Пише: Игор Ивановић

За српски национални интерес веома је опасно кад се наша култура, као у споту који је објавио амбасадор Хил, своди на само једну страну света. Тиме се поткопава наш идентитет.

Можда је тога 13. јуна 2022. године амбасадор САД у Србији Кристофер Хил поверовао у сопствени историјски упис, када је претећим тоном изјавио како Србија мора да размисли о томе где лежи њена будућност и да ли је у текућем времену њена неутрална позиција уопште могућа. А можда се само утркивао у надмености и у демострацији огољене моћи са осталим колегама-америчким дипломатама, који се свуда по свету понашају слично у државама где им је такво понашање дозвољено, пецајући на тај начин у будућој администрацији неко место у самој Белој кући.

Додуше, мора се признати, да је амбасадор Хил имао пуно мотива да поверује како је „мали Понтје Пилат”, прокуратор на окупираној територији. Догађаји који су дошли након тога, и који су претходили септембарској геј паради у Београду, показали су да је његова у Србији ипак последња. И амбасадор Хил је у више наврата тих дана позвао Србију да стане „на праву страну историје”, бирократски понављајући омиљену фразу из новоговора баш тога неисторијскога света, чије схватање политике никада није укључивало ни ученост ни учтивост.

„Србија иде ка Западу”

Само непуних девет месеци касније, у марту 2023. године, амбасадор Хил славодобитно објављује на једној друштвеној мрежи како је „Србија прихватила европску будућност и јасан план како да до ње стигне”, позивајући се на разговоре у Охриду, а затим додао да је „та одлука захтевала мудрост, интегритет и храброст”. Домаћа јавност је била затечена, нарочито ако се узме у обзир да јој никаква одлука Владе Србије није саопштена о убрзаном и наглом заокрету према западној страни света; нису се огласили ни председник Вучић, нити је заседала Народна скупштина Републике Србије по том питању.

Ускоро је стигло тумачење разговора у Охриду, где сви учесници једногласно потврђују да ништа није потписано, а неки од њих и да је поред тога непостојећи уговор на снази?! А онда то „што је на снази”, одмах након разговора потпуно и радикално паралише тзв. премијер Косова Аљбин Курти, укидајући чак и тахничку могућност даљег дијалога. Наша јавност је остала гладна тумачења шта се то наводно кришом догодило у промени државног курса, амбасадор Хил није осетио никакву потребу да појасни ову недоумицу коју су изазвеле његове речи.

Непуна три месеца након тога, на прослави америчког Дана независности почетком јула ове године, амбасадор Хил се обраћа јавности опет бирократизујући његову незаобилазну тему – историју. Том приликом изговара: „Наше две земље су као два пријатеља који су се у неком моменту мало разишла, али који су сада поново заједно”; у даљем излагању поред осталог амбасадор Хил изговара и следећу мисао везану за пријатељство САД и Србије: „Један пријатељ говори о прошлости, а други о будућности.” Ако има много недореченог и нејасног за српску јавност у свему нареченом, око једне чињенице не постоји забуна: пријатељ који говори о прошлости зове се Србија, а пријатељ који говори о будућности зове се САД.

Из овога би здрав разум изнео јасан закључак како су у „садашњости у којој су два пријатеља поново заједно”, сви неспоразуми изглађени и како САД немају више непријатељских намера и делатности према Србији. Ова изјава долази управо у време фронталног напада Запада против српских интереса свуда у региону: у самој Србији и њеној јужној покрајини, у Босни и Херцеговини, у Црној Гори. У истом моменту спроводи се отровна кампања против СПЦ без имало пардона и резерви. Домаћа јавност је са правом увелико збуњена: да ли је амбасадор Хил у улози прокуратора уверен да поседује довољну моћ којом поништава перцепцију нашег вида или се иза наших очију одиграо неки тајни споразум на који амбасадор упозорава управо онога који се кришом договарао?

Још нам поштено нису стигле ни летње жеге када се амбасадор Хил, овога пута појачан јуришним центурионима на медијском пољу, огласио у намери да нам покаже како су, упркос свим актуелним непријатељствима САД према Србији које свакодневно гледамо, наша два народа ипак на заједничкој – западној страни цивилизације. Првог дана августа преко друштвених мрежа пуштен је спот насловљен „Србија иде ка Западу” у коме поред амбасадора Хила учествују и његови истомишњеници: премијерка Ана Брнабић, власник „Пинк” телевизије Жељко Митровић, амбасадор Србије у САД Марко Ђурић, аналитичар Дарко Обрадовић и војни аналитичар Александар Радић, који на један приземан и површан начин говори о томе де је Србија у бити западна земља по историјском, географском и економском кључу. Оваква улога амбасадора Хила у споту је разумљива као службеника САД, можда је разумљива и за аналитичаре и приватне предузетнике који су привидно „самостални”, али је срамна за државне службенике Србије амбасадора Марка Ђурића и премијерку Ану Брнабић!

Која је сврха оваквог спота? Па медији у Србији су у огромној већини про-западни, било радикално као „Н1” или „Нова С”, било умерено као „Јавни сервис” или „Прва”, а сам Жељко Митровић је власник веома гледане „ружичасте” телевизије на којој је пре извесног времена најавио офанзиву прозападне идеологије. Да ли је неко од учесника спота свестан елементарне чињенице да су од 5. октобра до данас све владе Републике Србије отворено декларисале као приоритетни циљ Србије улазак у ЕУ? Да ли је неко од њих приметио да је у нашој јавности непрестано присутна идеологија евроцентризма, по којој европска идеја нема алтернативу, јер је једина и централна? Шта би овај спот требао да испуни што не постоји, шта би требао да накалеми што је закржљало, шта би требао да појасни што је наразумљиво?

И најбитнији критеријум: ко је бирао учеснике овог спота, односно какве су гаранције да ће одабир баш ових личности одјекнути позитивно у нашем народу када је реч о европским вредностима? Да ли ове, у споту присутне личности, могу да поправе велику диспропорцију између већински прозападног дискурса у медијском простору и већински антизападног мишљења код нашег народа? Конкретно, на основу испитивања јавног мњења у генерацији која је рођена око петог октобра и која је одрасла у јавном простору искључиво на панегирику западних вредности, само 18% испитаника има позитиван став о ЕУ, а чак 36% има негативан став! Осталих 46% је неутрално, што по утилитарном нагону интереса и опреза, упућује на закључак да су и они великом већином против ЕУ. А на њима је вршена озбиљна прозападна пропаганда – они су генерација која је површински несумњиво вестернизована у свакодневном животу.

Србија на Западу

Током јула месеца Жељко Митровић се огласио преко друштвених мрежа са видео порукама о подршци америчкој политици у Србији базираној на српској припадности западној цивилизацији, али и са неким друштвено-историјским коментарима. Укратко, када је реч о пријатељству Србије и САД изрекао је да је време да се амерички и српски путеви поново укрсте након неких историјских неспоразума попут бомбардовања СР Југославије, а где су САД, по Жељку Митровићу, биле само једна од 19 држава агресора. Када је реч о позападњаченом српском бићу, Жељко Митровић као аргументе изводи закључак да „у Србији скоро сви возе западне аутомобиле, пију кока-колу, гледају америчке филмове, штеде и троше евре а не рубље, слушају музичке хитове са запада и на крају, сви боље живе искључиво због западних инвестиција и све боље спољно-трговинске размене са западом…”

Сличну аргументацију износили су свакодневно у медијима и сви остали учесници у споту, као и њихови прозападни истомишљеници попут, рецимо, бившег министра Басте и бившег народног посланика Шормаза. Зато би у аргументацији која би се супротставила оваквим њиховим ставовима било неправедно апострофирати само и једино Жељка Митровића, нарочито ако се узме у обзир да нас је Митровић иницијативом организације „конвоја пријатељства” подсетио на један важан и светао догађај из историје: када је пре 105 година амерички председник Вудро Вилсон развио српску заставу на Белој кући, као знак подршке због објаве рата Аустроугарске против Србије.

У тексту Слободана Рељића „Жељко Митровић против русофила у друштву спектакла”, аутор подвлачи у самом наслову два јасно уочљива запажања која је стекао на основу јавних наступа како Митровића, тако и из наступа свих његових истомишљеника који су премрежили домаћу медијску слику. Прво: да су сви њихови наративи уместо љубави према Западу суштински натопљени мржњом према Русији; као и друго: да су ови перформанси ембрионално никли као плод „друштва спектакла”, термин преузет из наслова књиге француског левог мислиоца Ги Деборда.

Рељић прецизира у наставку текста, како су Митровић и слични настали у условима где „као супротност дијалогу спектакл постаје капитал акумулиран до степена у којем постаје слика”. Чини вам се познато: уместо „хлеба и игара” визуелни спектакл (Задруга) као замена за дебату?! Да би боље разумели многе прозападне апологете – који за разлику од Жељка Митровића немају као он иза себе значајно дело („Октобар 1864” и ТВ „Пинк”), могли би да се позовемо на мисао утицајног немачког философа Отфрида Хефеа, која гласи: „Живимо у времену када су људи познати само зато што су познати”.

Много је неистина, полуистина, прећуткивања и баналности у свим изреченим аргументима који се износе у прилог Западу. Просто је невероватно узети учешће у америчкој (западној или европској) пропаганди у Србији у моменту када постоје значајне акције „колективног Запада” против српских националних интереса: скривени прсти у прогону Срба на Космету и притисци да се разговори у Охриду прогласе споразумом о међусобном признању; санкционисање председника Републике Српске Милорада Додика и директора Безбедносно-информативне агенције Србије Александра Вулина због политичке некоректности, а суштински због њихове добре сарадње са Русијом; апсолутна подршка нелегитимном „високом представнику за БиХ” Кристијану Шмиту у свим антисрпским настојањима; свакодневни притисци и претње да Србија промени неутрални статус и уведе санкције Руској Федерацији; отворене претње мандатару у Црној Гори да легитимно изабрани Срби не уђу у Владу ЦГ – иако чине бар трећински део државе; учестали напади на СПЦ од стране многих западних институција, функционера или њихових вазала.

Нажалост, само је реч о континуитету политике која је у деценијама пре тога породила Бадинтерову комисију, која је једном против интереса Србије прогласила „авнојевске” границе будућим државним границама, а други пут – опет против интереса Србије када је реч о Косову и Метохији – те исте границе више нису биле државне границе! Континуитету западне (англо-америчке) политике која нам је увела из чистог мира незапамћене санкције због чега је наша привреда уништена а велики број људи напустио државу; која је срушила мировни план потписан 18. марта 1992. године од стране српског, бошњачког и хрватског ентитета након притиска америчког амбасадора Ворена Цимермана, а којим би се избегло крвопролиће у Босни; која је војно припремила хрватску војску за „Бљесак” и „Олују” и тако била саучесник у највећем етничком чишћењу на тлу Европе у савремено доба; политике која је створила ОВК и помагала јој у побуни против српске државе на Космету; политике која је у Хашком трибуналу доделила Србима више од 1.000 година затвора, а свима осталима заједно троструко мању казну, уз чињеницу да су управо ти други народи извршили сецесију од међународно признате државе, а не Срби; политике која је мимо свих међународних права бомбардовала два пута српски народ са обе стране Дрине (Републику Српску 1995. године и СР Југославију 1999. године) након монтираних и никада доказаних злочина на сарајевској пијаци Маркале, као и у Рачку на Космету; политике која је након окупације Космета кренула са процесом међународног признања ове квази-државе, иако је пре напада лично амерички председник Клинтон гарантовао да војна операција нема циљ да изврши цепање Србије, већ да је само „хуманитарног” карактера.

Има ли потребе даље набрајати, зар ово није сваком здраворазумном човеку довољно да схвати како је медијска кампања о некавој новој страници у пријатељству између САД и Србије само обично „завођење за Голеш планину”?! Како је уопште могуће промовисати пријатељство након свих претходних (и многих других!) недела за које није уследило чак ни протоколарно извињење?! На основу чега Империја и њени поданици сматрају да једно дизање српске заставе пре 105 година на јарбол испред Беле куће неутралише пола века сатанизације те исте Србије?!

Површни критеријуми

Није само прећуткивање болна импресија предметне медијске кампање. Шта се дешава са подједнако мучним полуистинама или са баналном подлогом на којој је наслоњена? Нису нас бомбардовале „19 земаља” већ њих 13 из НАТО пакта, што се чак може подвести ни под небитну грешку. Али је сасвим сигурно да САД нису само један мали разломак у тој једначини агресије, већ централна сила одлучивања и реализације, као и у самом НАТО пакту. Историјска наука бележи да је одлука о нападу на СР Југославију донета у уском англосаксонском лобију између председника Клинтона и премијера Блера. Након тога је убијено око 3.500 Срба (88 деце!), рањено око 12.500, прогнано око 300.000 са огњишта, срушено око 200 православних цркава, уништена 44 моста, порушено око 50.000 кућа, спржено око 80 фабрика.

За овај злочин централну кривицу сносе САД и Велика Британија, која је традиционално уз Немачку највећи непријатељ српском народу од свих западних народа. Да се разумемо, без обзира на све претходно чињенично подвучено – Србија мора да гаји коректне односе са САД са поштовањем сопствених „црвених линија”, јер јој овакву политику налажу мудрост и инстикт самоодржања. Србија се географски налази унутар НАТО територије, па себи не сме дозволити непотребни авантуризам. Али мора реаговати на медијске садржаје који је понижавају, третирајући је као најгору „банана републику”, где је довољно да после века недела према српском народу, неко „важан” намигне и „баци петака” том истом народу, у маниру „сад смо велики френдови”. Душко Ковачевић би рекао: „Ђура ће да ти опрости што те тукао.”

Полуистина изнета у овој кампањи је да у Србији „сви боље живе искључиво због западних инвестиција и све боље спољно-трговинске размене са Западом”, јер званични показатељи говоре да је у последњих 10 година Кина други највећи инвеститор у Србији, са тенденцијом даљег раста и избијањем на прво место у инвестицијама, као и уз чињеницу да је ревитализовала неколико огромних мртвих српских државних компанија. Тако су губици у Смедеревској железари и Борским рудницима скинути са буџета Србије. Западне инвестиције су несумњиво значајне за Србију, али никако нису једини и искључиви замајац у привреди, јер поред Кине и Русије, у Србију инвестирају и исламске државе попут рецимо Турске или УАЕ.

Банални садржај аргумената којима се образлаже српска припадност западној цивилизацији су посебна прича. Они потвђују огољено и приземно схватање човека у оквиру ове цивилизације Млетачког трговца, разумевања човека првенствено као „економске животиње”, дакле као бића које је изузето из унутрашњег, духовног садржаја и сведено само на инстикте хедонизма. Али, изречени аргументи српског човека сагледавају још ниже, уз грубо поједностављење, третирају га као полудивљег домородца који трампи златно грумење за „ватрену воду” или бижутерију.

Зато што Срби возе „Ауди”, „Рено” и „Шкоду” или зато што гледају америчке (холивудске) филмове, као и зато што пију Кока-колу, они несумњиво припадају западној цивилизацији?! Међутим, овде поред баналног сагледавања српског човека и поред примене радикално површних критеријума за одређивање припадности некој цивилизацији, постоји и битан логички парадокс. Западне аутомобиле, америчке филмове и Кока-колу конзумирају практично свуда у свету, а у великој мери управо у Русији и Кини! Ако су ово важећи критеријуми, онда је Русија много више западна цивилизација како од Србије, тако и од пола држава унутар ЕУ, зато што има више богатства на основу којег се путем конзумеризма по овом критеријуму селектира припадност западној цивилизацији.

Статистика каже да је до војног сукоба у Украјини највише луксузних аутомобила западних произвођача продавано унутар Руске Федерације, где су многи од њих имали производњу истих; да се Мек Доналдс ресторани само у Москви имали већи приход него у многим читавим западним државама; да је потрошња Кока-коле у Русији достизала рекорде за ову компанију. Шта тек да кажемо за западне брендове у гардероби који су се „гутали” у Москви и Сан Петербургу? Зашто онда, ако се примене ови критеријуми, да уведемо санкције Русији? Да можда исламски радикали, који у великом броју живе по Француској, не возе „Пежо” или „Цитроен”? Да ли можда избегавају да пију „Кока-колу” или не гледају америчке филмове? Управо обрнуто: рођени су у Француској, матењи језик им је француски, носе урбану гардеробу и споља не постоје видљиве разлике између њих и француских „белих” католика и „белих” атеиста. Али дубоко у срцу, они мрзе ту француску безбожничку и хермафродитску цивилизацију, они памте злочине над њиховим прецима у колонијама, они прихватају ислам као религију живота, али и као отпор према таквој западној цивилизацији.

Оно што је свакако тужније за анализу (поред овог логичког парадокса) је свакако поништавање америчког политичког философа Хантигтона – управо од стране америчког амбасадора Хила и његових сарадника у јавности. Семјуел Хантингтон је, слично раније Данилевском, светске цивилизације делио по унутрашњем бићу, а не по спољном човеку. Писао је да светско-историјске цивилизације настају и опстају управо по верској припадности, која се временом претвара у идентитетски ослонац. Зато је за српски национални интерес веома опасно када се наша култура (цивилизација) некритички сврстава на једну страну света, било само западну или само источну – чиме се поткопава наш идентитет. Ми смо контактна култура, смештена између Истока и Запада која баштини од обе стране света, темељно учвршћена на православној светосавској подлози. Ово је угаони камен нашег идентитета.

Нагон самоуништења

Што се тиче текуће и увек вруће политичке сцене у Србији, све више се актуелизује дилема да ли је своје радикално учешће у про-америчкој пропаганди Жељко Митровић договорио са председником Вучићем или је то учинио мимо његове подршке? Јер телевизија „Пинк” са правом важи за један од стубова напредњачке медијске тврђаве, а њихови гласачи сигурно нису листом прозападнo или антируски настројени. За њих би идеолошки вестернизовани „Пинк” постао нерешива једначина, без поставке и без коначног збира, са превише непознатих. Такав нови „Пинк”, са радикално позападњаченим програмским садржајем који је најавио његов власник, више би личио на Н1 телевизију него на народни медиј – чиме би била начињена велика штета напредњачким интересима. Тешко да иза овакве промене курса стоји СНС или је, можда, код њих уместо инстикта самоодржања прорадио нагон самооуништења?

Додатну забуну представља и догађај од пре неки месец. Одмах након најтежих масовних злочина које је постпетооктобарска Србија доживела, Жељко Митровић је на предлог председника Вучића обећао да ће уклонити ријалити садржај из програмске шеме, јер је по мишљењу председника његов садржај непримерен трагичној атмосфери. Сви су разумели да је реч о трајном уклањању, а не само о техничком, пошто је, свакако, крај сезоне пред долазеће лето. Само је власник ружичасте телевизије мислио супротно, већ после непуних месец дана, најавио је нови, још гламурознији и још спектакуларнији, ријалити серијал уживо на „Пинку”. Можда ће управо тај догађај најзад посведочити трајно прозападно опредељење српског народа?! Можда је амбасадор Хил управо на овај долазећи спектакл мислио када је рекао како дефинитивно Србија иде ка Западу (тонући у глиб „друштва спектакла”)?

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“.

Извор: Нови Стандард