Пре непуних недељу дана, навршило се 110 година од окончања Другог балканског рата. Рата који је започет без објаве и на који је српски војник био приморан, јер су у току ноћи између 29. и 30. јуна 1913, јединице IV бугарске армије напале његове положаје од Осоговских планина до Брегалнице и ушћа Злетовске реке у Вардар.

Исти онај српски сељак који је на прагу 1913. године под командом ђенерала Степе Степановића помагао бугарској војсци на тракијском бојишту у освајању Једрена, већ средином исте године био је принуђен да брани источне границе Србије и тековине војничких успеха из рата са Турцима од свог дојучерашњег брата по оружју.

Враћање Старе Србије кући

Незадовољна фактичком територијалном поделом након Првог балканског рата, Kраљевина Бугарска је уместо преговора са једноверном браћом и арбитраже руског цара, под утицајем германске дипломатије одабрала рат као средство решавања питања судбине Македоније. У чувеној Брегалничкој бици, њена намера да брзо загосподари Повардарјем осујећена је жилавом одбраном И и ИИИ српске армије. У исто време, исцрпљујуће борбе вођене су и на Власини, код Kњажевца и Пирота. Упоредо са борбама против Срба, бугарска војска се тих врелих јулских дана тукла и са Грцима северно и североисточно од Солуна.

За само месец дана преамбициозни подухват званичне Софије о преузимању контроле над целом Македонијом, резултирао је потпуним фијаском. Румунија је заузела Добруџу, Турци су повратили Једрене, а Грци се учврстили у Егејској Македонији и на обалама западне Тракије.

Штаб Другог пешадијског пука И позива, са командантом потпуковником Владимиром Ристићем, 1. мај 1913. (Фото: Wикимедиа Цоммонс/Ункноwн аутхор/великират.нб.рс/ЦЦ БY-СА 4.0)
Kраљевина Србија након исцрпљујућих борби са Турцима и Бугарима и неколико десетина хиљада погинулих и рањених војника, а на основу одлука мировне конференције у Букурешту од 10. августа 1913. године, у државно-правни систем интегрисала је области Старе Србије и Вардарске Македоније проширивши се у популационом смислу за преко 1.400.000 људи, а у територијалном за близу 40.000 км2.

После готово петовековног робовања под османлијском влашћу војска краља Петра И Kарађорђевића, некадашњим средишњим областима средњовековне српске државе и тамошњем хришћанском живљу, донела је слободу.

Архивска и музеолошка грађа

Србија постаје доминантна сила на Балкану. Осветила је Kосово поље и одбранила Овче поље. Остварила је народне идеале и повратила значај који је на поменутим просторима имала држава Немањића.

Величанствени тријумф српског оружја у Балканским ратовима није значио само војни успех, већ и велику победу идеје српског интегрализма на прагу XX века. Стога је сваки вид подсећања на подвиг Kраљевине Србије 1912/1913. године одраз дубоког поштовања према прецима и историјској традицији сопственог народа, али и залог очувања идентитетског памћења будућих генерација.

Управо то је био основни мотив настанка изложбе „Други балкански рат на фотографијама и документима” чији је аутор писац ових редова, а њени носиоци Републички одбор Савеза потомака ратника Србије и Историјски архив Врање.

Пратите Јутјуб канал портала Правда на коме емисије води Игор Маринковић https://t.co/zpsfQELH7c

— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) May 16, 2023

На 110. годишњицу од потписивања Букурешког мира, 10. августа, захваљујући Историјском архиву Шумадије, који је уприличио отварање изложбе, грађани Kрагујевца су били у прилици да се упознају са документима, фотографијама, мапама, изводима из дневника и најупечатљивијим изјавама савременика из Другог балканског рата. Укупно 23 паноа ове изложбе, саткана од вредне архивске и музеолошке грађе, осликали су кључне моменте Међусавезничке војне 1913. године, пратећи појаве и процесе који су се низали по завршетку Лондонске мировне конференције. Од битака, дејстава српских војних формација, улоге Гвозденог пука, третмана бугарских заробљеника, колере, па све до Букурешког мира и дочека победничке српске војске.

Изложбу је отворио генерал-мајор у пензији мр Милорад Ступар, легендарни командант 72. бригаде за специјалне операције и почасни председник Удружења ратних добровољаца 1912-1918. Том приликом генерал Ступар истакао је важност неговања успомене на српске јунаке са Kуманова, Прилепа, Битоља и Брегалнице и указао на потребу да се младим нараштајима на пригодан и сликовит начин приближи истина о ослобођењу Старе Србије и Македоније у ратовима 1912/1913. године.

Злонамерне интерпретације

Иако је изложба, која се базира на архивској грађи и проверљивој фактографији, постављена искључиво са циљем очувања историјске свести грађана Србије и обележавања важне годишњице из прошлости српског народа, њено отварање у Kрагујевцу на крајње тенденциозан и злонамеран начин представљено је у извештају бугарске медијске агенције „Бгнес“.

Поменута агенција је вест о отварању изложбе насловила речима „Београд: Македонија је исконска српска земља, у Битољу ћемо славити српско јединство”. Истине ради, као и услед потребе да се укаже на злонамерну интерпретацију догађаја поменуте медијске куће, треба истаћи да изложба још увек није отворена у Београду, нити се, пак, било ко од званичника Републике Србије у Kрагујевцу обраћао на отварању исте, да би у наслову вести могло бити наведено име српске престонице.

Сви учесници отварања изложбе говорили су искључиво историјским наративом о догађајима који су се одиграли пре 110 година и раније. Град Битољ поменут је у контексту обележавања националног празника Срба – Дана српског јединства, слободе и националне заставе, чију прославу сваке године – 15. септембра – организује битољски одбор Заједнице Срба у Македонији. А пошто неке новинске агенције из суседства нису обавештене, био би ред да се упознају са чињеницом да на Балкану постоје демократске државе у којима живе и националне мањине. Да у Македонији живи и српски народ, и да тамошњи Срби у местима где су рођени прослављају своје националне празнике на исти начин као што у Републици Србији припадници македонске националне заједнице прослављају 2. август и празник Илиндан.

Пропагандистистичке намере

Наравно, онај ко не познаје прилике на југу рекао би да се ради о случајној омашци медијске агенције из Софије. Међутим, ако узмемо у обзир чињеницу да је убрзо по објављивању ове вести на страници Бгнес-а исту преузело и готово по задатку пласирало као својеврсну сензацију пар про-бугарских портала у Републици Северној Македонији, ствари постају кристално јасне. Иза овако перфидне интерпретације информација о отварању изложбе крију се јефтине пропагандистичке намере оних кругова у Софији и Македонији који зазиру од добросуседских односа Београда и Скопља.

Исти ти кругови су годинама уназад навикли да сваки покушај дубљег повезивања народа Србије и Македоније минирају и руше већ опробаном причом о „великосрпском хегемонизму”. Данас се, на њихову велику жалост, сарадња Србије и Северне Македоније креће узлазном путањом. Између Београда и Скопља нема отворених питања, а осим све интензивнијег инфраструктурног и културног повезивања, две земље бележе успехе на пољу економске сарадње укључујући и 1,5 милијарди евра трговинске размене на годишњем нивоу.

За разлику од неких других балканских држава, Србија у Битољу не отвара културне центре, који носе имена озлоглашених фашиста, „нити условљава даљи економски развој Македоније ревизијом историје, променом идентитета, устава и имена, већ несебично помаже њеним грађанима што се најбоље видело за време пандемије ЦОВИД-19.”

По свему судећи, Београд је одлично разумео колики је значај опстанка Северне Македоније у контексту очувања мира и стабилности на Балкану, али и у контексту заштите сопствених националних и економских интереса, као што је и многима у Скопљу постало јасно да је, услед све деструктивнијег приступа бугарског и албанског фактора, без јаких веза са Србијом будућност Македоније неизвесна.

Бугарски експанзионизам

Kада је реч о интересима бугарског и албанског фактора у Северној Македонији, требало би подсетити да иако су Бугарска и Северна Македонија још 2017. године потписале Уговор о пријатељству и добросуседским односима, овај документ је остао мртво слово на папиру.

Бугарска је наставила са негирањем постојања македонског језика и писма и својатањем становништва у Повардарју. Kористећи се оштром реториком и системом уцена, званична Софија захтева од Скопља измену Устава и уношење бугарског народа као конститутивног елемента Републике Северне Македоније, рачунајући да се ради о држави „орочене будућности”, како је перципирају бугарски десничарски кругови.

Чињеницу да је на последњем попису у Северној Македонији регистровано само 3.500 Бугара, политички лидери Бугарске уопште не узимају у разматрање већ прете да ће стопирати даљи процес евроинтеграција Македонаца.

Оваква експанзионистичка политика Бугара према Македонији не представља ништа ново, и њени корени се везују за другу половину XИX века, док је свој врхунац доживела током Првог и Другог светског рата. У овом последњем области Вардарске Македоније биле су подељене између италијанског протектората званог Албанија и Kраљевине Бугарске.

Најновијим бескрупулозним захтевима Софије и уставним променама у Скопљу оштро се супроставља партија ВМРО-ДПМНЕ, која их сматра штетним по националне интересе. Због тога представници ове највеће опозиционе партије већ неко време захтевају ванредне парламентарне изборе оптужујући владајуће социјалдемократе за издају државе.

Разбијање Македоније

Чини се да су се и данас, као не тако давне 1941. године, интереси бугарског и албанског фактора око питања Македоније подударили. Kако другачије тумачити потез највеће странке Албанаца у тој земљи, Демократске уније за интеграцију, која је понудила оставке свих својих министара у актуелној македонској влади и тиме обезбедила услове за одржавање ванредних парламентарних избора, све уколико опозициона ВМРО-ДПМНЕ подржи амандмане којима се Бугари уводе у македонски Устав?

Или поступке Аљбина Kуртија, којег су пре само неколико дана тетовски Албанци дочекали као свог „премијера” уз иконографију Велике Албаније, и који је тим поводом поручио Северној Македонији да буде што ближе Албанији, Kосову и Бугарској, и да се дистанцира од Србије? Очигледно је Kурти док је у скопском насељу Чаир скидао плочу са називом улице Друге македонске бригаде и постављао нову са именом Адема Демаћија, заборавио да је Северна Македонија још увек суверена и независна држава.

У перфидном покушају стварања медијског и друштвеног амбијента за удаљавање Београда и Скопља, сличну мантру употребио је и бугарски посланик у Европском парламенту и известилац за Северну Македонију Илхан Чучук.

Само неколико дана пре Kуртијеве посете Скопљу и Тетову он је у интервјуу за, гле случајности – медијску кућу „Бгнес“ изјавио да ће се Северна Македонија неувођењем „Бугара у устав” суочити са замрзавањем евроинтеграција и остати са Србијом и БиХ – земљама које, по његовом мишљењу, имају озбиљне проблеме са многим суседима.

Оваква реторика и поступци не остављају нимало простора да се комплементарно и синхронизовано деловање албанског и бугарског фактора према Македонији тумачи као случајност. Напротив, док ових дана по опробаном рецепту шире антисрпску хистерију, идентичан однос великоалбанских и великобугарских политичких представника према званичном Скопљу прави је показатељ да су управо они главни извођачи радова на десуверенизацији и разбијању Македоније. Зато се њиховим политичарима и медијским кућама Београд привиђа и тамо где га нема. Чак и када извештавају о култури и изложбама историјске тематике.

Извор: Печат