Пише: Владимир Димитријевић
О ЈЕДНОМ РУСУ НА ВИДОВДАН
Данас је Видовдан, дан када Српска Црква слави Светог кнеза Лазара и његове саподвижнике, витетове Христове који су крв пролили за крст часни и слободу златну. Али, то није било само на Видовдан 1389, и није било само са Србима. Сви православни народи знају за свете ратнике Христове; и данас их има.
Један од њих је и Евгеније Родионов, пострадао у доба када је Русија, под влашћу издајника Јељцина, ратовала у Чеченији, и када је Запад свим силама подржавао чеченске терористе и сепаратисте. Упркос свему, Русија је победила. Данас су Чечени, хвала Богу, одани руској држави – између осталог, и због молитава људи попут Евгенија, који су својом мученичком крвљу задобили слободу пред Господом да се моле за Русију и сав свет.
Текст који следи писао је руски свештеник Владимир Пересљагин, у доба кад је Русија била на коленима, и кад је изгледало да се никад неће подићи. Ипак, Бог није оставио Русију. И садашња њена страдања позив су на буђење – не само Русима, него и свим православним народима. Уз текст оца Владимира, доносимо и сведочење његове мајке, Љубови Васиљевне, која је успела да нађе тело свог сина и сахрани га како доликује. Она је заиста била Мајка Храброст, и оличење Мајке Русије.
СТРАДАЊЕ НОВОМУЧЕНИКА ЕВГЕНИЈА ПО СВЕШТЕНИКУ ВЛАДИМИРУ ПЕРЕСЉАГИНУ
У ноћи између 13. и 14. фебруара 1996. године тада још увек осамнаестогодишњи редов Евгеније Родионов је заједно са својом тројицом другова из пука, исто тако неискусним младићима, био на служби на небрањеном, отвореном стражарском месту на чеченско–ингушетијској граници. Њихова јединица је овамо пребачена из Калињинградске области свега месец дана пре тога. Наредбом је било забрањено да први употребе оружје, а да пуцају тако да поразе противника могли су само после упозоравајућег пуцња у ваздух. Све то у условима чеченског безакоња.
Момке су ухватили Чечени наоружани до зуба који су дошли колима „хитне помоћи”. Сепаратисти су неометано прошли кроз још три наша гранична прелаза. Почело је тромесечно заробљеништво у току којег је нашим војницима нуђено да приме мухамеданску веру. Евгеније, једини од свих, имао је крстић од којег се никад није растајао. То је изазвало посебну јарост, од њега су захтевали да скине крстић, односно да се свесно одрекне Христа. Због коначног и неопозивог одбијања да скине крстић подвргнут је мучном погубљењу. 23. маја 1996. године, на сам рођендан, на дан православног празника Вазнесења Господњег Евгеније је био погубљен.
Независна група чеченских новинара снимила је филм о рату. У овом филму коришћени су снимци сепаратиста о погубљењу наших заробљеника. Снимали су сами Чечени. Ови кадрови су делимично приказани у емисији „Руски дом”, али не сви. На овим сатанистичким кадровима види се како убијају двојицу везаних момака, а затим, како трећем на живо тестером секу главу. И Евгеније је подвргнут страшном погубљењу. Заједно с њим због одбијања да прими ислам мучки су убијена још тројица: војници Игор, Андреј и Александар. Евгеније је због одбијања да скине крстић изложен посебном мучењу.
Две недеље на мајској врућини њихова тела су остала несахрањена. Касније је Евгенијева мајка, прошавши све кругове пакла, плативши огроман новац чеченским пољским командирима, нашла њихов гроб и 23. октобра 1996. године тела све четворице су ексхумирана. Евгенијеву главу су Чечени за посебан износ вратили мајци 6. новембра, на празник иконе Мајке Божије „Свих жалосних Радост”.
Треба рећи да је Евгенијева вера била свесна. Пре одласка у војску се по сопственој вољи исповедио и причестио. И као дечак осећао је свештени трепет према Цркви, волео је да иде у храм, увек је сам доносио кући богојављењску водицу. Евгеније је сам начинио свој избор – смрт за Христа, испољивши самим тим дубоку личну веру у Васкрслог из мртвих. А и како би другачије младић којем је понуђен живот или смрт може да изабере смрт, и притом мученичку, мучну и да остане потпуно непознат – јер сепаратисти су намерно говорили да спадају у дезертере, да су их се сви одрекли и да их нико неће наћи. Он је изабрао крст и смрт. И само победа над смрћу која се налази у крсту могла је да подстакне Евгенија на то. Евгенија је укрепио Анђео–Чувар, који му је дат на крштењу.
Три месеца мучења, батина, ругања, а испред човека је погубљење у мукама због одбијања да пљуне на себе, да постане издајник и слуга непријатеља.
Одбијање да скине крстић у овим условима не може се протумачити само као испољавање чврсте воље, верности апстрактним принципима.
Евгеније бира крст. Он бира крст као симбол верности. Господ му је открио снагу, која се садржи у овом знаку, снагу Васкрса, снагу победе над паклом и ђаволом. Он се причешћивао, исповедао се испред крста и Јеванђеља. И Бог открива ономе ко се тако – по цену живота и смрти држи за Његову светињу – Крст, снагу која је у њему скривена, снагу Христове љубави према људском роду. По сведочанству Евгенијевог убице, Чечена Хојхоројева, који је Евгенијевој мајци продао тело мученика, сам је начинио свој избор, имао је времена да размисли. Евгенијев крстић је пронађен у гробу на његовом обезглављеном телу.
КО СУ СВЕТИ НОВОМУЧЕНИЦИ
Страдања и смрт за Христа Евгенија Родионова и оних који су с њим пострадали запањујуће подсећају на страдања првих новомученика – грчких и балканских – који су пострадали од мухамеданаца и поклоника ватре. Можемо се сетити Јована Новог из Јањине, Јована Кулика из Епира, који су пострадали у XVI веку, великомученика Јована Новог Сочавског, који је одбио да похули на веру у Христа и који је после страшних мука био обезглављен, и хиљада грчких, српских и других балканских страдалника за веру, који су убијани само због тога што су исповедали да су хришћани. И они су приморавани да промене веру, и они су убијани само због речи „хришћанин” или „православац”. И њима су, као Евгенију, после мучења одсецали главу.
Сам назив „новомученици” везивао се за ове страдалнике из XVI, XVII, XVIII, XIX и ХХ века. Овакве страдалнике Црква одмах прибројава збору светих мученика. Од њих се не захтева побожан живот пре страдања. Страдање за Христа, за Христово име, рачуна им се као праведност, јер су умрли са Христом и царују с Њим. Довољно је сећати се последњег од четрдесет севастијских мученика, који ништа није знао о Христу, али је примио венце заједно с осталим мученицима због одлучности да умре заједно с њима.
Значај овог подвига и молитвеног поштовања које се већ открива у нашем народу, није могуће оценити по заслузи. Мученици су били и биће главна љубав Цркве, њена слава и победа. У односу на нашу омладину, у прослављању мученика војника Евгенија види се изузетна милост Божија према нашем времену. Наиме, већина новомученика ХХ века је умирала због Христовог дела, због заповести, због верности Његовом служењу, – на пример, свештенослужитељи који су одбијали да се одрекну чина, или цар, који се није одрекао свог царског служења и који је због тога био стрељан.
КАКО НОВОМУЧЕНИЦИ БУДЕ СВОЈ НАРОД?
Богоборци се у већини случајева нису усуђивали да захтевају од свештенослужитеља да се одрекну Христа. Довољно би било да се не иде на компромис са савешћу и ово је наш црквени народ прихватао као верност Христу. А сад, кад народ не зна за Цркву, многи то не схватају. Због тога и камење вапије Богу. Дечак који је тек почео да иде у цркву постаје учитељ побожности за веома многе православне људе, који губе храброст, који губе истинску хришћанску племенитост, који су постали малодушни.
Видећи крајњи степен окамењености и безосећајности већине нашег народа, Господ несумњиво даје људима да дођу у додир с мучеништвом за Његово име, као што је то било код првих мученика. То је најотвореније знамење које рачуна на људе који ништа не знају или су све заборавили. Односно, страдање није подвиг за заповест, није подвиг за верност служењу које ти је поверено, већ за Христово име, чега скоро да није било у ХХ веку.
Ми смо, по милости Божијој, сазнали за један такав подвиг, притом такође чудесним стицајем околности – преко крста (гроб мученика војника Евгенија налази се поред цркве у селу Курилову и Црква је за њега сазнала кад је на овај храм стављан крст).
А оваквих подвига је, сигуран сам, било много. Тројицу наших момака Чечени су разапели на телеграфским стубовима уочи Васкрса 1996. године. О томе су писале новине. Нажалост, ове чињенице нису адекватно осветљене и прихваћене у народу и у Цркви. Али сад, кад Господ тако усмерава историју, схватамо да је могуће да ћемо морати да проливамо своју крв за Православље. И ове чињенице добијају посебан призвук и посебно се осмишљавају у Цркви.
Пре свега, запањује нас ова верност. Дечак који се не може купити зато што носи крст. Он је заиста имењак овог крста, он је заиста хришћанин. Овакве чињенице чине живот Цркве. Ако се одазовемо на њих постоји нада да ће нестати издаја, равнодушност, материјализам и потрошачки однос према животу.
Запамтио сам речи једне верујуће жене, кад је сазнала за мученички подвиг војника Евгенија. Она је рекла да овај догађај красноречивије од свих других чињеница говори о томе да у Русији није све изгубљено, да постоји нада. Свих десет година такозване перестројке, „реформи”, разврата, уништавања свега светог у Русији нису постигле свој циљ: овај дечак је испољио такву чврстину пред силама пакла да се на њему „зло отупило и прекинуло – Христос је победио”.
Мора нам бити јасно: да овај подвиг треба да постане морални и духовни узор за нашу омладину. Човек који се не може саблазнити, заплашити и купити. Човек за којег цео свет не вреди као овај симбол Христовог страдања и верности Господу оних који су за Њега пострадали. Ако будемо имали такву омладину, ако се Русија лицем окрене према Небу по молитвама таквих мученика као што је Евгеније, она неће бити побеђена. Русија ће збацити са себе окове издаје, материјализма и сластољубља, којима је сад везана и не види одакле долази невоља. Овај мученик се сад моли на небу за нас да се пробудимо.
ИСПОВЕСТ МАЈКЕ ЕВГЕНИЈА РОДИОНОВА
Мој Жења се на свет појавио у шумовитом крају, у Пензенској области, у селу под називом Чиста вода. Цео живот наше породице је био повезан са шумом. Жењина бака, моја свекрва, педесет година је посветила гајењу шуме. И Жењин отац и ја смо дуги низ година радили у дрвном комбинату.
Жења је рођен у пола један после поноћи 23. маја 1977. године. Порођај није био тежак. Жења је био јако, здраво дете, био је дугачак 52 сантиметра, а тежак 3.900 грама. Кад сам зачула његов први крик, крик: „Дошао сам у овај свет, дочекајте ме, волите ме”, тако сам уздахнула с олакшањем и поглед ми је потпуно случајно пао на прозор. Постоји израз: „Рођен под срећном звездом”. Кад се Жења родио била је дубока ноћ, тамно небо, на којем су биле јарке велике звезде и у том тренутку је на небу одједном почела да пада звезда. Пребледела сам, срце ми се због нечега стегло, постало је хладно и као да се претворило у длакави грумен. Лекари и медицинске сестре су почели да ме убеђују да је то добар предзнак, да значи да ће дете имати лепу судбину, као и ја. Међутим, осећај опасности, страха и напетог очекивања због нечега ме дуго времена није напуштао. Касније сам све заборавила и сетила сам се тек деветнаест година касније, кад је Жења погинуо. Свет није прихватио мог сина.
Жења је растао као снажно и врло тихо дете. Вероватно је једино по чему се разликовао у карактеру још од најмлађег детињства био његов дар за посматрање. Увек је обраћао пажњу на оно на шта нико не би обратио. Имао је годину и нешто, а још није почео да хода, забринули смо се и решили смо да га крстимо. Месец дана после тога Жења је проходао, проходао је чврсто, сигурно, без журбе.
Кад је имао четири и по године или пет, открила сам да поред све своје мирноће, неприметности, има прилично чврст карактер. Стајао је у ћошку кад су допутовали моји родитељи. Упитали су га: „Жењо, зашто си у ћошку?” Рекао је: „Мама ми је рекла да ту стојим.” – „А ти замоли за опроштај и она ће те пустити.” Замислио се, пажљиво их је погледао и рекао: „А шта ће јој оно?” Окренуо се у ћошак и поново је стајао, односно на известан начин је већ показивао свој карактер. Тада ми се чинило да је то тврдоглавост, али се већ видело да момак расте с чврстим, мушким карактером.
Стицај животних околности је био такав да смо син и ја остали сами и преселили се у Подмосковље, у Подољски рејон. До новог места боравка, насеља Курилово, ишли смо пешке, истим оним путем којим ће он четрнаест година касније отићи у војску да се више никад не врати. Држао ме је за руку и прво што је рекао било је: „Види, мама, како је шума овде лепа!”
Жења и ја смо се често шетали по шуми сами. Шума је била близу.
Једном, у врели летњи дан, он је стајао на стазици у високој папрати. Сакрила сам се и мислила да ће одмах почети да ме тражи, да ће се забринути. Тишина. Онда сам извирила и са чуђењем открила да је моје дете чак и заборавило даје мама у близини – с таквим занимањем је разгледао папрат по којој су гмизале разне бубице и с таквом радошћу је све то гледао; и касније, у животу, сваку травчицу је видео на неки посебан начин. Мени то није дато. Ја могу да идем стазицом и да махинално чупам траву, листиће, гранчице дуж стазице, а да то ни не приметим. Он то никад није радио, брижљиво ме је пратио и увек говорио: „Мама, теби треба везати руке. То је живо!” Јако је волео рибице, бавио се с њима, премештао их је, хранио... У знак сећања на њега и ја држим рибице, али се оне, нажалост, не осећају тако добро код мене.
Добро се сећам 1. септембра кад је кренуо у школу овде, у Курилову. Само што смо се преселили из друге области, прошло је тек три месеца, овде нисмо имали ни рођака, ни познаника, он још није имао другова. Била је школска смотра. Жења је стајао помало изгубљен, дотеран, с цвећем у руци. И кад ме је угледао у огромној гомили родитеља, видела сам с каквом топлином и радошћу су му блеснуле очи. Више се није осећао туђим и усамљеним.
Учио је добро. Прва његова учитељица је била Надежда Ивановна, предивна жена, таквих уопште има мало у школама, а данас посебно. Она га је волела и имала је неки посебан однос према њему. Чак и у осмом и деветом разреду, долазећи 1. септембра у школу, Жења је већ као одрастао носио један цвет и увек га поклањао баш њој.
С једанаест или дванаест година с летњег распуста се вратио с крстићем око врата. Зачудила сам се и упитала: „Жењо, шта је то?” Рекао је: „То је крстић. Ишао сам с баком у цркву пре школе, тако да сам се причестио и исповедио и добио сам ово.”
„Жењо, скини, шта ти је, смејаће ти се.”
Прећутао је, ништа није рекао, али крстић није скинуо. Затим сам са временом видела да је ланчић заменио конопчићем. Почела сам другачије, строго да га питам: „Шта ти је, у које време живиш? Да ли си код неког од својих другова видео нешто слично? И ако већ толико желиш да носиш тај крстић, ако ти је то стварно потребно, зашто га не носиш на ланчићу, шта ће ти тај груби канап?” Одговорио је једноставно, али прилично чврсто: „Тако ми је згодно и тако ћу да га носим.”
Живели смо сами, навикли смо се да узајамно поштујемо, али сам му после тога још неколико пута досађивала због овог канапа. Чинило ми се да му се смеју другови, да му се сви смеју, зато што га није скидао никада, без обзира да ли се купао у реци, или је био у парном купатилу, или на тренинзима, на које је ишао кад је већ тренирао у спортској секцији или код куће. На свим фотографијама, у огромном друштву само он има крстић и то на тако дебелом канапу. Не знам да ли су му се деца смејала или нису, сад то више не могу сазнати, али он га никад није скидао.
Нашу породицу је држала истинска, права љубав. Кад на свету има само двоје људи – и то је једна особа старија, а друга сасвим мала, и подршке нема ни откуда – ни моралне, ни материјалне, уопште никакве, врло је важно преживети и живети достојно. Ја сам увек радила – прво на два посла, а касније на три, желела сам да се Жења не осећа заобиђеним. Желела сам да се мој син поноси мноме. И Жења је видећи то веома брзо сазрео. У нашем мајушном обитавалишту (тринаест година смо живели у соби од девет квадрата) он је већ са седам година био мушкарац. Не сећам га се као детета. Увек је био са мном, пре свега, као друг, брат, отац, не знам још као ко – ја у Курилову нисам имала ни другарица, ни рођака, никога, само он – једини на свету ме је разумео и волео. Увек ми се чинило да нисам ја васпитала њега, него он мене.
Жења се бавио прављењем апликација методом спаљивања дрвета, ливењем метала. Једном је излио барељеф на којем су приказана двојица староруских витеза–„богатира“. Чудно је што се у свим руским бајкама (а Жења их је јако волео) говори о подвизима тројице тих делија, а код њега су само двојица. Ко треба да буде трећи? Сећате ли се речи из песме о војницима који се нису вратили из рата: „Можда је то место за мене?”
Кад данас вртим Жењин и мој живот као на филмској траци, и ону срећну прошлост која се не може вратити, чини ми се да у животу нема ничег случајног. У плетиву оних давних догађаја видим смисао који је и сад скривен. Годину за годином открива ми се све више и више. Жења је увек лако учио, са задовољством, али кад је одлазио у војску још није коначно решио која ће бити његова будућа професија. Познавао је неколико мешовитих струка везаних за израду намештаја, мало пре одласка у војску положио је вожњу и добио је возачку дозволу за две категорије. Али први, још дечји сан, који је увек желео да оствари, било је спремање хране. У свему је био савестан, марљив и одговоран, а што је главно, волео је да кува и да храни људе. Свиђало му се да причињава људима радост. Недавно је један свештеник рекао за Жењу: „Он сад људе храни духовним хлебом...”
Увек сам поштовала Жењине одлуке, а он моје, међу нама није било несугласица.
Жења је учио лако, све предмете је савладавао без потешкоћа. У принципу, учио је са задовољством, али је завршио само девет разреда. Рекао је да још није одлучио шта жели да буде. У принципу, имао је склоност према спремању хране, волео је да кува и први његов сан био је да постане кувар. Не знам да ли је ова одлука била чврста или још није, али је рекао: „Кад дођем из војске, одлучићу и онда ћу се уписати у школу.” А после девет разреда одмах је отишао да ради у фабрици намештаја. Намештај су добро правили, посао му се свиђао. Ја нисам имала ништа против, зато што и сама радим с намештајем, и Саша, његов отац је био столар, тесар, и такође је правио намештај, и мој деда је био столар. Посао му се свиђао. Осим свега осталог, примао је прилично велику плату. Ја на три посла не примам толико. И почели смо лепо да живимо. Године 1994. добили смо двособан стан, мислила сам да ће живот увек бити такав.
Шеснаестогодишњем младићу није лако да ради као столар, тапетар и кројач сунђерастог пуњења. Од прве плате је хтео да купи касетофон и отишао је по њега на пијацу. Вратио се без касетофона, али тако срећан, извадио је из рукава мајушну пудлицу од три недеље и рекао: „Мама, види како је слатка!” Било ми је некако непријатно: тако тешким радом је све то зарадио! Упитах га: „За колико си купио кученце?” а он ми је одговорио: „Нисам ја њега купио. Оно је мене купило. Људи су стајали, разгледали га, ја сам пришао и оно ме је лизнуло по лицу.” И купио га је…
Кад је Жења погинуо, његово кученце ми је помогло да преживим, да поднесем самоћу. Сваки пут кад сам се враћала из Чеченије то није био хладан празан стан, већ сам се враћала у дом у којем ме дочекује живо, радосно биће.
Жења је пре војске имао две квалификације – радника на изради намештаја и возача. Добио је дозволу за две категорије. Ни на који начин му нисам помагала: сам је полагао, сам је возио. И то му је можда причињавало веће задовољство, зато што је у принципу увек био самосталан. Са седам година је ујутру сам устајао, умивао се, облачио се, доручковао је или није доручковао, одлазио је у школу. Све се то одвијало без мене. Ја сам од шест сати ујутру била на послу, тако да је он одрастао као самосталан и одговоран. Увек ми се чинило да у кући имам прилично одраслог, ако не мушкарца, у сваком случају не дете, већ одраслог човека.
Ево сад, чак и кад се тога сећам, не могу да кажем да је био некако необичан, да се по нечему много разликовао од вршњака. Носио је крстић? Јесте. Одлазио је у храм? Јесте. Али је исто као сви момци волео музику. Не тако често, али се дружио с великим друштвом момака, јако добрих младића, бавио се спортом, све то је радио са задовољством. Пре војске неколико пута сам га видела с цигаретом у рукама, иако у мом присуству никад није пушио, чак ни у војсци. Да ли могу да кажем да је био потпуно отворен? Не, било је у њему нешто што никад нисам схватала до краја. Жења је волео песме, понекад је писао поводом рођендана, писао ми је од малих ногу. То су биле дечје, не сасвим складне, али врло нежне и добре песме.
Двадесет петог јуна 1995. године Жења је последњи пут отишао из куће, из насеља – отишао је у војску. Дужност је све. И он и момци из његовог друштва су одлично знали да постоје ствари које човек мора да ради, хтео он то или не. Никад се није постављало питање о било каквом избегавању војске.
Жења је одређен да служи у пограничним јединицама, чиме се јако поносио. У сваком писму, у сваком телефонском позиву истицао је да је граничар.
10. јула је било полагање заклетве. Четворица момака из насеља су истог дана отишла у војску и заједно су три месеца ишла на обуку у школу у Озјорску у Калињинградској области. Нажалост, ја нисам могла да одем на заклетву, али је једна мајка ишла. И кад се вратила рекла ми је: „Љубо, први човек којег сам срела на капији касарне војне јединице је био Жења. Тако те је чекао.” И сад жалим што тада нисам успела да отпутујем: нисам видела како је мој син у парадној униформи први пут изговарао заклетву на верност отаџбини, на верност војној дужности.
У септембру сам узела одмор и отишла код њега. У то време је већ добио прекоманду у Лесно, где су имали специјалне припреме. Три месеца учења, три месеца специјалних припрема, а онда су све из ове војне јединице слали на ратишта: у Таџикистан, у Дагестан, Ингушетију. Наводно, никога нису слали конкретно у Чеченију, ни Жењу, али се на свим овим местима одвијао рат.
Дошла сам за време обуке на полигону (Жења је по војној специјалности био бомбаш). Командир ме је нељубазно дочекао. Рекао је: „Ево, још једна мамица је дошла да тражи да не шаљем њеног сина на ратиште.” Ја сам му на то одговорила: „Још нисам разговарала са сином. Поштујем његове одлуке и без обзира каква одлука буде, биће како је он решио. Он је у нашој породици од малих ногу једини мушкарац и ако он донесе такву одлуку, ја ћу је поштовати. А дошла сам зато што нисам била на заклетви, желим да га видим и просто ми недостаје.” Начелник је променио свој однос према мени, чак ми је помогао да дођем до пољског школског центра, у којем се Жења налазио. Начелник се ипак негде у души плашио да ћу га одвести.
Разговарала сам са Жењом, рекао је: „Да, мама, из ове јединице сви иду на ратиште, и већ сам написао изјаву, као и сви остали.” У овој јединици је било четири стотине људи, триста њих је написало изјаву да су спремни да оду на бојно поље. Мој син је био међу ове три стотине. И рекла сам: „Жењо, тамо се ратује, ти чак ни не знаш колико је све озбиљно. Тамо већ има заробљеника, има погинулих и ако ти се нешто деси, знаш да нећу преживети.” Он је рекао: „Мама, од судбине још нико никуда није побегао. Могу да изађем на пут и да ме прегазе кола. Да ли ће ти од тога бити лакше? А заробљеништво... заробљеништво – то је већ како ко има среће.” Тако је рекао. Тада смо се о свему унапред договорили, као да је нашим језицима говорио Неко одозго.
Жења је добио осам дана одмора. Истина, сваког јутра и сваке вечери смо морали да се јављамо у јединицу, али је цео дан био наш! Шетали смо градом.
Овог времена се сећам као најсветлијег у свом не баш претерано радосном и веселом животу. Ишли смо градом, и ја сам се поносила тиме што поред мене корача одрастао мушкарац, леп и висок. Поносила сам се тиме што је то мој син, што му лепо стоји војничка униформа, што га девојке гледају. Од збуњености су му образи били јарко црвени. Како сам се радовала!..
Свиђао нам се овај град. Како је тамо небо било плаво! Како је лепо дрвеће, какви су паркови, куће... Причали смо и нисмо могли да се испричамо. О томе да је од четири стотине новајлија из јединице, њих триста, између осталих и Жења, написали изјаве да су спремни да иду на ратиште... О томе да је тамо опасно, о вероватноћи заробљеништва... И о томе да нећу преживети ако му се нешто деси... Он ме је тешио говорећи да и у миру свашта може да се деси, а од судбине још нико није успео да побегне... Три године након што је погинуо посетила сам исти овај град и нисам га препознала! Преда мном је био сив, мрачан и потпуно туробан град. Иако сам ишла истим улицама, истим парковима... Све је било потпуно другачије и веома ме је болело то што сам сама...
Дај Боже да све мајке са својим синовима имају однос као мој син и ја. Међутим, поред свега тога доброг ипак нисам до краја познавала свог сина. Јер, шта је војска? То је кад човек одлази од куће на потпуно непознато место, где нема ни родбине, ни блиских, где још нема ни другова. Али зато постоји вечита напетост: обући се за две секунде, претрчати за неко време, јести такође у одређеном времену, односно постоји неки сулуди ритам у који човек тешко може да се уклопи одмах после цивилства. И у свој овој вреви, у свој овој напетој атмосфери Жења ми је из војске ипак писао нежне, дирљиве стихове. Писао ми је:
Честитам ти рођендан,
Моја мила, нежна мајко.
Извини, драга,
Што не могу да те загрлим.
Желим ти много среће,
Да дуго година живиш,
Да увек будеш млада
И да увек са мном будеш.
Честитам ти, моја мама,
Речима, од свег срца
Много среће ти желим и здравља.
Сто година ми живи.
И још ти, мама, желим,
Да ти старост ништа не може,
Да увек будеш млада
И да увек са мном будеш.
Колико је дубине, топлине, нежности и чежње за кућом у овим кратким војничким стиховима, али то говори о томе да је имао веома нежну душу коју није показивао, коју је скривао.
Тринаестог јануара 1996. године Жења је одлетео у прекоманду, под команду Назранског пограничног одреда. Планирано је да прекоманда траје шест месеци. Добила сам само једно писмо и то не с места где је био прекомандован, већ из пограничног одреда у који су допутовали да би касније били распоређени. Он је спадао у граничне јединице специјалне намене, моторно–маневарску групу, специјалност – бомбаш. У јединици се апсолутно ни на кога није жалио, све је извршавао врло савесно, приљежно. Постао је добар, одговоран војник.
Тачно месец дана Жења је служио на караули и 13. фебруара 1996. године пао је у заробљеништво. Жења није заробљен сам, било их је четворица: Железнов Саша, Трусов Андреј, Јаковљев Игор и Жења. Заробљени су због немара официра, оних официра који су, дошавши с њима из Калињинградске области, мислили да иду на одмор, оних који су пре него што осигурају безбедност војника пре свега саградили парно купатило. Наравно, парно купатило је одлична ствар, али први задатак мора бити да се осигура безбедност војника. Нажалост, они ништа нису учинили, него су касније и награде добили за нешто.
Караула је стајала на једином „путу живота” у планини, која је омогућавала сепаратистима да превозе оружје, муницију и заробљенике, односно, то је била врло одговорна деоница. КРП, контролно–регистрациони пункт, где је Жења и био заробљен, налазио се на две стотине метара од саме карауле. На путу се налазила кућица без струје, вез веза, без било какве подршке ватреног оружја.
Након што је Жења заробљен све се променило. Кућица је померена мало даље од пута, ископан је шанац око ње, а на врху кућице је постављен митраљез, а испред блиндирани транспортер за подршку ватреним оружјем. Зашто је било потребно да се изгубе четири војника да би се поступило управо онако како је требало поступити од првог дана? Ако командири нису имали ни памети, ни срца, ни било какве одговорности за судбину војника бар је требало да погледају како су утврђене друге карауле. Обишла сам све карауле – то су били читави утврђени рејони, било је бункера, брвана, џакова с песком... Сви су због нечега схватали колико је то одговорна деоница, осим, нажалост, калињинградске групе.
Страшно је било и то што су ми да би избегли одговорност за судбину војника кући послали телеграм да је мој син, Евгеније Александрович Родионов, самовољно напустио јединицу и да ме моле да предузмем мере за његов повратак. Овај телеграм сам добила 16. фебруара 1996. године. Тај телеграм ме је за цео живот као црна трака пресекао од светлог, не баш сасвим лаког, али нормалног живота који сам провела са сином, зато што сам знала: Жења то нипошто није могао да учини. Било ми страшно што је неко о њему то могао и да помисли. Сви су Жењу познавали као оданог и принципијелног човека. И одмах, чим сам добила такав телеграм отишла сам тамо, а овде, код куће, по подрумима, по викендици, почели су да се шуњају милиционери – да траже дезертера.
Кад сам стигла у јединицу извинили су ми се и рекли да се у оној збрци нису одмах разабрали, да су пренаглили. У ствари, тамо је све било толико очигледно да чак ни две недеље после овог догађаја снег није до краја прекрио крваву мрљу на путу. Видели су се трагови борбе – и да их нису као пилиће побацали у кола. Како ми је касније причао очевидац, видео је како је у три сата до граничног прелаза дошла „хитна помоћ”, чак је чуо узвик: „У помоћ!” После тога је наступила тишина. Због нечега то никога није узнемирило, због нечега није била подигнута узбуна. У четири сата ујутру смена је дошла да замени момке, а кад је дошла, њих више није било.
Три и по месеца је провео у заробљеништву. Знам да је чекао, надао се да га неће оставити, да просто не могу да га оставе, да ће га ослободити и да ће се све то завршити, само што се испоставило да никоме није потребан. Нажалост, не само он. Сигурна сам да су тада дигли буку, да су све то објавили, момци би били спасени. Како да се деси да су заробљена четири граничара?! Да, држали би их у заробљеништву неко време, али их не би убили. Осим тога, сами сепаратисти су упозоравали: „Ако почне напад на Бамут, убићемо заробљенике.” Тако су и урадили. Момци су издати. Сепаратисти су тражили откуп. Наши командири су чак одбили да траже могућност за ослобођење војника – наводно, нећемо да имамо ништа с сепаратистима. Да су макар нас, родитеље, обавестили о томе. Ми бисмо спасли своју децу. Официри су чували „част мундира” по цену живота наших синова. Не својих. Оних обичних војника који нису платили да избегну војску, нису се крили од војске, који су као Жења, радо, поштено и савесно ишли да служе домовини.
Заробљеништво се од памтивека сматрало нечим најстрашнијим што може да се догоди човеку. Заробљеништво је неслобода, то су мучења. Живот је показао да је чеченско заробљеништво најстрашније, најнељудскије, најсвирепије што може да постоји на свету.
Чим сам добила телеграм и чим су ме обишли посетиоци из војне команде, од несреће, од увреде због сина одлучила сам да тамо дођем на било који начин. Погледала сам на карти ову малу, једва видљиву Чеченију и помислила: „Рукама ћу је целу прекопати, прероваћу је рукама и наћи ћу сина. Живог, унакаженог, мртвог, било каквог...”
Три и по месеца заробљеништва, понижења, мука, батина, које су мој син и његове колеге могли да прекину сваког дана. За то је било потребно да се предају, да пристану на њихове услове. Момци су имали избор – само пружи руку и викни: „Алаху акбар!” узми оружје у руке и пуцај у своје – оне с којима си до јуче заједно ишао у извиђање, јео војнички пасуљ. Остаћеш жив и неће те дирати, напротив, зваће те „братом”, хранити – ето то је све, ништа више не треба да се ради!..
Бандити су посебно наваљивали на Жењу приметивши на њему православни крстић. Сваки дан су му говорили: „Можеш да живиш. Треба да скинеш крстић, да примиш нашу веру, да постанеш наш брат и то је све. И сви ови кошмари ће одмах престати.” С непуних деветнаест година, поред њега нема маме, нема официра, нема наставника, и дечак доноси избор. Он одлично схвата шта значи постати „брат” чеченског сепаратисте. То значи узети оружје у руке и ратовати против својих, против истих таквих дечака као што је он сам. Не знам да ли бих имала довољно смелости и чврстине да начиним такав избор. И ја знам шта је рат, десет месеци сам провела у рату, и знам шта је заробљеништво. Нисам сигурна да бих смогла снаге да поступим исто тако.
Свог сина сам нашла тек десет месеци касније с огромним трудом. Морала сам да прођем све муке, све кругове пакла који постоје на земљи, које је човек могао да смисли. Очигледно, Господ ме је водио оним путевима којима сам ишла и нисам била дигнута у ваздух, иако је мина на њима било више него камења. Очигледно, Он ме је штитио од бомби, није дозволио да погинем, сматрао је да је моја дужност, дужност мајке – да пронађем сина, да га сахраним у рођеној земљи, да га сахраним онако како су се сахрањивали наши дедови и прадедови, по хришћанском обичају, с опелом, предавањем земљи…
Тек сад сам све то схватила, а онда, док сам ишла путевима рата само сам се ћутке молила Господу. Али нисам се молила да ми Господ помогне – све време сам се молила за њега: „Господе, ма где био, помози му, не остављај га, јер он је потпуно сам. Ти видиш, Господе, да га је држава издала. Издали су га сви, он никоме није потребан, осим мени, мајци, и Теби, Творцу и Спаситељу. Помози му, не остављај га!”
Кад су се моја митарства завршила, сахранила сам Жењу у рођеној земљи, остала сам сама. И то је био подједнако тежак период у мом животу. Лутала сам од једног храма до другог, али никако нисам налазила оно што је ми је душа тражила. Можда ми је Господ дао ове две године како бих некако дубље све осетила. Вероватно, још једном ми је дао тако страшно искушење, и кроз то је требало да прођем, зато што је касније, ма како то чудно било, све почело да се мења.
Тек две године касније у нашу куриловску цркву која је обнављана, кад је на њој подизан крст, дошли су новинари из „Руског дома”. Мештани су им рекли: „А ми имамо једног дечака. Ето, сад сви грдимо омладину, а ипак има оних којима човек не да завиди, али су просто достојни сваког поштовања.” Новинари су се заинтересовали, срели смо се, попричали. После емисије „Руски дом” многи су сазнали за Жењу.
Не могу сад да кажем да сам заборавила губитак, свог сина, да сам се некако помирила с њим – не, наравно да не, никад, до самог свог последњег тренутка нећу заборавити Жењу. Али, нестало је очајање, нестао је осећај да не желим да живим, да се осећам као животињица утерана у кавез – кад са свих страна није просто отуђеност, већ одбацивање. Кад те обијање прагова ових административних кабинета претвара ни у шта, не просто у прашину, него баш ни у шта. Просто ти душа умире кад нико не само да не жели или не може да те схвати – кад те просто уопште нико не доживљава као човека. Ни твој бол, ни увреда никог не дотичу. Мислиш: „Господе, где живим, у каквој земљи живим, међу ким живим, зашто за две године нисам срела ниједног васпитаног човека! Истина, како сам могла да га сретнем – никуда нисам излазила из куће осим на гробље. А у кабинетима чиновника, нажалост, и раније је било мало људи, а сад поготово никога нема.
Кад смо сахрањивали Жењу, представник војног комитета на гробљу је изрекао страшне речи: „Ево, још један дечак у Русији је дао живот за нафтовод, за нечије паре.” Зашто је то рекао? Овим речима се мајка може само дотући! Јер момци, међу њима и Жења, у Чеченији гину за отаџбину. За онакву каква је – она се не може бирати. И Анатолије Савељев и Олег Зобов, и хиљаде наших дечака који се више никад неће вратити, и они који годинама леже у војним болницама, зар су они размишљали о нечијим нафтоводима, о новцу или наградама за себе? Верујем, тачно знам да они тамо ратују и гину за своју отаџбину! Онакву каква је сада.
Кад су на Жењин гроб дошли момци, кад смо почели да разговарамо, почели су да ми причају такве ствари, које чак и ако читамо много књига, не можемо одмах да схватимо, а они су говорили својим речима, једноставно, приступачно, схватљиво. И нешто је у мојој свести почело да се мења: не да су увреда и горчина нестали, него је просто дошло другачије схватање. Онда су почели да зову људи, затим су почела да се решавају нека питања, нисам се посебно трудила да их решим, чинило ми се да су неразрешива. Све је почело да се мења. А што је главно, почело је да се мења схватање, однос.
Тек сад стварно схватам да постоје различити људи. Једни су они који живе у другој држави, они богати, можда чак и не претерано богати, али сити, равнодушни, мирни, које занима само своје, оно што се односи на њихов живот. А има и других. Они су у храмовима. Има веома много свештеника који су желели да ме схвате и саслушају. А што је главно, они се моле за мог сина. За мајку нема веће награде. Држава је „приметила”, дала је Жењи орден за храброст, оценила је његов грађански подвиг и одмах је заборавила на њега, а исто тако и на мене. А обични православни људи сматрају да је њихова дужност да дођу из Москве, из Рјазања, само да се помоле, да одслуже парастос за Жењу.
Једна жена која ради у манастиру у близини Рјазања, Вера Владимировна, ми је рекла: „Што се секираш! Да, држава је издала твог сина. Али Господ никог од Својих не издаје, запамти то. Ма колико година да прође, Он свеједно зна све Своје.”
Одавно сам чула речи: „Душа нерођеног детета сама бира родитеље.” Заувек сам захвална Жењи због тога што је његова душа изабрала мене. Ничија више, само његова. Он ме је волео онакву каква сам. Можда не увек праведну у односу на њега, не најлепшу, не најпаметнију. Он ме је разумео, увек се трудио да ми помогне. Сад кад га више нема, осећам велики бол у животу. Као да ми је неко одрао кожу, и све сам почела да доживљавам отворено, директно. Постало ми је хладно и усамљено у овом свету.
На Жењином гробу налази се огроман крст од два метра, гори кандило. Крст је подигнут од новца добрих људи.
Кад је подигнут крст дошли су свештеници и парохијани, новинари, писци, предузимачи. Било је врло имућних. То ме је запањило – шта је овде потребно тим људима, шта ће им то?! Да дођу на гроб непознатог дечака који никога није спасао, није уништавао тенкове или авионе. По оном схватању на које смо сви навикли, он није био јунак, просто је погинуо добровољно изабравши смрт. И одједном су ови људи дошли на гроб, да се поклоне крсту и рекли су да то чак није потребно њему, Жењи, него њима. Тада ме је то запањило како су се такви људи, угледни и заузети, ненадано нашли на гробу мог потпуно непознатог, тихог сина.
Долази жена из Череповеца, допутовала је с такве даљине да се поклони Жењи, иако је и њен син погинуо у Чеченији 1995. године. Допутовао је потпуно непознат човек из Јекатеринбурга и такође је замолио да га одведем на Жењин гроб. На дан сећања, 23. маја много свештеника је било на синовљевом гробу. Нисам их ни очекивала. Једном је ветеран Другог светског рата дошао да се поклони Жењи. Скинуо је са себе награду коју је добио на фронту – медаљу „За храброст” и ставио је на надгробни камен…
Ево, све то је преокренуло моју свест. Изазвало је потпуно друго стање. И мислиш: „Господе, зашто сам мислила да на свету уопште нема више нормалних људи!” Има их, ево их – ту су. Они су непознати, чак не знам ни како се зову, али они мене знају и због нечега су се одазвали на мој бол. Оставивши своје послове долазе на гроб, а свако има своју породицу, своје проблеме. Они су оценили и душом прихватили Жењин подвиг. И то ми даје снагу.
Чеченија је таква рупа, до пакла, у коју цела Русија може да пропадне (а за њом и цео свет!) без остатка. Зато сањам о нашој победи над силама зла! Ја ћу, као и мој син, учинити све што могу за победу! Желим да за ђаволе који муче и секу главе, разапињу на телеграфским стубовима наше војнике, не буде места на земљи. Они немају права да живе на њој! Само испод ње, у паклу.
Мајка је Евгенијево тело донела у домовину 20. новембра 1996. године, на дан сећања на мелитинске мученике. Они су били војници–хришћани римске војске, због одбијања да се одрекну Христа одсечене су им главе. Један од ових тринаест војника звао се Евгеније.
(Из књиге „Нови мученик за Христа, војник Евгеније Родионов”)
Oстале текстове Владимира Димитријевића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
