Пише: Владимир Басенков
На част је српском народу што и поред великих проблема и насртљиве експанзије Запада чува разумевање да је суверенитет државе могуће коначно срушити само у народним умовима.
Концепт политичке теологије Карла Шмита у XX-XXI веку је постао крајње популаран захваљујући друштвеној тежњи за „рашчаравањем света”. Није тајна да су у политичко поље базни појмови дошли из теологије. Човек покушава да објасни божански свет у њему разумљивим категоријама, не приказује се узалуд Бог често као монарх; Његова баштина се назива „Царством небеским”, у коме је живот структуриран и хијерархијски. Власт је током читаве историје човечанства имала сакрални карактер у очима народа, а носиоци власти доживљавани су као свештеничка каста. У постполитичкој ери ситуација се променила, али архетипско мишљење о природи власти и државе је и даље очувано, па и код „активних учесника у процесу”.
Ако је у праву извор власти народ (по аналогији са Црквом као сабором верујућих, који овлашћује најдостојније између себе да заузму свештеничке и епископске дужности) – онда је он и носилац суверенитета државе, односно способности државе да води самосталну политику. Суверен, пак, представља државног вођу у чијим се рукама на неограничени период усредсређује практично апсолутна власт. У идеалној држави, такав суверен је у стању да самостално води како спољну, тако и унутрашњу политику. „Извориште” за таквог суверена остаје народ.
Одбрана суверенитета
Савремени политички системи су дату концепцију истовремено довели до апсурда, када, с једне стране, уставне тезе препознају народ као извор власти, а са друге – власт је крајње отуђена од народа у за њега принципијелним одлукама, и притом опскрбљена апсолутним (како се на први поглед чини) овлашћењима, али у стварности – тек у одређеним секторима.
Српско питање Косова и Метохије, остајући главни проблем суверенитета земље, показује да се народ засад својим ставом и захтевом према власти држи убеђености у неопходност одбране покрајине као неотуђивог дела државе, док је власт, будући по својој природи храњена од народа (без обзира на савремени слом политичких система), принуђена, поседујући онај исти „апсолут” суверена, да штити суверенитет у границама које уцртава народ.
Другим речима, концепцију о неспособности појединца, групе људи или такозваних „обичних људи” да измене политичку ситуацију усадиле су присталице разбијања „природног” (назовимо га тако) политичког система зарад мењања парадигме мишљења народа. Чувена изрека „гласом народа говори Бог”, примењена на политичку теологију, може звучати као „гласом народа говори држава” – уколико народ препознаје себе као носиоца суверенитета и извор права онима које је избором опуномоћио да штите његове интересе. Све док народ чува такво архетипско мишљење, одбијајући космополитско, које искључује обичног грађанина из политичког живота, не чини се могућим државу лишити суверенитета.
Очување свести
Другим речима, упркос титанским напорима доброг дела земаљског шара да лажној држави Косово подари легитимност, они – због захтева српског народа о заштити суверенитета земље, укључујући и границе покрајине, у коначном, смисаоном изразу – ти напори доживљављавају крах. Малодушност и безнађе, које косовске архитекте покушавају наметнути гласним изјавама и тиранским потезима, у крајњој линији имају само један циљ – да промене парадигму архетипског мишљења народа.
Ресетовање свести нације може се дешавати коришћењем разних алата, не обавезно и непосредно повезаних са питањем Космета. Суверенитет једне државе могуће је срушити тек онда када се сакралност државе – као, у неку руку, израза „Бога на земљи” – коначно сруши управо у народним умовима. Управо тај тренутак ће постати тачка пада суверенитета земље.
На част је српском народу што и поред огромне количине проблема и насртљиве криптоекспанзије Запада, не увек освешћено, али на нивоу архетипова чува разумевање да управо грађани иступају као носиоци суверенитета (из истог разлога иступају и као извор власти, делегирајући јој пуномоћја за управљање државом, „стојећи пред богом-државом”); управо народ брани Косово и Метохију, не дозвољавајући ни сопственој власти, ни спољним актерима да реше питање против воље Срба.
Суверенитет се урушава у тренутку када се догоди замена мисаоне парадигме. Ова пројекција се може дубље разумети ако се погледа устројство људске душе, која се чува од моралног и наравственог пада све док извршењем греха не разори целовитост (суверенитет) свог унутрашњег царства. Из тог угла можемо говорити о природном здрављу српског народа, који чува традиционалну архитектуру свог доживљаја света.
Владимир Басенков је мастер-теолог, писац и уредник медија „О Србији на руском“.
Извор: Стандард.рс
