Пише: Петар Живковић
***
Пољска је постала независна држава под влашћу краљева из династије Пјастовић (уз повремене прекиде када је признавала врховну власт њемачких царева), а 1385. године је потписана Крајевска унија по којој су Пољска и Велика Кнежевина Литванија (која је у свом саставу имала и дио руских земаља које су раније биле у саставу Кијевске Русије) имале заједничког владара. Политички савез Пољске и Литваније је учвршћен 1560. године Љубљинском унијом којом је створена јединствена пољско – литванска држава (Реч Посполита) у којој је племство бирало краља, а Пољска и Литванија су задржале унутрашњу аутономију. Пољска је захваљујући овом савезу постала велика сила.
У овој држави је 1596. године преко Брестове црквене уније створена Унијатска црква.
Под влашћу цара Ивана IV Русија је поново ојачала и под својом влашћу је имала подручје некадашње монголске државе Златна Хорда, а дошло је и до сукоба са пољско – литванском државом јер је Русија настојала да изиђе на Балтичко море. У времену Смутње након смрти Ивана IV је дошло је до привременог слабљења Русије и дио руског племства је био спреман да прихвати Владислава, сина пољско – литванског краља Сигисумнда III за руског цара, али се Русија ослободила страног утицаја и на власт је 1613. године дошла династија Романов.
Племство у пољско – литванској држави је 1652. године добило право вета на одлуке пољско - литванске племићке скупштине и то је омогућило страним силама да утичу на избор краља. Тако је у вријеме јачања Русије у вријеме цара Петра I пољско – литвански краљ постао Август II који је имао подршку царске Русије и Хабзбуршке монархије.
Реч Посполита је престала да постоји у XVIII вијеку јер је дошло до подјеле ове државе између Русије, Пруске и Хабзбуршке монархије (1772, 1793. и 1795. године). Русија се у почетку противила подјели и вршила је дипломатски притисак на ову државу да би заштитила од угњетавања православно становништво на подручју данашње Украјине и Бјелорусије. Противљење пољских конфедералиста одлуци пољско – литванске скупштине о изједначавању права православаца и протестаната са католицима је утицало на Катарину II да промјени свој став према пољско – литванској држави. Након подјеле пољско – литванске државе у састав Русије су ушле земље које су раније биле у саставу Кијевске Русије, а праве пољске земље које су прије стварања пољско – литванске државе биле у првој пољској држави су припале Пруској и Хабзбуршкој монархији.
***
Француска и Русија су 1807. године потписале Тилизитски мир по коме је Француска имала утицај у Западној и Централној Европи, а Русија је задржала утицај Источној Европи. Француска је од пољских земаља које су до тада биле у саставу Пруске створила Варшавско војводство које је постало веома важно за Француску, а пољски војници су били велико појачање за француску војску (посебно приликом напада Француске на Русију 1812. године).
Бечки конгрес је 1815. године донио одлуку о укидању Варшавског војводства које су подјелиле Русија, Пруска и Аустрија. Александар I је од земаља које су ушле у састав Русије створио Пољско царство које је добило устав који је гарантовао слободу вјере, заштиту личности и имовине, дводомну скупштину, владу и посебну армију. Русија је на овај начин слично Финској омогућила Пољској не само велику аутономију него и економски развој. Међутим, у Пољском царству је 1830. године и 1863. године избила побуна против руске власти коју је организовало пољско племство, а циљ побуне је била обнова пољско – литванске државе која би имала излаз на Балтичко море и Црно море (и да под својом контролом има већи дио данашње Украјине и данашњу Бјелорусију). Русија је оба пута угушила побуну, а 1863. године је у Пољској спровела аграрну реформу након које су пољски сељаци постали власници земље и нису више зависили од пољских племића.
Након I свјетског рата Пољска је постала независна држава. Јозеф Писулдски је планирао да обнови власт на подручју некадашње пољско – литванске државе, али је након пољско – совјетског рата (1918 – 1921) одустао од ових планова и почео је да ради на стварању савеза са државама Скандинавије, Централне Европе, Италије и Балкана и то је био пројекат стварања држава држава од Сјеверног леденог океана до Средоземља. Ови пољски планови су били у складу са британским плановима о стварању савезничких држава на простору између СССР -а и Њемачке. Француска је већину држава на подручју Источне Европе и Балкана укључила у Малу антанту са циљем да спријечи јачање Њемаче, а Велика Британија је настојала да спријечи јачање СССР -а и у томе се ослањала на Пољску. Након доласка Хитлера на власт у Њемачкој почело је стварање савеза Француске и СССР -а којем су требале да се прикључе земље Мале антанте, Балканског савеза и Бугарска, али је у другој половини 30 -их година XX вијека дошло до промјене француске политике и то је довело до подјеле Чехословачке и нестанка Мале антанте 1938. године. Пољска је у том периоду била спремна да подржи Њемачку и да заједно са Њемачком нападне СССР да би обновила пољско – литванску државу, али је споразум Њемачке и СССР -а осујетио ове планове и дошло је до подјеле Пољске при чему је СССР на овај начин обновио западне границе царске Русије.
Пољска је након II свјетског рата постала једна од држава у саставу Варшавског пакта који је 1955. године основао СССР као противтежу НАТО пакту (основан је 1949. године). Варшавски пакт је постојао до јула 1991. године.
***
Након пада Берлинског зида 1989. године и нестанка СССР -а 1991. године је дошло до јачања њемачког утицаја у Европи и до ширења Европске уније (ЕУ) у чији састав је ушао велик број земаља које су биле у саставу Варшавског пакта и у саставу СФРЈ. То је био наставак старих њемачких планова о продору на Исток. Пруска је први пут покушала да оствари утицај у Источној Европи током Седмогодишњег рата (1756 – 1763) када је Пруска у савезу са Енглеском покушала да под своју контролу стави Реч Посполиту и тако успостави превласт у овом дијелу Европе. Русија је осујетила ове планове, а руска војска је 1760. године након великих побједа ушла у Берлин. Њемачка је поново покушала да оствари ове планове у I и II свјетском рату и да одбаци Русију од Балтичког мора и од Црног мора.
Овај циљ је покушала да оствари економским средствима након пада Берлинског зида и кроз процес уласка земаља које су биле у Варшавском пакту, СССР -у и у СФРЈ у ЕУ. Тако су 2008. године почели преговори ЕУ са Украјином, Бјелорусијом, Молдавијом, Грузијом, Азарбејџаном и Јерменијом о стварању зоне слободне трговине која би ове земље ставила под економски утицај Њемачке. Међутим, ови њемачки планови нису били у интересу САД -а које су спријечили јачање Њемачке и геополитичко осамостаљивање ЕУ најприје у току југословенске кризе, а потом и током грчке дужничке кризе. САД су ојачале свој утицај у ЕУ преко подјеле земаља ЕУ на земље „старе“ и „нове“ Европе, а важну улогу у земљама „нове Европе“ има Пољска која данас има велику улогу у плановима НАТО пакта.
НАТО пакт има три одбрамбена плана за подручје сјевера Европе и Атлатника, за подручје Централне Европе и за подручје Црног мора и Средоземља. У томе посебан значај има Пољска, а НАТО пакт је најавио да ће распоредити 300.000 војника на подручје Централне Европе. То показује да Пољска има велику улогу у антируским плановима НАТО пакта. Пољска је због тога предложила слање „мировних снага“ у Украјину и улазак Украјине у НАТО пакт очекујући да НАТО пакт омогући остваривање њених планова о обнови некадашње пољско – литванске државе.
***
Глобалисти су покушали економски ослабити и починити земље ЕУ преко пројекта ТТИП који није остварен захваљујући Доналду Трампу, а сада је ЕУ преко санкција уведених Руској Федерацији на други начин ушла у процес деиндустријализације. У тим условима земље ЕУ очекују нови економски проблеми и друштвени сукоби. То показује да глобалисти не желе добро европским земљама. Због тога и Пољска треба избјећи сукобе са Русијом јер на примјеру Украјине може да види да улазак у сукоб са Русијом не би довео до помоћи НАТО пакта у обнављају некадашње пољско – литванске државе него би само изазвао велике људске губитаке и разарање Пољске. Свим европским земљама одговара сарадња са Русијом и НР Кином, а Мађарској, земљама насталим на подручју СФРЈ и другим балканским земљама одговара и улазак у Евроазијску унију. То је начин да се и питање Космета (неотуђивог дијела Србије) ријеши на позитиван начин у складу са Уставом Србије.
Остале текстове Петра Живковића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
