У ком смеру дува тај ветар?
Тај снажни ветар дува из неког давног времена, како би нас освестио и подсетио да зло не мирује. Помало и да нас опомене колико је људски живот ломан и слаб у односу на божанску замисао. Роман „Ветар са Пиринеја“ је сурова бајка, мислим да га још нико није прочитао и остао равнодушан. То није роман који се заборавља чим се склопе странице, већ се дуго памти. Неки читаоци га читају више пута и јављају ми да су после још дуго размишљали, записујући реченице из текста.
Како изгледа 1492. година у „Ветру са Пиринеја“
Најпре нам очи прелазе преко улица и кућа у Севиљи петнаестог века, где се дешава несвакидашња љубав Шпанца и Јеврејке, за то време опасна и осуђена на пропаст. Затим путујемо прашњавим путевима Шпаније, у потрази за слободом и спасом, осећамо мирис свеже испеченог хлеба и мислимо како смо коначно пронашли свој мирни кутак под небеским сводом. Ипак, зло није само ван зидина Охо де Монтање, већ се крије и унутар града, чекајући свој тренутак. Као што обично бива, зло се најпре обруши на оне најбоље међу нама. То време није опраштало кад си другачији, сурово је брисало са лица земље све који својим сјајем уносе немир у мрак.
Познати сте као ауторка која пише о историјским романима. Откуд баш та тематика?
Историјска тематика ми је већи изазов, даје ми простор да изађем из уобичајених тема свакодневице. Имам подлогу, али на њој градим нове светове, занимљиве људске судбине, посебно женске, које су окосница сваког мог романа. Често ми кажу да пишем нежно, женски, али, кад мало загребете, видите да су моји романи веома тешки и сурови, са аспекта социјалног положаја и тешкоћа са којима су се сучавале жене у прошлим временима. Видимо, нажалост, да су остаци тог доба још међу нама, укорењени у психу подложну стереотипима и штетним утицајима. Данас се све врти око квазиправа, такозване равноправности међу половима, а жене су изгубиле на идентитету свог бића, мушкарци такође.
Пишете о далекој прошлости, о страним земљама. Колико је захтевно писати таква дела?
Да није огромне љубави ка откривању тајни далеког времена и удаљених земаља, било би претешко и готово незамисливо. Не рачунајући знање које сам стекла у току школовања, студирања српске и светске књижевности, хиљада прочитаних књига, путописа, рад на историјским романима захтева вишемесечне припреме. Нема ту пуно мистерије, посреди је тежак рад, одрицање од сна и одмора, да бих за ове четири и по године објавила шест романа. Често, док пишем један, у глави ми се већ ствара нова радња, нови изазов. Код мене нема изгубљеног времена, док ме носи струја и док могу физички да издржим такав темпо, ствараћу нове светове, изнова.
Како изгледа живот од Сиска, преко Београда до Пиринеја, где настају снови, а где се остварују?
Раније сам се осећала искорењено, као биљка пресађена са једног места на друго. Треба времена да се развије корење, уз много бола и покушаја да кренеш испочетка, а све те вуче назад. Сада већ другачије размишљам. Узела сам најбоље из оба света и објединила то кроз своја дела. Припадам и родном Сиску, и Загребу, а највише свом Београду, тој магији, невероватној хаотичној и креативној енергији. Волим Београд, премда је понекад претежак. То је као она љубав која те помало гуши, али без које не можеш да дишеш. Контрадикторност ствара уметност. Овде су рођени моји снови и приче.
За јун је заказана промоција. Шта бисте рекли, коме је намењена Ваша књига?
С обзиром да сам „Гричку вјештицу“ читала као девојчурак од десет година, онда бих рекла да је роман „Ветар са Пиринеја, за све генерације, посебно за оне радознале, који воле да упознају нове светове, који желе да сазнају о другачијим културама, и за оне које занима како изгледа када божанска сила покаже наличје своје праведности. Добро и зло у свом непрекидном преплитању у овом роману показују необична лица.
Видимо се на промоцији 27.јун у 18. часова, књижара Букмаркер, Делфи СКЦ. Биће то чаробно вече, у коме се спајају магија јеврејске, маварске и шпанске културе, под небом Београда.
Извор: Правда
