Дефинитиван промашај дуго припремане пролећне офанзиве украјинске војске поново је покренуо спекулације о будућности бивше совјетске републике.
Као што је уобичајено у таквим приликама, коментари, предлози, „решења”... стижу, углавном, из оних центара који нису директно уплетени у ратни сукоб, који траје већ годину и по, већ некако „са стране”, од извора који „имају право на своје мишљење”, које не обавезује ни онога ко га је изнео.
Али зато добро дођу у ситуацији када ствари по главне играче на фронту не иду жељеним током, или време прети да све гурне негде у страну, даље од погледа јавности.
Тако се ових дана у западним средствима информисања, тек овлаш, појавила информација да је НАТО вољан да прими Украјину у своје чланство уколико се иста одрекне делова територије коју је окупирала Русија и чији су се житељи референдумским путем изјаснили за одвајање од матичне државе. Мада поменута идеја није ни по чему нова, у медијске канале се вратила стога што ју је поновио Стијан Јенсен, шеф канцеларије генералног секретара НАТО-а. Да ли по наредби надлежних му шефова или својевољно, врло брзо се извинио због „брзоплетости”: „Моја изјава била је део шире дискусије о могућим будућим сценаријима у Украјини и није требало да је искажем на тај начин. То је била грешка”, вајкао се. Али, „дух из боце” поново је побегао.
Одмах су се отворила питања: да ли то значи да свет и у 21. веку прихвата могућност да се војним средствима мењају границе између појединих земаља, да ли ће се све окончати у Украјини, улазимо ли у нови круг поделе територија, коме би користило поновно велико ратовање?
Не треба се заваравати, Украјина не може да добије актуелни сукоб против Русије. Нема за то ни људске, ни војне капацитете, а ни воље. Да ли је НАТО спреман (и способан) да уместо Володимира Зеленског обави тај посао, велико је питање. Али како год да се прича оконча, сама Украјина, као држава, више уопште не би била важна. На крају крајева, ни алијанса није створена да траје до краја света. Уосталом, већ сада смо свесни несугласица међу појединим чланицама, пада утицаја једних на рачун других, незадовољства, па и осећаја да се велике паре дају за непотребне војне трошкове.
Важна је и чињеница да су у овом великом комешању интереси Европе и САД у мало чему сагласни. Како је недавно изјавио француски председник Никола Саркози, бившој совјетској републици није место ни у НАТО-у ни у ЕУ, већ овај простор мора да остане неутрални мост између Европе и Русије. Да ли као мост који ће заиста да спаја, на души је непосредних комшија.
Изгледа да су несугласице међу народима и даље толико укорењене да никакво настојање да се превазиђу, једноставно, не може да их потре. Чак ни покушаји добровољне (па и насилне) асимилације не дају коначан позитиван резултат. Друштва која су вековима стварали припадници најразличитијих етничких група и конфесија, попут америчког, канадског, аустралијског... нису сасвим имуна на повремене трзавице изазване различитостима у пореклу. Само су озбиљније контролисана.
На терену, ствари су јасне: Украјина може у НАТО без четири републике на југоистоку, али и без још много чега. „Све наводно њихове територије у суштини су спорне. Како би ушле у блок, кијевске власти би морале да се одрекну чак и самог Кијева, престонице Старе Русије”, констатовао је бивши руски председник Дмитриј Медведев. „А престоницу ће морати да преселе у Лавов и то само ако Пољаци пристану да Лемберг (пољски топоним) препусте љубитељима сланине са кокаином”, поручио је он сликовито на „Телеграму”.
Другим речима, за неку велику трговину баш и нема много простора. Барем за сада. Украјини, другој по величини европској држави, с безмало 45 милиона становника, свакако не би ишло у прилог да се претвори тек у географски топоним без идентитета. Ипак, тамо живе неки народи који памте времена без, условно речено, „вештачки створених држава” какве данас покушавају да владају светом.
Украјина не сме да буде раздељена између САД и Русије, јер би то широм отворило врата свима који намеравају да и даље деле народе и државе. Већ се помиње могућност да би сличан кошмар могао да задеси Молдавију, па одатле и негде даље. Европске земље које су се у временима после Другог светског рата нашле раздвојене „гвозденом завесом” и даље не могу да буду сасвим сигурне да је та идеолошка баријера заувек – пала.
КАКАВ ИДИОТИЗАМ ИЗ КИЈЕВА: Новинари одали где је 82. Украјинска бригада, Руси ракетирали
Извор: Политика.рс
