Пише: др Иван Пајовић
Кинези показују изузетну упорност када је Африка у питању. Све је јасније да Кина спроводи дипломатију кредитне замке, намећући сиромашним земљама Африке кредите са (благо речено) чудним условима. Обим трговинске размене Кине са земљама Африке прешао је 200 милијарди долара годишње, што је десет пута више од трговинске размене ове земље са Русијом и четири пута више од размене са ЕУ. Кина је највећи извозник готових производа у Африку и највећи купац афричких сировина. Нафта, бакар, гвожђе, платина… Африка има сировина у изобиљу, што Кинезе веома интересује. Из године у годину трговинска размена Кине и афричких земаља расте стопом од 20%, а директне инвестиције чак 40%.
Најважнији извозници нафте у Кину данас су Ангола, Нигерија и Судан. Компанија Тоtal и њен партнер Сhina national offshore oil corporation направиле су пословни споразум са Угандом и Танзанијом о развоју експлоатације нафте у Источној Африци вредан 10 милијарди долара.
Међутим, фокус Кине није само на нафти. Скоро целокупна производња намештаја у Кини почива на извозу сировог дрвета из Либерије, Камеруна, Мозамбика и Намибије, а чак четвртина кинеског увоза бакра долази из Замбије. У сфери грађевине удео кинеских компанија у свим грађевинским уговорима које су афричке државе потписале са странцима достиже 50%.
Кинези имају значајан удео у развоју дигитализације у Африци. Кинески технолошки гигант Huawei са афричким партнерима ширi мобилне мреже по програму развоја 5G технологије.
Кина је веома заинтересована и за сферу пољопривреде. Зато није ни чудо што Кинези купују читаве афричке области, стављајући под своју контролу тропске зоне у којима су могуће три, па чак и четири жетве у току године. На тај начин кинеске власти излазе на крај са проблемима пољопривреде и прехране становништва у сопственој земљи.
У последње време економска експанзија Кине у Африци прерасла је у војну. У Џибутију је саграђена војнопоморска база за кинеске ратне бродове, у сврху наводне борбе са сомалијским гусарима. У овој бази за сада је стационирано око 1000 кинеских војника, а по споразуму између Џибутија и Кине овај број може бити увећан чак десет пута. Американци су се противили изградње ове базе, али на то се Кинези нису обазирали. У медијима се повремено појављују вести о плановима Пекинга да гради војнопоморске базе и војне аеродроме широм Африке. Главне преговоре на ову тему Кина води са Екваторијалном Гвинејом, где је у плану градња луке за снабдевање и поправку кинеских ратних бродова. Чини се да је ово тек почетак и да ће Кина свој утицај све више ширити управо у војној сфери.
Кинези се, све у свему, према земљама Африке понашају са поприличним уважавањем, називајући односе партнерством равноправних. Искусније дипломате рекле би да је у питању ништа друго до кинеско лукавство и цинизам. За разлику од Европљана који су наводно покушавали да се изборе са уобичајеном афричком склоношћу ка корупцији и њиховом корупционом праксом, Кинези су се у такав систем односа готово идеално уклопили и не старају се да га мењају, водећи се искључивим прагматизмом и сматрајући да је питање корупције од трећеразредног значаја.
Кинески инвеститори експлоатишу ресурсе најсиромашнијих земаља света, при чему то раде за јако ниску цену. Међутим, угаони камен односа Африке и Кине представља кинески кредитни новац. Разлог за то је што су десетине афричких земаља задужене код Кине за огромне своте. У овом моменту, нпр. Етиопија је код Кине задужена 14 милијарди долара, а та свота из године у годину све више расте.
Највећи дуг према Кинезима има Ангола, која је Кинезима за сада дужна 43 милијарде долара и јасно је да ту суму не може вратити никада. Само камате расту толиком брзином да власти Анголе не могу ни са њима да изађу на крај. Чим дужник дође у ситуацију немогућности отплате дуга, Кинези сместа одузимају инфраструктуру. Кина је на тај начин преузела цео сектор рударства у Зимбабвеу и нимало се не обазире што експлоатација руда изазива праву еколошку катастрофу. Власти не реагују јер не желе да покваре односе са најважнијим партнером. Африканци ћуте и трпе, јер осим Кинеза нико други не долази у Африку са новцем.
Уганда је од Кинеза узела зајам од 200 милиона долара намењен ревитализацији аеродрома у граду Ентеби. Власти Уганде нису могле да врате дуг на време, што су Кинези једва дочекали и према одредбама уговора преузели аеродром на коришћење у року од 99 година, што би у преводу са кинеског значило — заувек. Циници са Запада овакво мешање Кине у унутрашње ствари земаља Африке називају „хуманим империјализмом”.
Да, у најбедније земље света дошла је Кинеска помоћ: изграђени су савремени аутопутеви, мостови, аеродроми, велики тржни центри, уведена телефонска и интернет-мрежа… Али из земаље Трећег света истиче оно највредније – сировине. Кинеска страна дејствује лукаво. Радна снага на изградњи инфраструктуре долази из Кине, не користи се локални људски потенцијал, а све пројекте изводе кинеске фирме. Африканци су упали у замку зависности од кинеског новца и технологије, док Запад не може учинити ништа. Иако се Африка наводно ослободила колонијалне зависности од Европе, ипак није могла да постане самостална. Око грла Африке стежу се кинеске економске, финансијске и војне канџе.
Остале текстове Ивана Пајовића погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
