„Последња ноћ у Кривој Реци“ Џона Ирвинга маестрално је дело о односу оца и сина, али и импресиван портрет времена у којем живе.
Године 1954, у кухињи мензе насеља за дрвосече у северном Њу Хемпширу, препаднути дванаестогодишњи дечак грешком је девојку локалног полицајца заменио за медведа. Од тог тренутка дечак и његов отац постају бегунци. Беже из округа Куз у Бостон, па у јужни Вермонт и даље у Торонто док их прогони неумољиви полицајац. Једини заштитник им је Кечам, дрвосеча и бивши гонич грађе на рекама, усамљеник и слободар.
У причи која се протеже кроз пет деценија Ирвинг слика пола века историје Сједињених Држава као „живу реплику округа Куз, где је смртоносним мржњама обично било дозвољено да се издувају“. Од напете уводне реченице: „Млади Канађанин, који није могао имати више од петнаест година, предуго је оклевао“, до завршног елегијског поглавља, „Последња ноћ у Кривој Реци“ написана је са историјском аутентичношћу и емоционалним ауторитетом „Туђих правила“ и „Молитве за Овена Минија“, док је насилна, узнемирујућа и пробојна попут „Света по Гарпу“.
Извор: Правда
