Пише: Никша Булатовић
Наиме, дочекасмо ту среду, када је обећао да ће народу показати да јефтин паризер није отров, и да, ако он може да га једе један дан, сиротиња може да га једе сваки дан.
Устао је рано тог јутра, у 02:30 часова, а заправо није ни спавао од бриге за свој народ и од помисли на паризер.
Ах, паризер... Подсетио га је на Париз, на дивне тренутке проведене са Макроном и ђаконије које су му тамо сервиране. Макрон њему сервира Тачија у првом реду, он Макрону сервира Аеродром, Макрон њему сервира споразум о признању Косова, он Макрону сервира метро у Београду.
„Тај паризер мора бити укусан, чим је добио име по Паризу. Шта ме кошта да га пробам“, помислио је, „ионако ме је одувек копкало да осетим како се хране радници на грађевини, у Београду на води“.
Али, ипак, мучила га је теорија завере равноземљаша и оних од коцкасте земље, о штетности паризера. „Добро, јесте, сиротињи раји требају године и десетине година да се од тога разболе и умру, али они су навикли на тај отров, стекли одређени имунитет, а ја, како ћу ја? Мој је желудац ненавикао, могу да се отрујем од првог залогаја и скончам још пред камерама. Има ли неки противотров? Куд не рекох Кону и Лончару... не Лончару, њега зову Доктор Смрт, пу, пу, пу, него Шеклеру, да Шеклеру и Кону да ми смућкају неку вакцину... Али сад је касно, то јест за њих је рано, четири је ујутро, сигурно још спавају, ленштине једне...“
Али неће он веровати коцкастоземљашима, све ће бити у реду, охрабривао се он. Одиграо је партију шаха сам са собом, да прође време и да одагна мисли. И победио, наравно. То га је мало орасположило.
Отишао је право у Палату Србија на Новом Београду, јер, шта ће он у Председништву, тамо ионако нема никога, досаднооо! А овамо седе и Брнабићка и министри и цела Влада, и долазе стране делегације и све он то мора да надгледа, прима, даје смернице, јер како ће они без њега то сами?
Послао је Малог од палубе и Тому од Моне да купе паризер, белог хлеба и јогурта. И мајонеза. И са задовољством помисли: „Ето, некад ме Шешељ слао по бурек, а сад ја шаљем два министра по паризер. Напредовало се, напредовало... Или боље рећи, напредњало се...“.
А уосталом, ко ће боље да истргује у ДИС-у него министар финансија и министар унутрашње и спољне трговине. Овај први ће да обезбеди средства и нађе најјефтиније производе, а овај други ће да се побрине да то буду домаћи производи, а не страни. И да се додатно исценка. Добро, нема ценкања у супермаркету, али може да пази на рок трајања. И први ће да носи корпу у радњи, а други кесу на повратку. Нема ништа без поделе послова.
„Ево шефе, стигао је паризер, нарезан и спреман“, показао је Мали на кесу у рукама Томе Моне.
„Колико сте узели?“
„Пола киле, шефе“.
„Шта ће нам толико, несрећници, па ко ће то да поједе?! Па знате ли ви да је количина по тој цени ограничена? Знате ли да неће бити довољно за сиротињу рају? Мени је жао што ће неки убоги пензионер или неки радник остати без јефтиног доручка. А и не треба се разбацивати новцем. Да видим рачун! Петсто осамдесет и пет динара за ове помије?! Па ко ће то да плати! Ја нећу, нека ти то Министарство финансија рефундира, урадићемо нови ребаланс буџета ионако“.
„Разумем шефе“, узврати Мали.
„И какав је ово мајонез, никад нисам видео овако нешто, има ли ту јаја уопште? Два јогурта од 1% млечне масти, па ово је замућена вода са аромом јогурта! И шта ће нам два? Да нећемо чекати да испари вода, да се згусне? Добро, добро, добро, шта да се ради. Обећали смо народу. Ето и два бела хлеба, знате ли да га нисам јео још од студентских дана? Шта је ту је, обећање је дато, и све ово морамо да поједемо, народ чека да ми једемо“.
Распакивање омота надражило им је чула мириса. Гледа председник онај паризер, гледа, а желудац му се окреће.
„Знате шта, ја сам већ појео нешто јутрос, нисам тако гладан“, рече.
„И мени огавно смрди. Пи, бљак, фуј! Да није покварен, шефе?“, упита Мали.
„Па шта ћемо?“, упита Мона.
„Ево плана. Кад укључимо камеру, ја ћу да поведем дугачак говор о једењу паризера, како једем баш овакав јефтин паризер из ДИС-а кад год путујем авионом. Значи, уместо једења паризера, понудићу причу о једењу паризера. Онда ћу да дробим о томе како се измишљају лажи свакога дана, јер ако неко зна како се измишљају лажи, онда сам то ја...“
„Јесте шефе, ви сте ту махер“.
„... И рећи ћу да је битно да се виде резултати. Тако, не мора да се види процес једења, битно је да се виде резултати једења. Снимак једења максимално скратити, пар пута приказати како се сендвич смањује, и то је то, а народ ће видети резултате, видеће огриске од зуба, да се види да је грижено и једено“.
„Генијално, шефе! А ко ће да једе, шефе?“, упита Мали.
„Па јешће кобре“.
„Кобре?“.
„Дабре. Они су увек гладни. Држимо их полугладне да се не успавају док ме чувају. И да `гризу` ако неко опет покуша атентат на мене. А и ви ћете по један залогај, чисто да се види да се гризе“.
„Али шефе...“.
„Нема али, него по један залогај за камере. Ајде, ајде, нећете ни осетити паризер, ставићемо три листића на пола киле хлеба. Види колики је овај `сава` хлеб“.
****
И тако, медији су „као“ по директиви објавили како је председник јео сендвич са паризером, и нико од новинара није приметио да га заправо није јео, већ га је само држао у руци. А сви су објавили снимак са председниковог Инстаграм профила и сви су видели видео. А ко је видео видео, видео је да од председниковог једења паризера нема ни „ј“ ни „п“.
Занимљиво, и прорежимски и прођиласовски медији подједнако су подржали причу да је паризер поједен од стране председника. Закључак изведите сами. Неки су се усудили да се нашале да је ставио „забрињавајуће мало мајонеза“. И то је све.
Али ко има очи, нек види. Ако је требало нешто да видимо, онда је то како председник гризе, жваће и гута паризер. Не морамо гледати како га вари. Веровали бисмо му да га није исповраћао након снимања, битно да је јео. Али није.
Да ли је заиста било тако тешко појести тај паризер барем једном у животу? Председник се ипак радије одлучио на лошу илузионистичку представу и монтажу видео садржаја, него да окуси иједан залогај паризера. У земљама које се макар претварају да им је стало до поштења у политици, за ово се иде на анкетни одбор. Као и за друге лажи и преваре, попут фотошопиране слике из „Рибникара“. А након што се утврде чињенице и околности, које су јасне као дан, иде се на импичмент. Или - опозив председника.
****
Епилог:
„Шта да радимо са преосталим паризером? Да бацимо у подрум да растера пацове?“
„Шефе!“
„Шта је Моно?“
„Остало је још пола леба, могу ја репете?“
(Аутор је новинар и водитељ на јутјуб каналу Прави одговор)
Извор:Правда
