Пише: Бранко Вељковић
„Господа адвокати се убише доказујући да њихови клијенети у периоду окупације своје земље нису радили ништа друго до зарађивали свој хлеб. Морам признати да су ме у то убедили. Ја сам, сада, на крају доказног поступка, потпуно сигуран да су оптужени смо радили свој посао и ништа више. Да ли неко може да буде крив за обављање свог посла, па макар и у тако тешким временима као што су ратна. Ја ћу вам рећи – не! Осим, ако није глумац. Како другачије ако не одбијањем да ради свој посао глумац може да се бори. Шта је његово оружје осим тог одбијања да се забавља са непријатељем. Како се придружити онима који умиру, крваре, гладују, ако не одбијањем да се стане на сцену. Глумац не сме да глуми док његов народ пати. Ако то чини он је издајник, колаборациониста, ратни добитник. Глумац мора да положи свој таленат на олтар борбе ако је патриота. Ови људи више нису недужни чланови кабареа разбибрига, они су, сада, захваљући ћињеници да су подизали морал злотвора свога народа и да су забављали убице своје браће и сестара постали злочиници много већи него црноберзијанци или лопови. Ово више нису глумци. То су издајници. А њима, зна се, следи најстрожа казна. Зато другови народног суда ја захтевам да се ови људи осуде на смрт“.
Ово је изрекао Плештина, као тужилац, а оптужени су сви глумци а судије су сви глумци а порота и грађани су сви глумци,... некако, блесавим чињењем или не-чињењем, сви - глумци. А народ, „народ је публика која гине“. Реч, сурова и тачна дошла је преко Горана, коме су, као и аутору ових текстова, шашавци без буквара оспоравали ауторство над написаним, Горана који је први схватио да „Чешка школа не постоји“ и да „Све почиње од сценарија“, док је прелазио пут од Мајнхамског дуката до Француског Официра уметности и књижевности. Лично, више бих волео да је остао Србски Венац уместо што је постао њихов Официр у војсци Луча, макар била и генијална Микрокосмија, али то не мења величину написаних речи. И у праву је био Харди када је ово, Гораново, „Већ Виђено“, ставио у првих сто од ужаса. То Јесте Ужас. И траје,...
Ех тај Горанов Праг. Куд га и поменух. Сетиће се веселих седамдесетих и режисер у зеленом мантилу. Мој пријатељ што га сећање није одвојило од будућег, сећа се и да је из куће прашких кривих огледала изашао у закривљене улице. Биће да је цео град сазидан око само једног кривог огледала. То огледало ретки виде а и када га виде помешају „било“ и „биће“ и нестану. Беч је, за разлику од „меког“ Прага, сурова и сирова моћ, империјални дах и колосални страх, империјални век и баш такав крах. Онда наново иду ти њихови снови о „опет“ и „поново“, желе опет да граде царевину на „било је“ грешкама, како год, само да је царевина. Зато Беч стално умире па се поново враћа. Не уме да научи. А тај тихи Праг прављен је да траје. Праг не зида у песку он зида у мислима. У Прагу је чак и „Прашка школа“ чаролија. Она је умела да изнедри генерације оних који стварају колосално да би на крају растворили и сами себе. Све са умишљајем, све без кајања.
И да би сви глумци мирно ноћас заспали признаћемо им гласно да су сви они ипак само глумци. Наш је проблем што, понекад, у све те њихове улоге поверујемо више од њих самих. Тако, познат је феномен да се некад глумци уживе у своје улоге па месецима не могу да изађу из њих, али је још чудније када констатујемо да се народ, дакле некаква публика, уживео у улогу глумаца, па не уме да изађе из улоге тих глумца,... И сада, ето дилеме. Коме ћемо прво да праштамо, добром глумцу или шашавом народу? У међувремену, било би лепо да нам сви ти глумци кажу, одговоре на једно једноставно питање – а колико ви хоћете да вас публика и народ озбиљно схвате? Реците нам, када би ви волели да престане ваша драмска улога а да почне ова наша тешка, сурова, неизвесна реалност у којој и о којој нам некако опет нешто стално говорите баш ви, глумци,...
Како то већ обично бива, у свим тим вашим представама, неко је одабран, па је потом наравно одабрани и славобитно прихватио да глуми, рецимо, цара а неко луду, неко министра а неко курву,... улоге према карактеру, улоге према сцени, можда мало и цени,...
Код нас, на сцени званој Србија, гужва је у закулисју. Сад, када је постојећи самозвани краљ Иби, вулгаран и осион, славољубив и похлепан, баш као и онај Алфредов сценски тако и овај „наш“ драмски, у паничном страху од Руског Цара, почео да меша сценарија и лута по сценама, брка улоге и миксује режисере, манија је завладала међу трећепозивцима глумачке сцене. Јавили се сви. Од „месија“ до спасиоца, вождова и реформатора система, ту су магови и зналци „тајне“ историје, познаваци душе, познаваоци тајни, пророци, домаћи и страни издајници, домаћи и страни хероји, сви,... рекао бих, никада више није било самопонуђених самозванаца. И као што је то вазда било у глумишту, важно је да се представа игра, сад да ли је Србија до Токија или до Трстеника, можда само до Теразија, није ни битно. Не игра се за поене или недај Боже, за те уметнику тако омражене и приземне новце, игра се за публику. А публике ће ваљда у Србији остати довољно да попуни једно позориште, чим се помере од испод шљиве.
Неки други глумци, на неким другим сценама играју неке друге представе. Ништа мање крваве од ове наше, ништа мање туробне и за народ неизвесније од ове наше. За њихов сценарио предвиђена су царства.
Царства се рађају. Царства нестају. Ово време је време рађања царства Истока и царства Запада. Као и сва друга овоземаљска царства и ова ће се родити у крви милиона јер како је то од рођеног оца тада уведени, као и многи синови сада, дрогирани Рада Пашић понављао – „Царства се праве на лешевима. Што је лешева више, царства су јача“. Колико год људи заборављали одакле долазе сва земаљска царства, све заставе, химне и грбови, чинови и униформе, мантије и братије, сигнали и симболи... увек ће постојати они који ће умети у себи да сачувају оно једино важно Царсво, дато нам рођењем и искупљењем, покајањем – Царство Небеско!
Између царства Истока, које се из пепела црвеног диже и царства Запада коме пепео тек следи, биће цела једна бивша Европа. Та надобудна феничанска принцеза, стара курва, западни прилепак огромне Азије, са једне и само нокат воде са источне стране, Мали Диомед и Велики Диомед, по лукавим Грцима – онај који је „Бог“ и онај који „мисли“, свако са своје стране мореуза или можда и не? Тако је договорено. Тако ће да буде. Све остало ће бити само географија. Када онда, коначно, царство царство надвлада онда следи Обзнана. Рећи ће да је све један и све једна. Слагаће. Прва транша мајстора техно илузија, изгинуће. Прву обзнану пуну обмана замениће друга обзнана с другом обманом. Та обмана треба да нам каже да је она прва била лаж а да је сада, баш она, та друга, Истина. Видеће само они који то желе. Обмане и обмањиваче препознаћете по истим скерлетним хаљинама, златним аксесоаром и истим знацима и симболима. „Краси“ их и неиздрж, тремор, очи без живота. Онда долази време краја. Тада, пред време краја, биће време тишине али не за све. Од буке света неће се мисли чути. Јован је о томе сведочио „У последње време људи ће се понашати као да се ништа није десило“. Слутите ли да то већ живимо? Понашамо ли се већ сви као да се ништа није десило?
За то време одређена је и Србија. Јер Србија ће да преживи али хоће ли преживети и Срби?
Ако Србију буде водио Човек, Србија са својим Србима биће тај угаони камен између тих њихових царстава. Уважена и сигурна. Мудра и у вери. Али, ако наставе да је воде глумци без морала и душе боје катрана, Срба у Србији неће бити.
А бина, као и увек, препуна глумаца. Гурају се, надмећу се, важне су улоге, важна је слава али важан је и хонорар, макар био и измишљен, као оно скоро за једног глумчића овде у Белом Граду. „Мењају улоге као хаљине за плес“, рече песник. На позорници великој то су сви они од оног свирача по клавиру до овог што је навијао да се Срби бомбардовањем истребе. Глумци. Крволоци, али глумци.
Између свих њих, белосветских, ови „наши“. Ведете, бардови,... за ову новију „историју“ лепо пропутовали од Јеленине Виле до бине испред Скупштине, неки као глумци који су остали глумци а неки као генерали, безбедњаци, привредници, лекари, дипломате, новинари, спортски радници... Сви лепо намирени, исплаћени, сем у лудилу својих амбиција – задовољни. Лепо су самозваног онда дочекали када је онако у три дана начитан из Беча право пред њих тридесет и тројицу дошао на Рад редован а сада би да га лепо испрате. Играју глумци своје улоге, звоне емоције, мењају се кореографије,... и они писменији међу њима, речником саврешене дикције, говоре му - јачи смо од тебе! Уплашени су наравно, баш као и унезверени самозвани, знамо то, јер и они сада схватају да ће на крају свих тих њихових скупо плаћених представа нестати у заборав све те њихове улоге али ће остати стварни полудели ликови крвавих руку који више неће бити драмски већ животни, некако судбински, за баш њих који верују у судбину.
Све то уз благослов самозваног, наравно. Јер је он, „политички коректно“, сам одлучио, као оно скоро, шта ће да нам каже а шта не о судбини државе и народа коју је прихватио да спроведе, да је сада боље да изманервише тешке одлуке, како оне већ печатиране тако и оне за које се мастило још осушило није. Некако, напрасно му није више свеједно дал ће да остане запамћен као највећи издајник србског народа икада – онај који је потписао, сада када је све друго веч урадио и спровео. Ал мучи га потпис. Не ТАЈ потпис већ онај на Уговор из подрума. Пристао је. Биће само још један од Постања који је умислио да може да буде бржи од огледала, па макар то огледало било и оно Прашко, криво.
Јер самозвани ових дана виђа свашта. У том огледалу их виђа, редовно. Да сам склон комедији, рекао би да их виђа и у оном његовом фрижидеру. Видиш их самозвани, зар не? Одраз твога лица постао је одраз твојих жртви, чак и кад глуматаш Тутанкамона. Не долазе ти више само у сну без сна. Сада су ту стално, око тебе. Ти их видиш, ти их чујеш, ти их знаш. Опет су те преварили. Нису те научили зашто се таквима као што си ти не дају у руке спискови и слике погунулих, зашто на смотрама пред битке такви као ти војску не гледају у очи већ искључиво са трибина, баш као што ни твој омиљени Пашић и ондашњи мужелозници нису народ пред Албанско страдање гледали у очи, већ преко Солуна, или очи крвника и очи жртава пред погибељ праведника и псећа гробаља или ову сада завршну издају. Лакше је преко нашпанованих колега из „опозиције“ већ спремљених за шпринт пред коначни долазак и болан нестанак, преко Васкових камера или џојстиком, некако административно, зар не ? Криви су Вавилонци а не Цар Вавилонски,...
У овоме што сада следи у написаном, немој да мислиш да те поредим са Царом Руским, била би то ноторна бесмислица, али била је једна ноћ, један Цар и један који се ту затекао. Била је зима, био је Петроград, као Орфејска ода недосањаној Европи, саграђен у мочвари на шиповима од костију милиона. Звук новог времена дробио је Балтик а магле петроградских подрума плашиле су и оне који су их пројектовали. Бродске сирене означиле су крај договорених триста, тачно у дан, сад и час. Један које је пожелео да сведочи, видео је и чуо свог земаљског Цара како у мраку разговара са неким,.. или нечим. Ти ниси тај Цар, ово није Русија, али вам је саговорник исти. Реци ми самозвани, знаш ли ко је тебе видео када си причао са мраком?
Сада нуди театрално, као и сваки глумац који се уживео у своју улогу, живот свој, па онда још и живот свог брата, па и живот своје деце,... а уствари, самозвани тако верује, перфидно и невидљиво, нуди животе свих нас. Следећи печат би да понуди на ломљење. Све, само да би добио још мало, још нешто, још некога. Нуди као да му све то припада. Нуди по навици. Баш као што је продао и рапродао све, као да то све баш њему припада. А објаснио сам ти, ништа ти не припада, ни теби ни онима који су ти то нешто „дали“.
„Живот“ између те две зелене јабуке који си одабрао није живот. Нису ти дали те јабуке да би те учинили јаким или слободним, већ да би ти саградили кавез. То је кавез слабих и утамничених а не јаких и слободних. Било је потребно да ти то својевољно прихватиш, да у „славу“ свих својих давно примећених амбиција јасно кажеш шта желиш и ти си то и учинио. Добио си и власт и паре и ордење и трибине и медије и жену и оно друго,... Све,... Сада имаш кавез који се полако, с краја твојих изабраних „три дана мрака“ претвара у то што теби на крају тих дана следи. А ти си онда, баш као и сви као ти одувек, даље стварао кавезе и тамничио људе међ решетке њихових амбиција, порока, жеља и суноврата. И сада имаш армије утамничених робова, баш као и ти што си – роб. Јер, самозвани, слободан човек не прави робове, не зида кавезе, не тамничи људе и народе. То раде само робови. Слободан човек зида Храм у себи а не око себе, јер то онда није Храм, то су зидови. А у Срба и нема земаљских храмова, има богомоља и цркава, нема крипти за тајна „уздигнућа“ и двоструке хиротоније, нема друге књиге испод прве,... нема тога у Срба. То наше није. Слободан човек живи љубав а не страх. А ти си одабрао страх. Да страхом „владаш“, да од страха живих, да од страхова и нестанеш,... Зато и страх због кога ни у затамљену школу сломљеног печата ниси смео да одеш, али у Чикаго ћеш, слутим, отићи.
Ти „зато што сам паметан“, мислиш да знаш ко је твој тамничар, да можеш да га превариш, да знаш где је брава и да си ти тај који држи кључ,... ако знаш, а ти изађи и спаси се. Ја ти то желим. Ако не знаш, ти нестани.
И док све ово читаш, и без тих за тебе бесмислених 42 књиге са којима си се онда хвалио пред баш тим глумцима, ти ниси схватио чија си ти креација, чија си ти Алиса иза огледала,... а све ти је написано.
Ти и даље верујеш у силу, службе,...
Ајде, подсетићу те шта су службе.
У доба када је разигравана режија, кројена сценографија и када су дељене улоге за други рат, Београд је био главни регрутни центар Балкана. У Београд су долазили сви који су бирали и сви који су се нудили. Једне ноћи, као и толико ноћи пре те, градом је вршљао један од одабраних у успону, Анте Павелић, будући „власник“ хиљада ископаних србских очију. Павелић је волео коцку и београдске клубове и коцкарнице, „Самаркарн“ и „Џокеј“,.... Те ноћи је на коцки добијао, али Павелић је већ научен да зна ко по поноћи баца коцке, дели карте и врти куглице. Све је било у најбољем реду док му нису пришли људи из тадашње Србске службе. Без превише буке, покорно, Павелић је пошао са људима скромних схватања, тмурног погледа и јасних намера. Тадашњи шеф службе, вечито уплашени Ђоловић, организвао је са Павелићем „разговор“. По процени политичког и безбедносног врха тадашње државе било је потребно каналисати хрватско питање за наредни период. Павелићу је дата понуда која се не одбија. Да постане неприкосновени лидер свих хрвата у земљи и иностранству и да замени потрошеног Стјепана Радића. Речено му је да ће се србска служба постарати да му на том путу уклони све опоненте на овај или „онај“ начин. Оно што на том нивоу оперативци па ни сам Ђоловић нису знали је да је Павелић већ био заврбован од стране Британске службе а да је управо почела операција дубоког позиционирања једног од балканских „лидера“ за испланиране године клања које су долазиле. Са друге стране, србска служба је задатак врбовања Павелића обаваљала под патронатом и по директном наређењу и опсервацијом тадашње војне службе којом је управљао генерал Боривоје Мирковић, у слободно време мужеложник а хоби му је био рад за британску обавештајну службу. Тако су, мајстори игре са острва „направили“ два Павелића преко „наших“ служби, те су тако направили простор да су за све ужасе које су за касније изпројектовали, документовано могли да оптуже србске службе, по принципу „па он је био ваш сарадник“. Са друге стране, Павелић је, као врбовани Хрват од стране Срба, добио огрлицу која је увек могла да се претвори у омчу. Павелић је на самом „договору“ био релативно неодређен, није се јасно изјаснио о сарадњи са Србима али није је ни одбио. Но, без обзира на то, агенда је покренута. Наравно, није одбио повраћај на коцки добијеног новца који је уследио на растанку. Оно што је уследило било је перфидно „подгревање“ Стјепана Радића, оснивача Хрватске сељачке странке, и маса „кохерентних“ шапутања да је он „тај“ који ће Хрватима да испуни „стољетни сан“. Понешен „славом“ и кључном тезом да је све Србе успео да победи идејом о Србима као о православним Хрватима, није препознао замку. Его, осионост и ароганција довела га је до тога да у сред једне скупштинске расправе олако изговори – „па колико кошта та србска крв да је платимо више, па да будемо мирни. Колико кошта Кајмакчалан“. Тако каже званична историја, нека, мало ређе читана, каже да те реченице нису изговорене. У сваком случају политичке пројекције су Радића коштале главе. Пуниша Рачић, Црногорац, крунски сведок тужилаштва на Солунском процесу, пуцао је у неколико хрватских посланика а међу њима и у Радића. Од последица рањавања Радић је преминуо након неколико недеља. А Стјепан је, за своје деловање, инструкције и „натукнице“ добијао из Црне Горе, јер је Стјепан био сарадник одељења полиције Црне Горе. У том галиматијасу шпијуна „рођен“ је Анте Павелић. Непосредно пре „рођења“ а врло интензивно наког тог чина, Павелић је у савршеној координацији комуницирао са истим људима из ВМРО као и Рада Пашић. У „братству“, уредно су делили све новце „зарађене“ од трговине наркотицима и пројектовали стварање организација и упоришта из којих је, неколико година касније, организовано и спроведено убиство србског краља Александра Карађорђевића у Марсељу. Срби су од Павелића хтели да направе свог Хрвата. Видели смо како се то завршило. Крајем века, Срби су од многих Словенаца, Хрвата, Шиптара, хтели да направе своје Хрвате, Словенце,... видели смо како се и то завршило. Сада, Срби би од Срба да направе своје Србе. По жељи креатора из времена стварања Југославије, за коначни распад ове илузије предвиђен је грађански рат у Србији,... Може ли другачије ?
У граду по имену писца од Легије части до Јунака социјалистичког рада, седели су, режисер у зеленом мантилу, млади благи син од још увек младог оца, почасни Партизан који је три пута видео и сва три преживео и онај који верује да је боље да то буде он а не неко други. Речено им је и седели су. Дато им је. Та је прича морала бити испричана и зато је и испричана. А збуњенима са сва четири ветра поручујем - није у реду да се тај разговор боји бојама којих ту није било. Самозвани сада треба сам себи да направи испраћај, како је и прихватио. Али, буни се лудица. Шашавило га обузело. Ништа није научио од још увек младог оца благог сина. Поверовао је самозвани да је он стварно то што му пише на визит карти. Сад вели да треба другачије, па још и виче – мора другачије! Буни се а сећа се шта му је речено док јабуке још није загризао. Не бих даље али сетићу га на једну причицу, а он воли причице. Залудијао се тако један Апис, од Германије до Пашићеве „припиздине“. Прихватио је улоге, наоштрио ножеве, направио спискове. Одабран је по карактеру. Знао је Апис да у делу тог међудинастијског курвања он има значајну улогу. Крваву али значајну. Помислио је да је баш његова улога важнија од сценарија, као да би „србосјек“ постојао без усташа кољача. Почео је да преспаја, писма у Германију да шаље, да се „обзнањује“ и нуди. Вест о томе брже се вратила него што је отишла. Никола цинцар Пашић, саздан од ироније и утканог зла, тада је том трапавом Апису рекао – „Аписеееее, па ми смо те тамо послали. То су све наши људи. Стани док још можеш или ће бити касно“,... Карактер је определио судбину. А и самозвани је одабран по карактеру. Би како је било, биће како ће бити.
Инжењер са два рођења је у доба „освајања“ Вождовца самозваног беспрекорно окарактерисао – „то је бескичмењак са изразито отровним језиком, глава му је пуна трулих зуба а душа му је поцепана. А његов зуб је отровнији од кобре“. Прихваћен је јер је тако речено. А сада је дописано оно што је договорено. И чак и сада, самозвани не зна КО је то па гули погрешне прагове.
Самозвани, у позоришту у коме си ти заиграо, игра се за само једног гледаоца иако је гледалиште препуно слуђених душа незаинтересованих за своју сопствену судбину. У том „делу“ сви глумци, па и они који су помислили да су главни, безбедни су само у границама умишљаја или хира невидљивог режисера. Довољно је да се режисеру само учини да ће омађијана публика времена јефтиних душа, само још један корак да направи ка свом коначном крају и у трену ће жртвовати целу поставу са бине. Све! И главне и споредне, и статисте, чак и суфлере... све! А публика, у свету који си и ти, здушно а без душе, стварао, тражи само хлеба и игара. А игре су од крви. Погледај тог твог и свачијег Жекса, господара фарми, „луциферијанца“ што то схвата као комплимент. Колико ће требати Жексу пинкашу, свежекрунисаном краљу, да те преметне са бине у робове? Можда се уздаш у Малог Марета патеа тако „крштеног“ по снази његовог чувеног карактера? Годинама глумиш жртву, паћеника,... да ли желиш да на крају постанеш баш то што си играо?
Сећаш ли се Кондолизе. Рајс, некако скоро па по есенски, баш 66. по реду државна секретарка САД, дете будног свештеника, Бушовка, Олбрајтовка, миљеница пентаграма, ученица коју је „Русија спасила од музичког као главног предмета“. Прављена је тако да поверује да припада онима који могу да сруше СССР,... Тај део „школовања“ зове се – дрил, присутан је у свим друштвима и намењен је за најниже, безмислеће, пуке извршиоце. Звали су је „челична магнолија“, што је и постала. Онда је „магнолија“ добила задатак - „паја патак добио задатак,...“. Отишла је у званичну посету Русији, на највишем државном нивоу, она, ћерка империје, да је прими лично син Комитета. Кондолиза је самобитно ушетала у златне сале високих плафона,... Чекала је, чекала,... Сати, њој се чинило, дани,... Позвала је свог ађутанта у Стејт департменту и бесно је тражила дипломатску асистенцију, „ОНА, сатима већ чека тог Руса“,... Смирени глас, изнад било чега што је дресирана магнолија могла да разуме, рекао јој је – „али госпођо Рајс, ко је вама рекао да ће да вас прими руски председник? Ми вам то нисмо рекли...“ У сред предменструалног синдрома, у саврешно изпројектованој кризи идентитета, са телефонском батеријом која се лагано празни услед непознатих магнетних зрачења, несретна „челична магнолија“ полагала је свој завршни испит. Пришао јој је неименовани руски званичник озбиљног ранга, неко би рекао - степеника и врло учтиво јој је рекао – „Разумемо да је дошло до забуне, да ли би сте били љубазни да вас одвеземо до једне специјалне локације где ће вас примити један од наших највиших званичника из сектора безбедности?“. Кондолиза је „изабрала“ да прихвати позив, дакако. Кроз затамљена стакла службеног возила упознала је непланирано целу Москву, па Подмосковље, па неке чудно уређене пределе да би на крају дошла до нечега за шта су јој рекли да се зове – Руска дача. Спроведена је до хола велелепне виле. Један други званичник са врло битним незваничним капацитетима, пружио јој је фасиклу боје Русије и обратио јој се врло уљудно – „Госпођо Рајс, овде су све наше тајне, хоћете ли да погледате,...“
Госпођа Рајс је научила лекцију, она је ипак једна мала попина мудрица па је схватила на полу-академски начин. Коначно је дипломирала. Научила је да не зна и не разуме ама баш ништа. Битна је колико и ђука Бизон и припадајућа позициона и „опозициона“ менажерија. А ипак, сећате ли се ко је била госпођа Рајс?
Ето, тако како сада самозвани паја по ходницима све са жељом да нешто пита, тако је и Садам од Ирака својевремено питао америчког амбасадора, може ли он тако мало да нападне Кувајт. Наравно, волшебно већ припремљени „Велепосланик“ лагано му је одговорио – „ми о томе немамо мишљење,...“. Тако да, самозвани,... „Ми о томе немамо мишљење“...
У школици коју је и самозвани требало да похађа, режисер би га прво научио – „Сви ми имамо ноћне море у којима наши ликови боре се“. Да је самовани то научио схватио би да у његовом случају Јуда није адреса неког бечког подрума или властита именица већ карактерна особина, рекао бих, духовна адреса. За даље не бих, опет ће петнаест сати да не пишки и да вришти у Скупштини.
Да је, којим случајем, самозвани уписао други разред, тамо би га сачекао један инжењер,... Сећам се, јер ја умем да се сећам... На једном дружењу, беху ту и твој омиљени усужник из фирме што мисли да је несмењиви начелник управе, био је и овај брунирани што се разуме у чарапе и тако,.. један објашњава како је основни циљ бивствовања на овом свету да се згрне што више пара,... (зато и помињем ову двојицу „езотерика“ што су пословично гадљиви на паре)... те да томе треба посветити живот. Инжејнер, што је и режисер тада тихо испратио, рече му – „Добро, замисли да сам ја смрт“ И ти, када дође тај час, дођеш пред мене са свим тим твојим парама, шта бих ти ја рекао? Али немој да замишљаш оно са косом, смрт не изгледа тако!. Збуњени власник џакова папирића и ова два „езотерика“ и сви присутни, заћуташе. Инжењер настави – „Па рекао би ти, ааа, не не, господине, са тим не можете даље, оставите то тамо,...“
Једну другу врсту „курса“ свести и припадања, над „одабранима“ спровео је својевремено један одабрани сицилијанац, Салваторе Рина запамћен као Тото Рина. У опису његовог радног места било је пуно одговорности и изнуђених „решења“. Неколико стотина људи је платило главом мафијашку комбинаторику тог времена (свака сличност са новијом историјом Београда је, наравно, случајна). Међутим, из неког разлога, Рина је имао посебан пик на одређену групу „заслужних грађана“. За њих није било довољно да умру, морали су да нестану. Идеје шта са њима добијао је док је упражњавао свој омиљени хоби – сађење парадајза, те док су му у башти капетани подносили извештаје ко је шта и где „погрешио“. За те „грешнике“ овај узорни пољопривредник одредио је – киселину. Док су му капетани предлагали како је најбоље да се „грешник“ трајно разреши „одговорности“, Рина је говорио – „не, не, само киселина!“ Јер, „војницима“ је било много лакше да некога једноставно ликвидирају пре него да га киднапују па још, након тога и растопе у киселини. Тако, од свих побијених, ето баш њих 88, спаљено је у сумпору. Ринов „француски кљућ“ и сумпор имају везе са оним што је он био, а није био само мафијаш, а има везе и са тим шта су свих тих 88 спржених били, а нису били само „заслужни грађани“. Дакле, кад се све лепо и на време објасни и на све лепо и на време пристане, па још преко тога и издашно плати, Рино је, за заборавне, одабрао кратак курс из хемије – „Само сумпор!“. Сицилијанац је својој „сабраћи“ доделио сумпор јер су својим (не)делима, по његовом виђењу, заслужили земљу сумпора, а кажу да се из те, земље сумпора, Бог најбоље види. А зашто баш сумпор и која је то тајна веза између сумпора једног „јавног друштва које није тајно али има своје тајне“, које друштво спаја све данас овде поменуте, па и тих 88 растопљених, видећете и сами једног дана,...
Не бих сад о специјалним и општим педагошким ефектима који су определили судбину Аписа, Кондолизе и Ринових супарника али можда би требало извући неки закључак. За глумце, то је свакако – те даске које вама живот значе, прављене су од дасака а не од дрвета, као и Тројански коњ за тамну капију Троје. Ваши избори су свакако само ваши, као и та тамна капија што је била само Тројина, али последице ваших (не) дела звоне ходницима времена,... Тако да, држте се ви глумци тих ваших дасака. Уствари, једини природни непријатељ свих глумаца су само други глумци. Публика је и за једне и за друге само галерија присутних грађана. У доба Жексове електронике и дронова-убица, чак ни те галерије више нема, само смс гласови, пинови, бројеви,...
Цитираћу, за крај овог писанија, два глумца истог позоришта, различитих намена. Први, запамћен као Чкаља, комичар коме је још за живота слабо шта било смешно, док је пред крај своје улоге, сваки дан сабирао кусур из оближње продавнице са живим успоменама на све промашаје, сујете, его илузије, добацио је до ове мисли, даље није могао – „... Када је завеса спуштена, остао сам сам,...“.
Други „комичар“ кога ћу данас да цитирам је Јосип Броз Тито, „син ватре“, конзумент свега, који је после 150 година монархије, лагано постао „цар“ свих Срба у напрасно створеној републици. У моменту када је на крају другог рата доведен у Београд као „ослободилац“, за њега је знало мање од 2 процента Срба, о чему је одлично говорио Екмечић из Пребиловаца. Е тај „цар“ Срба, који је у првом рату своје „вражије“ биографије ревносно убијао Србе а у другом их масакрирао, са много мање смисла за хумор, након неког од бројних сезонских убијања животиња у његовој „бановини - комуни“ СФРЈ, рекао је следеће – „иначе, што се мене тиче, ја нисам данас ништа пуцао, нит пуцао, нит убио,... ја сам то прекинуо, први пута у мојој пракси да не пуцам, јер мало ме савест пече, сувише сам тога већ побио у животу,...“.
Глумци, пече ли вас савест или и ви чекате да заплачете кад завеса падне и кад останете сами,...
Прочитајте ОВДЕ више о скандалу у Пентагону
Извор: Правда.рс
