У различитим уметничким правцима постоје дела која не само што оставе конзументе без текста, већ и форму кроз коју се изражавају вину на висок ниво који се може по квалитету и објективном мишљењу назвати посебним.
Многи негативни критичари стрипа нерадо користе термин "девета уметност", наводећи примере стрип стваралаштва која свакако не заслужују наведени епитет.
Сјајне гигантске Фостерове табле, романтика Прата, ренесанса идеја Милера и Мура, уз друге ауторе, јесте ућуткала критичаре и заслужено доделила стрипу назив једне уметничке форме.
Минимум у истој равни са поменутима, или можда за корак више, заслуге за стварање уметности од стрипа припадају Нилу Гејману.
Енглез јеврејских корена је стекао образовање у англиканској школи, а познавање хришћанске и јеврејске религије му је помогло да ствара светове по којима је познат као сценариста стрипа. Највише наравно у најбољем (не само његовом) делу, серијалу Сендмен, скупу прича о Морфеју, персонификацији Сна.
Чаробна књига нам представља и овај генијални серијал у едицији Оловка, туш и перо у дивном издању великог формата са пратећим садржајима и текстовима.
Књига број 4 носи назив "Сезона сумаглица" која нам доноси породични састанак Судбине са сестрама и браћом Свевременима и то су по реду Страст, Суморност, Суманутост, Сан (Морфеј) и Смрт.
На састанку је Сну пребачено да је претерао са казном на коју је осудио своју љубав - Наду, те одлучује да се поново ухвати у коштац са Луцифером и спаси љубу из пакла у ком је утамничена.
Луцифер је, логично, веома лукав, без борбе дочекује Морфеја и, на опште изненађење, све демоне и напаћене душе изгони из пакла, закључава све улазе и кључ предаје Морфеју лично, отишавши у пензију.
Шта урадити са паклом, коме га предати?
Бројне делегације пристижу у земљу снова, ликови из свих познатих митологија свако са понудом коју Морфеј "неће моћи да одбије"...
Какву одлуку доноси Сан?
Хоће ли задржати пакао?
Коме ће га предати?
Да ли може да преда нешто што није створио, што му не приличи, што му је просто "уваљено"?
Превише је откривено, читаоцима преостаје само да зграбе књигу и открију коначну одлуку.
Гејман је писац фантастике, епске нарочито, али је лирско присутно колико и теолошко.
Очигледно је да је читао у младости Толкина и Луиса и свакако Лавкрафта.
Зналачки је у стању да у исту дворану смести и Тора и Анубиса, а да се то чини најнормалнијим сусретом у универзуму.
Графички приказ није такав да вас задиви, али не би било добро да је другачији.
Осећа се "хемија" између сценарија и цртежа, па и колора, типичног за тај временски период.
Уводник је сјајан, текст о ауторима на крају оригиналан и духовит.
Не смемо заборавити превод Горана Скробоње који квалитетом прати сценарио, Гејман би свакако био поносан.
Толико много може да се каже о делу за које је Гејману 1991. године додељена Светска награда за фантастику (толики је потрес међу "одабранима" изазвала чињеница да је једна књижевна награда припала епизоди „Сан летње ноћи“ из серијала Сендмен, да су чистунци након тога изричито, променом правила, онемогућили да се један стрип окити истом у будућности), али само непосредно, читањем ћете моћи да створите праву слику о фантастичној фантастици Седам бесмртних и осмог - Гејмана.
Извор: Правда
