Срушио је и Данила Медведева са 6:3, 7:6(5), 6:3 и освојио 24. гренд слем титулу. Био је и више него срећан након освајања титуле, па је давао дуге и промишљене одговоре.
„Не бих рекао да је било лако, лако у односу на шта? Не знам… Много тенисера је било у тој позицији. Људи воле те повратничке приче, волим и ја. Аустралија је била другачији случај, прошли пут када сам био овде сам изугбио од истог играча. Радио сам све да не мислим о томе шта је све улог, само да играм најбоље што знам. Мој тим и моја породица је знала да ме не дира, да не прича са мном, само сам се држао рутине као у сваком другом мечу да победим. Све је пролазило кроз главу, слике и шта „ако“, шта „ако“ победим или изгубим, али те сам одагнао. Одагнао сам, задржао сам све једноставно и чисто. Почео сам добро меч, други сет је био кључ, скоро два сата, мислим да нисам играо дужи сет. Био је бољи у том сету, заслужио је више да га узме, али сам преокренуо ствари у тај-брејку, како сам одиграо један ударац боље од њега и то је било довољно. У трећем сам се осећао боље, осећао сам пре тога да губим ваздух и ноге, био сам страшно уморан после релија, али то је тако када играте против Данила ко је један од најбољих играча на свету, тера вас да играте ударац више. Заиста сам срећан што сам завршио други сет, после тога сам се само надао да ће промашити једну лопту, загрлио жену, ћерку, сина, мој тим, то је оно што сам хтео прво, да поделим емоције са њима“, почео је Ђоковић.
Појаснио је колико често морао да се усавршава да би стигао и остао на врху.
„Увек постоје промене, на недељеном и месечном нивоу, да се опоравим, ментално припремим, да нешто додам како бих био бољи у игри макар за неколико процената. То је константна ствар да будем бољи, да нађем формулу. Једна од највећих лекција је да ако и нађете формулу, можда неће радити наредне године. Морате да се прилагодите, као човек са 36 година који се такмичи са 20-годишњака, морате да припремате тело да имате прави баланс, да се мотивишем да се такмичим и да не одустанем у моменту. Да задржим емоцију за овим спортом. Имао сам велики стрес пред тренинге и мечеве, трошио доста енергије, али знам да нисам једини, доста великих шампиона гледа да све буде перфектно, да усаврше своју игру. Зато Леброн Џејмс иде даље у својим годинама, Том Брејди, то је нешто што инспирише. То је константан процес који морам да одржавам како би се такмичио са млађима.“
Не жели да се бави причама других људи о „примопредаји бакље“.
„Људи воле да причају, много различитих мишљења, али немам интереса да размишљам о томе ко ће узети бакљу, нова генерација или како год… Гледам да ја будем ту да освајам највеће трофеје у овом спорту, о томе бринем. Сјајно је да имам Алкараза, Надала, али Алкараз је сјајан момак и добар за надметање. Што више људи је укључено у обликовање тениса, то је боље за нас. Али, увек ми је циљ, сваке године, да освојим све Гренд слемове. Остаје жал што нисам освојио Вимблдон, али бих потписао да освојим три у години. Наставићу, осећам се добро, имам добро окружење, Гренд слемови су увек приоритет. Не играм превише на другим турнирима, али гледам да будем на врхунску на Гренд слемовима, то су емоције које ме мотивишу, сваког дана. Понекад питам себе шта ми ово треба, колико ћу још овако, имам та питања у глави, али знам да сам још увек ту и не желим да напустим овај спорт док год сам на врхунском нивоу.“
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) September 11, 2023
Пензија више није ни у задњем делу мозга.
„Различито, ривалитет са Надалом и Федерером је био велики, знао самд а је велика шанса да ћу се састати са њима или Ендијем, све те године. Сада је то другачије, не размишљам против кога играм док год побеђујем! Играо сам три меча са Алкаразом, о томе се прича као новом ривалитету. О њему причам само позитивно и стварно то мислим. Имате Руне, Синер, ту су Медведев, Циципас, сви су они сјајни играчи. Хајп је увек ту и тенис је на добром месту. Судбина је увек иста, напустићу тенис за једно 22-23 године и мислим да ћете ме гледати још мало! (смех)“
Нема никакву дилему који је осећај преовладавао када је завршено финале.
„Олакшање. Нисам славио као што сам на Ролан Гаросу, нисам пао на под или скочио, само сам осетио олакшање. Размишљао сам да што брже приђем мрежи, а онда да загрлим својој ћерки. Нисам знао да ће седети тамо, било је мало места у боксу, али када сам изашао на терен, она се стално смејала према мени. Увек видим тај дечји осмех и енергију, то ми је давало снагу и да погурам, просветљење. Дала ми је осмех, била је ту, били су и син и ћерка. Када сам постао отац, била ми је жеља да доживим да освојим ГС пред њима, да знају о чему се ради, да буду свесни.
Морао је да прилагођава циљеве сопственим успесима.
„Рекао сам да ми је био сан да будем први и освојим Вимблдон. Циљеви су битни, мотивишу вас, чистина у глави када је припрема у питању, шта радите на седмичном и месечном нивоу, где идете. Постављао сам све веће циљеве кроз каријеру, али нисам размишљао толико о историји, недељама на месту број 1 или ГС до пре три године. Онда са помислио да сам близу, ако будем здрав и будем играо добро, онда су ГС су ми били ближи него рекорд броја 1. Не знам колико ћу освојити ГС до краја каријере, али ће ми бити приоретет, То ће бити тако и следеће сезоне, не знам колико их имам до краја каријере.“
Присетио се и почетака каријере.
„Тада није био сан, већ сам ишао много даље. Много сам био амбициознији. Дечак из Србије, рат, ембарго, тенис је био скуп и недоступан спорт. Било је против мене, али се породица жртвовала за мене, то није клише, али је било тешко борити се са тим потешкоћама. Размишљало се само како да се донесе хлеб на сто. Искуство из детињства ми даје за право да све више поштујем. Нисам тад размишљао, као дете, о историји. Било је далеко од мене. Али пре три-четири године сам схватио да имам шансу за то.“
Истакао је шта га гура да би се нашао на највишем нивоу и да се подигне из нокдауна.
„Бог и анђели чувари. У тим тренуцима више не осећате ноге, не осећате снагу, врти ти се тло под ногама… У тим тренуцима са својом вером се надаш да ће бити та божанска интервенција. Можда нећете веровати, али то ми се много пута десило, да сам себе изненадио како је могуће да сам издржао то. Ако верујеш да ће ти бог помоћи, ја у то изузетно верујем, да је божанство било присутно. У тим моментима само по интуицији, 30 пута пребацили, други сат у сет, више не видим јасно лоптицу… Тешко је то описати неко ко не види из мог угла, дођеш до крајње истрпљености. Можда и најтежи сет у каријери, поготово са њим, зезају се на леп начин га зову хоботница јер све хвата, све враћа, тера да одиграш још један ударац да га надмудриш. Знао сам да се неће предати, против Алкараза је одиграо феноменалан меч, знао сам шта ме очекује. Нисам мислио да ћемо одиграти такав меч, то је пресудило победника, освајање другог сета. После тога сам повратио снагу и боље сам се онда осећао.“
Није желео да говори о томе да ли себе сматра једним од најбољих спортиста свих времена.
„Остављам то вама и свима другима, да ли јесам или нисам, да ли заслужујем да будем део те дискусије. Да нисам из Србије, пре много година бих био дигнут у небеса у спортском нивоу, поготово у западном свету. То је део мог путовања, ја сам захвалан одакле долазим из Србије, то ми даје веру и наду, то ми је још слађе и то ме испуњава, а ви пишите оно што мислите.“
Није му циљ да остаје стално на месту број један.
„Није ми циљ последњих пар година када сам срушио све рекорде за најдужи низ на првом месту. Није ми циљ да сам стално на тој позицији, али ако дође као последица резултата и ставим себе у добру позицију, зашто да не? Сада ми предстоји Дејвис куп, па ћу видети шта ћу играти или не. Ту се доста поена брани, са друге стране Карлос нема ту много да брани. Видећемо, али верујте ми, ово ми је најбитније, завршио сам ове године шта сам хтео, ако завршим као први, биће бонус. Циљ ми је највеччи да идемо на титулу са репрезентацијом и онда сам сезону завршио.“
Подвукао је паралелу и открио нове детаље свог односа са Кобијем Брајантом.
„Коби је био познат по шампионском менталитетом, храбрости када се ломило, где је презимао одговорност и био вођа. То га је сврстало међу најлегендарније кошаркаше свих време. Када су преминули он и његова ћерка, то ме је јако растужило, били смо блиски, покушавао сам да саберем мисли и да се вратим на старе стазе славе, да пронађем мотивацију себи, са њим сам доста причао о визуелизацији и методама. Колику моћ имамо да водимо живот какав водимо, иако долазимо из различитих спортова, он је био невероватан човек. Зашто је оставио такав траг, зашто се ја осећам тако према њему, зато што је био изузетан човек, имао харизму и карактер. Имао је мамба менталитет, али је био уједно љубазан, радостан као дете, мислим да нисам никада упознао неког таквом. Можда Том Брејди. размишљао сам пре пар дана, хвала човеку што је дизајнирао мајицу, то је један омаж Кобију, он и даље живи у мојим мислима и мислима другим.“
Жели да оствари још један велики циљ до краја каријере.
„Интересантно је то у вези ОИ, то ми је један циљ и надам се до краја каријере да ће бити остварен. Сваке четири године су, размишљам, ако сад не завршавам каријеру, у Паризу су, ако не завршим, онда идемо до ЛА. Од многих фактора зависи, много од фактора у срцу и души. Ако имам мотивацију да се пробудим, поред тога што сам отац двоје деце и чињенице да их остављам на месец и више дана, ако то има смисла за мене и ужи круг људи, онда ћу наставити да играм. Колико, не знам.
„Размишљао сам да се провучем до тај-брејку. Осетио сам се на својој територији, себи сам дао доста добру шансу и прогурао се“.
ЗЕЛЕНСКИ СЕ ПОЛАКО БУДИ: Признао јавно да губи поверење у неке западне савезнике
Извор: Нова
