Новинар Андреас Ернст, одличан познавалац прилика у земљама на простору бивше Југославије, у коментару за швајцарски Ноје цирхер цајтунг, осврће се на писмо 55 „водећих спољних политичара САД, Велике Британије и Немачке“ у којем они доносиоцима одлука о Вашингтону и Бриселу замерају санкционисање Приштине, уместо да притисну „Београд који се меша у демократске процесе на Kосову“. Ствари, међутим, нису тако једноставне, сматра Ернст.

Ово није такмичење у лепоти демократије

„То што је Запад санкционисао Приштину је новина. До сада је увек био довољан притисак Вашингтона да натера косовске политичаре да попусте. Али, Kурти је другачијег калибра. Он није подмитљив и зато не може бити уцењен. И тврдоглав је. Kосово је под његовим вођством напредовало. Подела власти је јача него раније, слобода медија већа него у свим суседним земљама, а посебно у Србији: Вучић је ту земљу претворио у партијску државу, а водећи медији су вољни пропагандни инструменти.“

Пратите Јутјуб канал портала Правда на коме емисије води Игор Маринковић https://t.co/zpsfQELH7c

— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) May 16, 2023

„Али – и то је кључно – сукоб око северног Kосова није такмичење у лепоти демократије“, пише Ернст. „Ради се о решавању питања северног Kосова. Формула за то је јасна: у замену за прихватање косовског система и рад у његовим институцијама, Срби добијају већ аутономију.“

Швајцарски лист потом подсећа да је „управо то договорено 2013. у споразуму под окриљем Европске уније“. Резултат тог споразума је био да су се „косовски Срби придружили косовском полицијском корпусу, а судије косовски Срби изрицале су пресуде у складу са косовским законима. То је паралелне институције које контролише Београд учинило непотребним или их је ослабило.“

Заједница – договорена, никад остварена

Аутор међутим наводи да „никада није остварен тај суштински елемент за интеграцију Срба – делимична аутономија српске заједнице. Приштина одбија да уведе ту споразумом договорену институцију, страхујући да ће то Београду дати тројанског коња да се инфилтрира у младу државу“.

Притом треба имати на уму две чињенице, пише Ноје цирхер цајтунг: „Прво, Србија је дефинитивно изгубила Kосово“. Аутор ту кратко наводи да су „репресивна политика 1990-их и ратни злочини 1998. и 1999. трајно онемогућили живот са Kосоварима“. Поред тога, „Београд је изгубио рат против НАТО 1999. и није успео да спречи отцепљење Kосова 2008.“

„Друго, за 15 година своје независности, Kосово није успело да интегрише косовске Србе“. То је „херкуловски задатак“, оцењује аутор, јер „велика већина Срба прихвата државу Kосово само у оној мери у којој то морају да ураде из прагматичних разлога. Приштина скоро да није предузела кораке да то промени.“

Kурти не разуме дијалектику федерализма

„То нас враћа на Заједници српских општина“ пише аутор коментара: „То је једина шанса да Срби – управо зато што ће тада бити независнији од Приштине – унапреде свој однос са државом Kосова. Али, Kурти не разуме дијалектику федерализма. Уместо тога, он гради полицијске базе на северу Kосова и дефинише проблем као питање реда и закона.“

Стога Андреас Ернст сматра да је „исправно то што Брисел и Американци врше притисак на Приштину, јер за Заједницу српских општина постоје само две алтернативе: егзодус Срба (на који многи на Kосову рачунају), или размена територија у којој би Прешевска долина насељена Албанцима припала Kосову, а север Kосова поново Србији. Али, ту опцију Запад одбија.“

Аутор на крају констатује да „подносиоци петиције из Вашингтона, Лондона и Берлина треба да подстакну Kуртија да коначно формира Заједницу српских општина“.

Извор: Дојче веле