Пишу: Владмир Димитријевић и Зоран Чворовић
ТАМО
Пре петнаест дана, један од потписника ових редова одржао је предавање у Београду, а после седео са пријатељима у ресторану близу Основне школе „Владислав Рибникар“, у крају где се, месецима, на зидовима воде борбе графитима – цртају се, у име тихе већине, Дража, Младић, Путин, а затим се префарбавају и прецртавају, све у „антифа“ духу беорадског квазилевичарског квазикосмополитизма. Ру је био и један свештеник, па су присутни отишли на место злочина. А тамо цвеће, луткице, поруке боле које не могу да реше загонетку зла...И шапатом се певало о Христовом васкрсењу и победи над смрћу.
У дворишту школе, деца трче за лоптом.
То су била мала деца, узрастом до четвртог разреда основне.
Да ли да се радујеш или да плачеш кад их видиш…
Живот се наставља. Али како?
ШТА СМО ОЧЕКИВАЛИ?
После злочина у Београду и младеновачком крају, очекивали смо да ће се Србија ујединити у болу, и кренути да решава истинске проблеме. Прво је требало одговорити на извесна питања, која је, између осталог, поставио народни посланик Бошко Обрадовић:“Где је био школски полицајац? Где је било приватно обезбеђење? Где су били директор и секретар школе? Да ли је могуће да за пола сата тог крвавог пира нико није позвао полицију? Да ли је могуће да је полицију позвао убица? Да ли је могуће да дечак од 13 година буде тако хладнокрван професионални убица? Где су снимци са надзорних школских камера? Зашто је сакривен идентитет убице приликом хапшења? Зашто полиција није на време реаговала и одузела нелегално оружје убици из Младеновца који је годинама правио бројне инциденте по селу и јавно шенлучио? Како 600 полицајаца није могло да ухвати убицу у бекству 10 сати? Зашто је требало шест дана да буде ухапшен његов отац и на којој функцији се он налази у безбедносном систему? Да ли је убица из Младеновца до сада био заштићен од кривичног прогона и од кога? Да ли се на животном примеру младеновачког убице може реконструисати читава спирала насиља и зла која влада нашим друштвом: ТВ ПИНК – Задруга – Кристијан Голубовић – Старлете – Дрога – Оружје? Ако му је узор био Кристијан Голубовић који је по изласку из затвора пружио подршку СНС, ако се дружио са старлетама из Задруге, ако се бахатио у дрогирном стању и витлао оружјем, ако је за то оружје знало цело село а полиција се правила луда, онда имамо јасну реконструкцију како је дошло до ове ужасне трагедије и ко је крив.“(1)
И очекивали смо, наравно, да се укину ријалитији. Али је укинута школа. Ријалитији иду даље.
УКИНУЛИ СУ ШКОЛУ, ОПЕТ
Поводом суманутог прекидања школске године, месец дана после злочина у ОШ „Владислав Рибникар“, Унија синдиката просветних радника Србије ( УСПРС ) је издала саопштење, у коме, између осталог, пише:
„Школа мора стати. А зашто?
• Зато да се не види да у ОШ В. Рибникар постоји проблем који надлежни не могу да реше а родитељи не могу да се договоре;
• Зато што смо месец дана мрцварени да је све нормално, а јасно је свима да није;
• Зато што немамо стручњаке психологе, педагоге, социјалне раднике;
• Зато што у образовању деценијама уназад за плату испод просека раде запослени чије је достојанство и ауторитет урушаван сваком одлуком Министарства и друштва у целини
• Зато што је све већи број инцидената међу ученицима у школама, насиље међу децом је присутно у никад већој мери;
• Зато што полицајци не могу више да статирају по ходницима школе, има за њих преча посла;
• Зато што платформа Чувај ме за пријављивање насиља ради понекад;
• Зато што су изградили кулу од папира и бирократијом и администрацијом маскирали недостатак функционалног образовања;
• Зато што им се могло
А нама се мора. Ту сад данас стиже опширан допис Министарства просвете потписан од стране вд министра просвете и министра без портфеља (једна особа, иста странка).
Помињу се и цитирају законска подзаконска акта, Правилник о оцењивању, циљеви и исходи образовања, остали облици радаааааа….Иа,иа,иа,иа!
И док наставни кадар тумачи законска акта и подакта, деца трче за нама и вичу:„Дај пет“!
Навикла деца на лицитацију већ пар година уназад.
Зашто да не дамо кад су нама већ одавно узели све."(2)
Уместо да се решавају питања од насушног значаја за ову земљу, укида се школа и спроводи се разоружање Србије.
Да кренемо од разоружања као одузимања оружја које се пуни муницијом.
РАЗОРУЖАЊЕ ЈЕ ЛАЖНО РЕШЕЊЕ
ЛЕГАЛНО И НЕЛЕГАЛНО
Разоружавање грађана Србије које је покренуо председник Вучић, као својеврсни одговор државе на два до сада невиђена масакра, потпуно је неадекватна мера, и то како из угла права, тако и угла политике.
Као прво, не може се у исти кош сместити легално и нелегално оружје. Откривањем и одузимањем нелегалног оружја и судским гоњењем држалаца таквог оружја морали би свакодневно да се баве полиција и тужилаштво. То је редовна законска обавеза ових органа и њено испуњење не би смело да зависи од ванредних одлука председника Републике, који је притом апсолутно ненадлежан у овим пословима. Ако се тек након последњих трагичних догађаја кренуло у озбиљну акцију масовне заплене нелегалног оружја, онда се поставља питање шта је до сада радила полиција и да ли ће против нелегалних држалаца оружја бити покренути одговарајући судски поступци. Јавна је тајна да су путеви трговине наркотика и оружја често испреплетани и да преко Балкана и Србије прелазе бројне маршруте трговине оружјем и наркотицима, које углавном контролишу албански и црногорски кланови.
УРЕДНЕ ДОЗВОЛЕ И НЕУРЕДНА ВЛАСТ
Другачије стоје ствари са оружјем за које његови власници имају уредне дозволе. Одузимање таквог оружја представља противправну конфискацију имовине, чиме се директно доводи у питање неприкосновеност права својине.
Притом је одузимање легалног оружја неадекватна мера и са криминолошког становишта, јер проблем није у пиштољу већ у човеку. Уосталом, држава на повећан број саобраћајних несрећа не реагује конфисковањем аутомобила, већ пооштравањем прописа из области безбедности саобраћаја који се тичу режима управљања возилом. Пошто је оружје по природи ствари опасније од аутомобила, има оправдања да држава пропише пооштрене услове за поседовање и ношење оружја. Међутим, ти услови не смеју бити толико рестриктивни да право на поседовање оружја постане привилегија малобројних. Тиме би се не само поништила једнакост грађана пред законом, већ би се директно ограничило право приватне својине, али и право на личну заштиту огромног броја грађана. Осим тога, пооштравање законских услова за поседовање оружја угрозило би егзистенцију свих оних грађана Србије који се законски баве прометом оружја и муниције као послом.
Посебно је било правно проблематично то што премијерка Брнабић најављивала да ће бити спроведено некакво ванредно преиспитивање оружних листова и да ће у том поступку бити одузето 90% свих дозвола за поседовање оружја.
ШТА КАЖЕ ЗАКОН
Оваква изјава премијерке је из угла Закона о оружју и муницији Републике Србије - скандалозна! Наиме, Закон у чл. 28. прописује када се могу одузети већ издати оружни листови. То су случајеви у којима је неки од услова за законско поседовање оружја из чл. 11. накнадно престао да постоји: ако лице буде правоснажно осуђено за поједина кривична дела или прекршаје, ако изгуби здравствену способност, нема више услова за одговарајуће чување оружја или изгуби држављанство Србије. Уколико би држава, тј. надлежни полицијски орган, одузео грађанину дозволу за ношење оружја, а да се није стекао ни један од горе наведених услова, то би био пример драстичне злоупотребе службених овлашћења од стране полиције на штету грађана. Чак и када истекне рок важења оружног листа од десет година, полиција не би без ваљаног разлога могла да одбије да грађанину продужи дозволу за поседовање оружја.
Пошто по Закону о оружју и муницији и странци у Србији могу имати дозволе за поседовање и ношење оружја, поставља се питање да ли се овако најављено противправно разоружавање односи само на држављане Србије или и на странце?
КО СТОЈИ ИЗА РАЗОРУЖАЊА?
Уопште није случајно што се организације повезане са ЕУ, као SEESAC, јављају у улози пропагандиста и консултаната Владе Србије у спровођењу акције разоружања грађана Србије. Колективни Запад још од ратова из деведесетих година прошлог века третира не само Србију, већ и српски народ у целини, као поражену непријатељску нацију. Посматрано из тог угла, разоружање српског становништва за Запад представља важну и нужну безбедоносну меру којом се пацификује потенцијално немирна Србија и осигурава војна, политичка, економска и културна колонијална доминација над овим делом Европе.
Треба се уосталом сетити да је Запад почео са разоружањем Војске Савезне Републике Југославије и Војске Републике Српске закључењем Дејтонског мировног споразума, чији Анекс 1 регулише ово питање. Пошто је питање права грађана Србије на поседовање оружја директно повезано са планом евроатлантиста да обезбеде ефективну контролу над Србијом, ограничење овог права се директно одражава на политичку самосталност Србије, као и на политички капацитет њених грађана да у будућности измене постојећу неповољну политичку позицију земље. Како је поседовање личног оружја дубоко укорењено у традицији свих Срба, разоружавање је једна од мера на промени идентитета, социо-културног обрасца српског народа, које Запад спроводи преко својих структура у Србији.
Отуда није случајно што се организација SEESAC, како стоји на њеном сајту, од 2002. године бави не само ограничењем и контролом наоружања у Југоисточној Европи, већ и промовисањем противприродне и антихришћанске џендер идеологије. Ове две ствари су неповезане само за неупућене. Притом је у Југоисточној Европи главни акценат, наравно, на Србима, пошто су СРЈ (Србија и Црна Гора) и Република Српска били једини ратни непријатељи Запада из овог региона.
КОМЕ УГАЂАМО?
Питање извоза српског оружја, а у оквиру њега и питање судбине ванредно одузетог оружја, морало би да буде предмет расправе у Народној скупштини, у оквиру њене кључне надлежности - политичке контроле рада Владе.
Лако се може десити да под утицајем ЕУ и САД, које су поздравиле акцију разоружавања грађана Србије, оружје доспе у руке марионетског кијевског режима, посредством неке треће стране, као што се то дешавало у прошлости. Ако би до тога дошло, Вучић би могао да понови како Србија не може да контролише коме ће компаније којима смо продали оружје ово касније препродати, те да Србија мора да ради и живи.
Међутим, Србија не мора, на задовољство ЕУ и САД, да масовно и неселективно разоружава своје грађане, а да касније то оружје доспева и тамо где грађани Србије у огромној већини то не би желели. Истовремено се власт у Србији не бави кључним узроцима недавних страшних масовних убистава, а они се углавном налазе у сфери некритичке и тоталне рецепције западне поткултуре и неолибералне идеологије, која разара, дели и конфронтира српско друштво, пре свега поништавајући његове темељне друштвене и вредносне норме.
РАЗАРАЊЕ ШКОЛЕ КАО КОНАЧНО РАЗОРУЖАЊЕ НАЦИЈЕ
О ОВОМЕ СЕ ГОДИНАМА ГОВОРИ
Године 2014, један од потписника овог текста направио је интервју са тадашњим председником Уније синдиката просветних радника Србије ( УСПРС ), професором философије Драганом Матијевићем, који је јасно рекао шта нам се дешава са школом:“Наиме, оно што се догодило у претходној деценији у српском образовању није се догодило нигде и никад. За само осам година донета су три потпуно нова и потпуно различита закона о образовању. Такав преседан није забележен у историји законодавства. Карактеристика свих њих је да је сваки наредни био све либералнији према ученицима и њиховим обавезама, а све строжи, ригиднији према наставницима. Тако се напокон дошло до законских одредби по којима непослушне и недисциплиноване ученике ниси могао никако укорити; да су са наставе могли одсуствовати колико су хтели, а да за то не сносе никакве последице; да је владање ученика избрисано као оцена, а да за то што не уче и не знају, одговорност сносе наставници.
На другој страни, и најмање одсуство наставника са посла драконски је кажњавано отказом, директорима школа дата су неограничена овлашћења у пријему и отпуштању радника, и што је најдрастичније, уведено је чак једанаест институција које контролишу рад наставника: школски одбори, савет родитеља, ђачки парламент, ученици, школске инспекције, школски надзорници, родитељи и друге разноразне комисије и инспекције. Као да нисмо наставници – васпитачи, већ припадници радикалних навијачких група. Врхунац лицемерја и одијума законописаца према просветним радницима је законска одредба да ће, уколико родитељ или старатељ пребију наставника, бити прекршајно кажњени са 30 хиљада динара. Подсетићу вас да у Закону о заштити животиња стоји да ће вас за малтретирање пса казнити са 300 хиљада динара. Било је то као позив на сезонско снижење!“(3)
Тако је речено 2014. године. Спиралу насиља нико није зауставио.
МЕТОДИЧНОСТ ЈЕДНОГ ЛУДИЛА
Матијевић је указао да је рат против школе саставни део тријумфа неолибералног лудила, у коме, како рече Шекспир, има методичности:“Традиционална школа, која је код ученика развијала самосталност, критичко мишљење и независност, директно је супротстављена захтевима савремене организације друштва. Та школа се, по владајућим економским критеријумима, сматра неефикасном, јер развија способности које данашња друштвена елита не само да не цени већ их сматра штетним. Освестити појединца супротно је интересу функционисања система. Носилац те освешћујуће улоге традиционалне школе је традиционални наставник кога треба, у интересу савремене организације друштва, де(кон)струисати и од васпитача направити васпитаника, од ауторитета и узора покорног државног чиновника. На томе треба озбиљно порадити. Рушење освешћујуће улоге школе и наставника има подршку и оправдање у ученицима који не желе да буду освешћени, јер то наводно изазива бол. Колико сте пута само чули да им се деца у школи муче?! Штитећи ученика од бола, савремена педагогија штити појединца од „трагедије сазнавања“. Ученику се, у ствари, брани да постане човек.“(3)
А где нема човека, има нељуди.
ОДЛИВ МОЗГОВА И СМРТ УНИВЕРЗИТЕТА
Указао је Матијевић и на одлив мозгова:“У протекле две деценије пола милиона људи је напустило Србију, од чега су 50.000 образовани стручњаци. Најмоћнијим земљама данашњице „поклонили“ смо 6.000 доктора наука за чије школовање је Србија утрошила 12 милијарди евра. Научници, спортисти и малине су најчешћи извозни артикли Србије. Но и томе ће наша премудра школска власт доскочити. Смислили су ново гесло: „Заглупимо децу да бисмо спречили одлив мозгова.“ Наиме, од сада, ко жели да положи малу матуру (а мора да положи) не мора да зна ниједан одговор. Какво епохално достигнуће!“(3)
Умро је, рекао је 2014. године Драган Матијевић, и наш Универзитет:“У повесно надолазећој плими неолибералне комерцијализације целокупне стварности свакако да није изузет ни универзитет. Или како каже проф. Милан Узелац, комерцијализација високог образовања је најважнији феномен нашег времена. Та меркантилизација доводи, понајпре на приватним факултетима, до претварања просветних установа у тржишна, профитабилна, па често и трговачка предузећа. Универзитет није више интелектуална заједница професора и студената који аутономно изграђују и преносе знање, већ интересна заједница власника новоформираних приватних универзитета и родитеља студената чији циљ није знање, него диплома. Универзитет, место где се врхунило све образовање, полако, али сигурно, постаје дно, захваљујући акредитованим шарлатанима образовања. Или што би рекао један старији колега, некада су деца са села хрлила на факултете, данас факултети хрле у свако село.“(3)
А смрт универзитетске наставе убија целокупно образовање.
НЕСТАНАК ЂАКА
Матијевић је указао на биолошку пропаст српског народа која се најбоље види кроз нестанак ђака из учионица:“Сведоци смо демографског старења наше нације, што је само корак до демографског нестанка. То се и те како види у школама. Наиме, број ученика у школској 1995/1996. у основним и средњим школама био је милион и сто четрнаест хиљада. Ове школске 2013/2014. године има негде око осамсто хиљада ђака. Дакле, за непуних 20 година из образовног система нестало је преко 300.000 деце. То је цео један град, већи од Ниша.“(3)
Данас је још горе.
Просечна старост нам је око четрдесет пет година. Народ смо сенилан, и питање је колико ћемо још дуго постојати, ако се нешто хитно не предузме.
КАКО НАСТАЈЕ ЦИРКУС
Године 2017, интервјуисана је и садашња председница УСПРС, Јасна Јанковић, која улази у учионицу као заточница српског језика и књижевности. Она је рекла:“Школа није ни играоница, ни циркус, већ институција која мора имати одговорност и интегритет. У њој треба да раде људи од знања, воље и умећа да знање дају. Не треба их побољшавати бесмисленим и срамним методама семинарисања после којих су они, не само изгубили цео викенд већ су додатно понижени! Зато нам је потребан закон који ће се ослонити на струку, а не на администрацију. Али најгоре тек долази. Када ови који су схватили да их пасивност, ћутање и мирење са судбином доводи до циља, посла и нерада, када баш ти којима је речено да не морају да мисле, јер ће неко то за њих чинити, када баш такви људи, залутали у просвету, томе науче и нашу децу, онда за нас више неће бити спаса!“(4)
А пре свега овога што се, црно без имало белог, десило маја 2023, после ђачког злостављања професорке у Трстенику, Јасна Јанковић је, у интервјуу „Код Бране“, најавила да ће нам стићи непојамно зло, ако на време не зауставимо насиље у школама. (5)
Наравно, нико је није слушао.
И зло је дошло.
ШКОЛУ ЋЕ И ДАЉЕ СТРЕЉАТИ
Школа ће и даље бити стрељана, јер тако хоће НАТО Запад. Нормално образовање мора бити укинуто, због обуке робова за ропски рад и због идеолошке дресуре вашингтонско – брселским нихилизмом.
У новој књизи о квир комунизму што би да окупира Исток Европе, која је недавно објављена у издавачкој кући „Катена Мунди“, Миша Ђурковић нас опомиње:“Идеологија која тврди да су мушкарац и жена само друштвени конструкти, настали услед перформативног понављања наметнутих родних улога и која уводи трансродност као равноправан род, избор који свако може и треба да направи постаје део српског образовног система./.../Све то, међутим, наноси трајно штетне последице по опште образовање човека и саморазумевање његовог положаја у свету и космосу. Џендер мејнстриминг систематски подрива основе образовања у Србији, природну поделу на полове, основе природне породице, идеје о комплементарности полова, и брачне заједнице као основе за слободу и рађање деце. Џендер мејнстриминг такође полако уводи нове облике меког тоталитаризма јер је свуда имплицитно прихваћено основно начело радикалног феминизма да је „приватно политичко“ и да држава мора непрестано и све више да се меша у породичне односе и да стално арбитрира, прети, застрашује и решава спорове.“
НИСМО СЕ ПРЕДАЛИ, УПРКОС СВЕМУ
То треба да „уче“ наша деца – да су мушко и женско пуке конструкције, да нема маме и тате, него су ту родитељ број један и родитељ броја два, и да можеш да, оперативно, па чак и пуком одлуком, мењаш свој сексуални идентитет.
Да ли вам је сада јасно зашто иста организација НАТО Запада код нас подстиче и разоружање и џендер лудило?
Они су дошли да остану, да нас трајно понизе и поразе, да нас заувек окупирају.
Зато је Србији дошло до онога што се зове SCHOOL SHOOTING. Наставља се, наравно, и SCHOOL SHUTTING. У школи у Београду су стрељани ђаци. Годинама се, свесно и намерно, стрељају наше школе, да Србија више никад не би могла да се обнови.
На нама је, међутим, да се не миримо ни са једним, ни са другим злоделом. Борба се наставља, до коначне победе.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) June 1, 2023
УПУТНИЦЕ ( 7. ЈУН 2023. ГОДИНЕ )
1.https://dveri.rs/saopstenja/bosko-obradovic-trazimo-rekonstrukciju-kako-je-doslo-do-zlocina-u-os-vladislav-ribnikar-u-beogradu
2.https://unijasprs.org.rs/vesti/dalje-neces-moci/
3.https://www.pecat.co.rs/2014/04/dragan-matijevic-predsednik-unije-sindikata-prosvetnih-radnika-srbije-crna-slika-srpske-prosvete/
4.https://www.pecat.co.rs/tag/jasna-jankovic/
5.https://www.youtube.com/watch?v=abjqiF3QjiE&ab_channel=%D0%9F%D0%BE%D0%B4%D0%BA%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%9A%D0%BE%D0%B4%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B5
Oстале текстове Владимира Димитријевића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
