Пише: Дарко Танасковић
Почетком септембра, поглавар Римокатоличке цркве папа Фрања прелетео је пола светa да би посетио Монголију, пространу и скрајнуту далекоазијску земљу у којој живи само 1450 католика. Ово његово 43. путовање за тренутак је у светским медијима потисло све друге вести, чак и оне вазане за рат у Украјини. Зашто ли је папа који осведочено воли да изненађује, и своје и друге, иако крхког здравља, одлучио да походи државу која у међународним односима не игра прворазредну улогу, баштиницу давнашње светске освајачке моћи, а данас чланицу међународне заједнице која би желела да јој се глас јаче чује и да у садашњим престројавањима у свом окружењу, где ће се по свој прилици одлучивати о будућности планете, заузме неко важније и, колико је могуће, самостално место?
Папа свакако није ишао у мисију евангелизације и католичења Монгола, премда би чињеница да се око 30 одсто од око 3,5 милиона становника Монголије декларише као атеистичко, могла имати привлачну моћ, већ је овом посетом желео да посредно упути неке друге поруке, првенствено Кини, а онда и Русији. На плану пастирског деловања, које папа Фрања изразито глобално (неки би рекли глобалистички) поставља, осмишљава и спроводи, на подлози концепта генеричког јединства људске врсте и опште човечaнског братства, а мање у црквеним координатама, одлазак у Монголију носи пуни смисао доследности која се многима у Католичкој цркви, а и међу традиционалним хришћанима свих конфесија, доживљава као изневеравање, па и издаја завета проповедања и одбране Христове вере и чувања институције Цркве, као тела Христовог на земљи.
Пропагандни ореол
Проширивање тла за продуктивни разговор са нехришћанима и атеистима и нови методи призивања Христу претежно секуларизованог и према црквеној религиозности махом одбојног човека данашњице нужност су – уколико хришћанство жели да преживи – на шта је нарочито снажно и убедљиво указао папа Бенедикт XVI, a на „нову евангелизацију” позвао је већ и његов претходник Јован Павле Други, тако да папа Фрања на свој самосвојан начин наставља да следи исту идејну линију, ма колико се могло чинити да од ње радикално одступа.
Наш изврсни теолог и мислилац отвореног ума Радован Биговић, истински толерантан и заинтересован за успостављање складног односа између Цркве и савременог друштва, као и изналажење примерног места Цркви у друштву, није пропустио да опомене како разобручено апсолутизовање најопштијих начела природног морала прети да религиозност изведе из предела хришћанске у неограђену ледину природне вере, што никако није препоручљиво. Као и у много чему другом, и у овом међуодносу кључна је права мера.
А папи Фрањи немало браће у Христу, а нарочито у Римској Курији спочитава се да је ту „златну меру” изгубио и запловио ризичним водама „апсолутизовања релативног”, како се, још као кардинал Рацингер, изразио његов учени претходник на Катедри Светог Петра. Но, ово је тема која превазилази коментар једног папског путовања на (помало) неочекивану адресу, али би оно могло бити добар повод за покретање разговора о понтификату папе Фрање из једног специфичног, свакако релавантног угла. Сме ли се један папа руководити Теренцијевом максимом „човек сам и ништа људско није ми страно”? Подсетимо, Теренције је био комедиограф…
Иначе, папино наводно превелико отварање према муслиманима и потписивање декларација о добрим намерама са високим исламским верским ауторитетима прибавило му је, рецимо, чак и оптужбе да је јеретик и Антихрист који настоји да под кринком међурелигијског дијалога и залагања за мир у свету прогура шејтанску замисао стварања нове, синкретичке „христоисламске” религиозности која у многоме подсећа на идеје „нове светске религије”, својевремено мондијалистички пропагиране на Западу, првенствено у Америци.
А управо је у интервјуу недавно датом угледном Политикином дописнику Жељку Шајну (који је претходно успео да интервјуише и самог папу, а и ватиканског државног секретара Пјетра Паролина, што је прави новинарски подвиг), секретар Свете столице за односе са државама и међународним организација Пол Ричард Галагер примером дијалошког загрљаја са муслиманима илустровао папин став да „нико не сазрева нити достиже своју пуноћу тако што се затвара у себе и своја уверења” и да је „важно запамтити да здрава отвореност никада не угрожава идентитет”. „Желео бих да поменем Документ о братству међу људима за светски мир и заједнички живот, који су потписали 2019. папа Франциско и велики имам од Ал Азхара… Сврха тог документа је да постане водич за нове генерације ка култури међусобног поштовања, по схватању велике Божије благодати, која чини сва људска бића браћом”.
Нема сумње да папа Фрања следи неки одређени програм којим и после читаве деценије трајања свога понтификата наставља да збуњује свет и изазива најразличитија реаговања, од крајње негативних, преко опрезних, до усхићених. Мислим да би се требало приклонити оним опрезним. Дакле, откуда папа први пут у далекој Монголији, код браће Монгола?
Једна од осведочених одлика спољне политике и дипломатије Свете Столице јесте њена стратегијска далекосежност и пројектовање ка удаљеним и скривеним хоризонтима који се неминовним тактичким прилагођавањима датим епохалним околностима никада не доводе у питање. То је, свакако, и врлина мудрости, па и лукавство прорачунавања на дуге стазе, али и последица чињенице да Цркву у крајњем убеђењу обавезује Есхатон, по речима патријарха Порфирија „савршено испуњење и осмишљење историје, односно врхунац, пуноћа и стварност остварења вечног живота у заједници са Тројичним Богом после Другог доласка Христовог”, а не орочени овоземаљски политички циљеви.
Поменимо, у вези са далековидошћу ватиканске политике, само чињеницу да Света Столица није формално признала Независну државу Хрватску, иако је са њом одржавала тесне вези, па и више од тога… Још речитији пример пружа одговор на једно новинарско питање који је својевремено, у ери интензивирања и убрзавања настојања да се побољшају односи са Кином, дао моћни државни секретар Свете Столице кардинал Анђело Содано. Представника „седме силе” је занимало како би Ватикан, ако дође до успостављања дипломатских односа са Кином, решио питање отварања нунцијатуре у Пекингу, пошто нунцијатура већ постоји на Тајвану, који Света Столица признаје као Републику Кину. Не трепнувши, стари лисац Содано објаснио је да у вези са евентуалним отварањем нунцијатуре у Пекингу не би било никаквих формалних проблема, јер је она 1951. године, услед непостојања услова да настави са радом у комунистичкој Кини, само привремено пресељена у Тајпеј, а никада није затворена! Она би, ако/кад се створе услови, само била враћена у Пекинг. Привременост која траје више од пола века! Ко би на то и помислио!
У вези са папиним пионирским отискивањем у Монголију, они који више знају подсећају на то да су дипломатски контакти између Свете Столице и Ватикана стари осам векова и да је први папски емисар био упућен на двор монголског кана 1245. године, у време кад се страховало да би нови талас хорди са истока могао преплавити и папске домене у Европи. Папа Инокентије IV одаслао је фрањевачког мисионара Ђована Пјанија Карпинија, преко Русије, у Монголију, да се након смрти Џингис кановог наследника Огатаја издејствује обустављање похода на Запад, а и да изасланик испита изгледе за католичење Монгола.
Занимљиво је, из данашње перспективе, поменути да је једна од постаја у Карпинијевом путовању био руски Кијев (званични украјински Кијев је ових дана папу Фрању надобудно одбио као могућег мировног посредника, због његових проруских ставова!). Карпини је, иначе, био ученик и сапутник светог Фрање Асишког, чије је име нимало случајно, као папско, одабрао кардинал Бергољо. (Узгред, није јасно зашто се у нас, супротно традицији и правилима адаптације страних имена у нашем језику, за именовање садашњег папе уврежила употреба облика „Франциско”, а не Фрања. Говоримо ли ми можда „свети Франциско Асишки”? Разлози у прилог „Франциска” не могу бити лингвистички.)
Карпини, који је код Каракорума присуствовао инаугурацији новог, трећег монголског кана Гујука, није код овога имао успеха, јер је Џингис канов унук упутио нимало нежно узвратно писмо папи, у коме захтева да му се владари западних земаља покоре, под претњом новог војног похода. А што се изгледа за католичко мисионарање међу Монголима тиче, број католика у савременој Монголији уверљиво потврђује и њихову тадашњу илузорност. Заузврат, Карпини је написао драгоцену путописну књигу Историја Монгола које ми називамо Татарима, вредно сведочанство о овом степском народу, његовом друштву и обичајима. Агилни Фрањевац завршио је живот, као надбискуп Иван II, у Бару (1252), а самим тим и као „примас Србије”.
Папи и нарочито високим монголским званичницима, укључујући председника Укнагина Курелсука, који су наглашено љубазно примили поглавара Римокатоличке цркве, помињање Карпинија и његове давнашње мисије конверзацијски и симболички су добро дошли, као потврда да односи између Свете Столице и Монголије, кад је била империја, имају добоке корене. Света Столица је несумњиво значајан међународни чинилац и данас, али са тенденцијом објективног опадања утицајности у озбиљним светским пословима, тако да јој много значи кад јој се морални углед и посреднички капацитети истакну на било којој тачки земљине кугле.
Индикативно ја да је и Емануел Макрон, државник који се грчевито бори за подизање свог скромног рејтинга и уздрманог престижа Француске у свету, био први француски председник који је ове године посетио Монголију, а чија је посета у француским медијима оцењена као „историјска”. „Монголија је земља између Русије и Кине, и истовремено држава са либералним моделом управе, која тежи диверсификацији својих партнера, као би могла робусније да се носи са притисцима Пекинга и Москве”, стајало је, између осталог, у званичном саопштењу Јелисејске палате о овом Макроном слетању у Улан Батор, на повратку са састанка организације Г7 из Јапана.
У маниру је Ватикана да се око папских посета земљама у којима је мало католика ствара пропагандни ореол као да у њима живе велике католичке заједнице, јер, како се наглашава, у вери није битна бројност, већ чврстина веровања и спремност на жртву која је најмоћније сведочење оданости Христу. Парадигматична је у том погледу била посета папе Јована Павла Другог 2002. године Азербејџану, у коме је тада било 120 регистрованих католичких верника! За папу Фрању посета Монголији није, међутим, носила само симболичку конотацију, нити је представљала искључиво потврду његовог архипастирског приступа да су му паства сви људи и народи, са чијим се културама и особеностима, ради грађења мостова пријатељства, жели упознати и исказати им дужно поштовање, као од Бога створеном, а пречесто занемариваном богатству света.
После аеродромског залогаја арула, сира од сушеног киселог млека, којим се у Монголији традиционално дочекују гости, Папа је на менију имао више, условно речено, билатералних и општих тема. Обавештени познаваоци прилика у папској држави тврде да није искључено да се у витринама ватиканске самопослуге, у којој повлашћени могу купити месо неупоредиво бољег квалитета од оног у италијанским отвореним продајним објектима, поред аргентинске и новозеландске говедине, ускоро појави и изврсна монголска јагњетина… Израелско вештачко месо засигурно неће. Да је малобројна католичка заједница, која у Монголији има статус стране невладине организације, стратегијски важна Светој Столици сведочи и то што је апостолски префект Улан Батора Ђорђо Маренго (49) прошле године постао најмлађи кардинал Католичке цркве, као и да на територији ове простране земље делује више стотина мисионара.
Порука Русији и Кини
Премда исказују живу жељу да унапређивањем односа са Светом Столицом ојачају свој међународни положај, монголске власти су на комбиновани старобудистички и новоатеистички начин и даље донекле неповерљиве према ендемском католичком прозелитизму, тако да мисионари тешко добијају визе, дужни су да их обнављају свака три месеца, а на снази је и прагматичан услов да сваки мора да запосли пет домаћих радника. Током папине посете било је незваничних наговештаја да ће се размотрити лабављење ових прилично ригорозних прописа.
Али, односи са властима земље домаћина и поучно демонстрирање екуменске отворености, кроз сусрет са припадницима свих расположивих религија, укључујући и шаманисте, нису били тежиште папиног „пројекта Монголија“. Важно је било са геополитички специфичне далекоазијске предикаонице („далекоисточне котве” Бжежинског из пројекције Велике шаховске табле) баш у садашњем тренутку глобалне поремећености упутити позитивне, конструктивне и довољно јасне поруке двема великим суседима Монголије – Кини и Русији. Особито Кини. Са Пекингом Света Столица већ деценијама игра захтеван, тежак и стално изазован менует. Два су суштинска непревазиђена проблема у ватиканско-кинеским односима:
- Чињеница да Света Столица признаје Тајван и са њим одржава развијене односе, што Тајпеј, поред осталог, и добро плаћа, и
- противречан институционални положај католицизма у Кини, односно паралелно постојање двеју католичких цркава и сукоб Рима и Пекинга у погледу надлежности именовања бискупа. Ватикану је веома стало да нормализује односе са светском силом која ће вероватно у догледној будућности доминирати међународном заједницом, а у којој статус католичке цркве одане папи (тзв. „подземне цркве”), упркос извесним скромним помацима оствареним током последњих година, и даље није повољан.
Ни Кини није свеједно какве ће односе имати са Светом Столицом, али је њен интерес да се они компримисно нормализују релативно мањи. Основни камен спотицања представља инсистирање кинеске државе да самостално поставља бискупе званичне Патриотске цркве, што је иначе искључиви прерогатив папе, док су свештенство и верници „подземне” цркве и даље изложени малтретирању и дискриминацији. Као плод великих и упорних дипломатских напора, 2018. године потписан је двогодишњи „Привремени споразум између Свете Столице и НР Кине о постављању бискупа”, чије је важење касније продужено.
Потпуни текст Споразума никада није обелодањен, али се зна да је њиме папи дато право изјашњавања о подобности бискупских кандидата Патриотске цркве, док је он заузврат потврдио достојанство неколиких раније једнострано именованих бискупа. Кинеско-ватиканска комисија, коју са стране Свете Столице представља врхунски дипломата, државни секретар, кардинал Пјетро Паролин, ради на даљем уређивању односа, о чему се папа Фрања веома позитивно изразио током путовања у Монголију, упутивши речи поштовања и љубави кинеском народу, као и поруку тамошњим католицима да увек буду „добри кинески грађани и добри католици”. Sapienti sat! Нагласио је у неколико наврата и да његово схватање међурелигијског дијалога искључује било какву прозелитистичку примисао. Нека не остане незабележено да кинеским католичким свештеницима није било дозвољено да допутују у Монголију и поздраве папу.
Кад је о Русији реч, папа Фрања је на већ уобичајеној „авионској” конференцији за новинаре осетио потребу да – после хистеричног реаговања из Кијева, као и видног незадовољства архијереја аутокефалне Украјинске цркве – додатно разјасни смисао позива младим Русима на видео конференцији 25. августа, да остану верни свом раскошном културном наслеђу, а и „неимперијалистички” контекст у коме је поменуо цара Петра Великог и царицу Катарину, што је сматрао нужним у опрезно балансираном јавном постављању према непосредним и посредним учесницима рата у Украјини.
Како време и сукоб одмичу – то је све теже, али му темељна вредносна опредељења, језуитско васпитање и дугорочни (гео)политички интереси, укључујући још увек непресахлу идеју о посредовању, налажу да истраје у ставу начелне уздржности и конкретног неопредељивања у прилог једне или друге стране, што, како изгледа, нарочито тешко пада острашћеном украјинском вођству које сматра да су морални императиви папу већ одавно морали довести у Кијев. Украјинцима папино разјашњење, наравно, није било задовољавајуће, али се, у сваком случају, не може потценити порив поглавара Римокатоличке цркве да проговори о величини руске културе и уметности и о блиставим страницама прошлости руске државе у (не)време у коме се Чеховљеве драме скидају са позоришних репертоара на Западу, а у Украјини забрањује руски језик и уништавају књиге Пушкина и Достојевског… „Таква култура не сме бити избрисана из политичких разлога“, изричит је био папа Фрања.
Најзанимљивије је можда, ипак, папино запажање о нечему што је, као „веома занимљиво”, уочио у (геополитичком) положају Монголије и назвао „мистиком трећег суседа”, која усмерава њен државни пут: „ Замислите, Улан Батор је престоница једне државе најудаљеније од мора. Можемо рећи да се ваша држава налази између две велике силе, Русије и Кине. И због тога је ваша мистика тражење дијалога са ‘трећим суседима’, и то не због одбојности према претходне две, јер са обома гајите добре односе”. Речено истовремено макиндеровски и езотерички, али довољно јасно онима којима је, и у Монголији и ван ње, било упућено. На неупоредиво прозаичнији начин, у суштини исто је поручено у раније поменутом саопштењу Јелисејске палате после Макронове посете. Стиснутима између два џина – потребни су вам трећи. Ми смо ту за вас.
Прочитајте ОВДЕ о (не)могућности уласка Србије у ЕУ
Дарко Танасковић је српски исламолог, филолог оријенталиста, универзитетски професор, књижевник, преводилац и бивши амбасадор. Аутор је неколико књига, преко 600 научних и стручних радова, међу којима је и студија ,,Ислам, догма и живот”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Стандард.рс
