Пише: Џевад Галијашевић
Тероризам, у модерном смислу те речи потиче од анархиста касног деветнаестог вјека. Анархисти су били базирани у западној Европи, али су своју кампању преносили и у друге крајеве света. Најуспјешније акције спроводиле су се у Русији прије револуција 1905. и 1917. Анархистичке групе убиле су неколико руских високих службеника, па и самог цара. Тај, европски анархизам се пренијео и у Сједињене Државе.
У Америци се појавио у облику радничког отпора, а амерички анархисти, који су обично били емигранти из Европе, били су повезани са радничким организацијама.
Анархистички покрет није у Америци толико ојачао као у Европи, а амерички анархисти су се углавном усмеравали на индустријске зоне. Десничарски екстремизам није имао везе са анархистичким покретом, али су средином двадесетог века десничари почели да имитирају тактику насилничких анархиста. Порекло анархизма има своје корене у немирима у царској Русији.
Крајем деветнаестог вијека Русија се у многоме разликовала од других великих сила Европе. Класне разлике између племства и сељака биле су углавном као у доба пре Француске револуције, а руски сељаци били су у тешком сиромаштву. Индустрија је доспела у неке руске градове, али руски привредни систем и систем управљања државом нису били довољно развијени да изађу на крај са променама. Цар Александар ИИ (који је владао од 1855. до 1881.) обавезао се да ће променити систем. Када је покушао да то учини, нашао се у сред револуционарног тероризма.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) August 2, 2023
Организација „Народна воља“ представљала је насилну социјалистичку револуцију.
То је била једна од неколико политичких доктрина у Русији после 1850. Тамо су постојале три групације које су веровале да могу да реформишу и модернизују руску државу, али се нису слагале око начина на који то треба учинити. Једна групација, која се слагала са царем Александром, желела је да модернизује Русију од дна до врха. Друга групација, коју су сачињавали интелектуалци, желела је да Русија постане либерална западна демократија. Анархисти склони насиљу хтели су да иду другим путем. Они су веровали да се проблеми Русије могу решити револуцијом. Народна воља спадала је у ту групу. Када је ова организација кренула у терористичку кампању 70-тих година деветнаестог века, супротставили су јој се конзервативни елементи, као што су црква, полиција и војска. Борци Народне воље дошли су тада до закључка да све другачије, а по њима, субверзивне организације је легитимно и нужно терорисати све док се не покоре.
Од тада до данас, ништа се није промијенило у односу Западних држава према Русији.
Мултиполарни свијет међународног права, слободе нације и суверене државе а Русија безбедна и просперитетна – представља темељ “Путинове доктрине” и визије модерне Русије
Након европских анархиста који су на велика врата у политику увели вољу спремну да у циљу реализације ближих или даљих интереса, употреби неограничено насиље које изазива страх у друштву, са Кијевског Мајдана у акцију рушења државе, њеног унутрашњег уређења, међународног положаја и институција кренули су радикални Украјински терористи и нацисти 2014.године, идеолошки потомци европског анархизма и тероризма.
Азов, Десни Сектор, Прави сектор, Кракен, Национална гарда… својом појавом и дјеловањем – мучењима и убијањем, у почетку су спречавали испољавање незадовољства у земљи након државног удара на тргу Мајдан а касније постали кључни носиоци тероризма и организованог криминала. Минирање гасне инфраструктуре Сјеверног тока, минирање и бомбардовање Кримског моста, убиства интелектуалаца и политичких активиста руског народа у Донбасу, убиство Дарије Дугине, упад украјинских специјалаца и убијање руских цивила у Брјанској области у Русији. Свакако и напади на цивилну инфраструктуру у Москви – напади беспилотним летјелицама на пословни дио Москва…. и тако даље. Након оваквих акција сваки човјек би се осјећао нелагодно свјестан цивилног страдања које узрокује плански и методично. Али украјински терористи и нацисти као рефлексија западног менталитета и форми ратовања, су задовољни послом који обављају. Кукавички јер је тероризам брутално, политичко насиље које се обавља из потаје, скривено и у ситне сате. Украјински терористи међутим нису сами: у њихове редове умјешали су се нацисти са запада и ратници глобалних терористичких организација. Границу и разлику међу „увозним“ и „домицилним“ терористима, је сада тешко препознати. А онда су се заједно, сакрили у народној маси великог украјинског народа који ћути и трпи. Избрисали су границу између војних и цивилних структура – војних и јавних објеката, како би отежали снажној руској армији да их детектује и уништи.
Зато је рат постао толико тежак: Руска војска је присиљена да гађа само војне објекте, логистичка мјеста, материјално-техничке ресурсе и мјеста концентрације војске, тамо гдје нема цивила. Гдје нема народа.
Зато су многи објекти и многа мјеста командовања остала недирнута иако су идентификована и утврђан им је велики значај у овом прљавом рату.
Смјештени су у центре великих градова, поред школа, јавних установа и тргова на којима се народ окупља.
Руска војска је једина војска на планети, која може сама себи поставити ограничења у војном дјеловању због за Американце, тако баналног разлога, као што је присуство цивила у зони војног дјеловања и то у рату, који је Русији наметнут и у коме удружени запад са свим својим снагама, жестоко напада, са циљем да уништи и државу и народ.
Због тог циља, на тлу Украјине се, под надзором тајних служби Запада, развила највећа и најзлокобнија терористичка организација на планети. Оно што запад именује властима или политичким режимом у Украјини, само је други назив за гомилу пучиста, анархиста, разбјоника и терориста, који се гласно, поносе терористичким акцијама и нападима на цивиле широм Русије, док се западне владе понашају као да је све у реду.
Нема сумње да је Влада Сједињених Америчких држава потпуно свјесна да западно оружије доноси само цивилне жртве. И да разумије стратешку нужност и витални интерес Руске Федерације да се одбрани од непријатељски оријентисане, агресивне НАТО алијансе. Не постоји стратешки ни оперативно тактички документ ове организације а да у њему, Русија није дефинисана као „војни и „геополитички непријатељ“. Тог непријатеља, НАТО алијанса је врло ефикасно притискала, окруживала и у самом тако прецизно дефинисаном, непријатељском дворишту, инсталирала своје ефективе и војне потенцијале.
Иако је одговор Русије стигао у завршници овог процеса он је ипак довео у питање цјелокупни, вишедеценијски посао Сјеверно-Атлантског савеза. Сједињене Америчке Државе су због тога реаговале огорчено, бијесно и нервозно али… ипак знају одлично шта се то сада дешава у Украјини и зашто.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) August 2, 2023
САД су и саме имале такав, баш такав проблем али су га почеле рјешавати, уз помоћ Велике Британије, прије тачно два вијека тачније 1823. године.
Када је амерички предсједник Јамес Монро, одлучио да формулише и озваничи темељне принципе америчког стратешког интереса, објавио је 2. децембра 1823. године, један докуменат, својеврсну политичку доктрину у којој је навео како ће „…сваки даљи покушај европских нација, да колонизирају или интервенишу у земљама Сјеверне и Јужне Америке бити сматран чином агресије и захтијевати интервенцију Сједињених Држава“. Истовремено, је наведено да се Сједињене Државе неће уплитати у већ постојеће европске колоније нити судјеловати у интерним проблемима европских држава. Доктрина је сачињена под водством министра вањских послова Јохна Адамса. Документ је замишљен као отпор европском колонијализму и добила је назив Монроова доктрина (Монрое Доцтрине) а касније је тумачена и као право и намјеру САД-а да интервенише у земљама Јужне Америке као и у Средњој Америци.
Доктрина је донесена у вријеме када су готово све латиноамеричке колоније Шпание све латиноамеричке колоније Шпаније и Португала стекле или се налазиле на прагу стицања независности од Шпанског и Португалског Империја; Перу је независност консолидовао 1824. године, а Боливија ће независност стећи 1825. године, што је значило да су под шпанском управом остале само Куба и Порторико.
Сједињене Америчке Државе су, радећи у договору с Британијом, жељеле спријечити даљи долазак европских сила. Предсједник Јамес Монрое доктрину је представио током седмогодишњег говора о стању Уније у Конгресу. Сам појам, “Монроова доктрина”, скован је 1850. године, упркос чињеници да је стварни творац доктрине, државни секретар Јохн Qуинцy Адамс. До краја 19. вјека, Монреова доктрина се сматрала главним, дефинишућим моментом у вањској политици Сједињених Америчких Држава, а уједно је била и један од најдуговјечнијих стубова Вањске политике.
Многи каснији државници и предсједници позиват ће се на ову доктрину, међу којима Тхеодоре Роосевелт, Јохн Ф. Кеннедy, Лyндон Б. Јохнсон, Роналд Реаган и други. У једном амандману Тхеодора Роосевелта из 1904. (Тхе Роосевелт Цоролларy), закључује се да САД има право наступати као “међународна полиција” (интернатионал полице поwер) ако се Карипске и Средњоамеричке државе понашају “нецивилизовано”. Овај додатак често је наглашаван као верификација права не мијешање САД-а у Латинској Америци током хладног рата. Намјера и утицај Монроеове доктрине остали су на снази, уз тек мање варијације, више од једног вијека. Примарни циљ доктрине било је ослобађање Латинске Америке страха од еуропске интервенције и избјегавање ситуација у којима би Нови свијет постао бојно поље за земље Старога свијета, а све како би Сједињене Државе несметано могле ширити властити утјецај.
Јасно је да земље Латинске Америке су презирале ту доктрину због њеног наглашеног интервенционизма и суптилног империјализма, а 2013. године, амерички државни секретар Јохн Керрy, послаће поруку, како је “ера Монроеове доктрине завршена”. Та порука, међутим није означила крај Америчког интервенционизма него потврду већ развијене америчке праксе да интервенише по властитом нахођењу у свим дјеловима планете. У ствари, након распада Варшавског пакта, Совјетског Савеза, Југославије и Чехословачке, Сједињене Америчке Државе су постојећу доктрину толико пута примјењену у Латинској и Средњој Америци, аплицирали на цјелу планету.
Први Заливски рат, па бомбардовање Војске Републике Српске и Републике Српске Крајине те бомбардовање Савезне Републике Југославије означили су еру планетарне глобализације старе доктрине, формулисане за остваривање доминације у Латинској Америци. Напад на Свјетски Трговински Центар, који су Америчке власти и тајне службе организовале уз помоћ Босанских муџахедина, камен су темељац те нове доктрине. Авганистан, па поново Ирак, Тунис, Египат, Либија и Сирија са неколико милиона мртвих, уништеним секуларизмом у Арапском свјету и Средњој Азији и поново са истим војницима радикалног Ислама из Босне и Херцеговине, са Косова и земаља Блиског истока у еуфемистички названој драми, „Арапско прољеће“, наступило је Муслиманско братство у истом фронту са Ал Каидом, Исламском Државом, Ал Нусром, Хајат Тахрир ул Схам у истом строју са америчким специјалцима.Кроз те врло прорачунате акције кристалисала се цјелокупна геополитичка стратегија, политика и амерички менталитет.
Дакле, сигурно је да Сједињене Америчке Државе разумију оправданост разлога за провођење Специјалне војне операције у Украјини, али, иако разумију – они то не признају. Руска Федерација то, очигледно, није ни очекивала.
Уклонити, већ најављену НАТО прјетњу из Украјине, са свога прага…почистити центре за развој оружија за масовно уништење, бо-хемијске лабараторије под контролом Пентагона и онемогућити развој нуклеарних потенцијала, за Русију је представљало питање опстанка државе у њеним границама и постојећем формату.
Свакако и заштитити угрожене, свакодневно нападане становнике Доњецка и Луганска (ДНР и ЛНР) те заштитити стратешку позицију полуострва Крим које је слободном вољом и на референдуму захтијевало повратак у окриље, територијалног интегритета Русије и, на крају, извршити демилитаризацију и денацификацију Украјине.
И то се дешава у складу са плановима и одбрамбеном доктрином Руске Федерације.
Свакако би Русија могла примјенити и мјере властите заштите, примјењујући стратегију западних сила који у тежњи за дестабилизацијом једне државе – једног свијета, упорно и јавно убацује моћно, убојито оружије у руке нацистичких фанатика и тврдокорних шовиниста. Како би изгледало када би Русија одлучила, да јавно „убрза Ирански нуклеарни програм“ или да помогне Бразилу, Венецуели и Куби да то остваре и буду заштићени.
Како би изгледао свијет када би Русија наоружала Египат и Сирију хиперсоничним оружијем
Или када би такве моћне оружане системе који су непревазиђени у свјету, доставила својим партнерима и пријатељима на Балкану. Да ли би то отријезнило Њемачку која своје оружије лиферује према Руским границама и интересима, када би се суочила са прјетњама из комшилука. Управо тако…Русија није скуп бедуина и арапске сиротиње или талибана кои трпе деценијама америчке бомбе и њихову војну силу. Американци дођу, униште, разоре, некада остану двадесет и више година па се врате својој кући, да размисле и одлуче ко ће бити сљедећа мета њихове разбојничке политике.
Posted by Русија - из минута у минут on Thursday, 3 August 2023
А Арапи и Талибани наставе свој живот из почетка. То чека изнутра девастирану, уз помоћ Запаних држава и Америке, нацизмом и терором разорену Украјину.
Русија није таква слаба држава – Русија је способна одбранити свој суверенитет и интегритет те штитећи себе, поступити баш као Американци, Британци, Њемци и Французи, па донијети силу моћног оружија, у њихово, западно, до данас мирно двориште.
На Западу би морали, осјетити, понекад озбиљну зебњу пред чињеницом, да постоји могућност да нека моћна сила, одлучи да се понаша онако како се они према другим државама и народима, деценијама понашају.
Извор: Дисидент.инфо
