Публицистички радови, приредио Павле Деспотовић, Талија издаваштво, Ниш 2020.
ВИНАВЕР 2015: Станислав Винавер: ...и друге теме ( Дела Станислава Винавера/ приредио Гојко Тешић ), Службени гласник, Завод за уџбенике, Београд 2015.
Радоје М. Јанковић: Како је убијана Краљевина Југославија, приредила Даница Оташевић, Прометеј, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Нови Сад, Чачак 2021.
Владан Јовановић: Слика једне неуспеле интеграције: Косово, Македонија, Србија, Југославија, Фабрика књига, Пешчаник, Београд 2014.
Објављено у зборнику
ДРАГИША Васић: век црвених магли, уредници Недељка Бјелановић, Драган Хамовић. - Београд : Институт за књижевност и уметност ; Горњи Милановац : Музеј рудничко-таковског краја, 2023
Oстале текстове Владимира Димитријевића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
