Пише: Владимир Димитријевић
ДА ЕПИСКОПИ ПРАВИЛНО УПРАВЉАЈУ РЕЧЈУ ИСТИНЕ ГОСПОДЊЕ
“Нема сумње да епископ има огроман значај у Цркви. На њему се Црква држи као на камену-темељцу, преко њега она чува прејемство благодати и Св. предање. Он чува чистоту и учење Цркве. Преко њега Црква врши све Тајне, он ствара пастире и учитеље. Епископи руководе и надзиру рад презвитера и мирјана. Епископ је жива икона Бога на земљи и, према учењу Источних Патријараха, представља поглавара своје духовне области. Такав је значај епископа у Цркви“, писао је, на основу учења Цркве од Истока, чувени петроградски митрополит Јован ( Сничев ).
На свакој Светој Литургији верни се моле за свог епископа, да правилно управља речју истине Божје. Зато нема тог православног Србина кога душа не боли кад схвати да у СПЦ има епископ – ревизиониста који умањујe број јасеновачких жртава, и од кога СА Синод СПЦ мора да се ограђује ( а јеврејски геноцидолог Гидеон Грајф каже, на нашу срамоту:“Заиста ме изненађује чињеница да су Срби део тог покушаја дисторзије, укључујући неке владике Српске православне цркве. Не знам чиме су они мотивисани и никада нећу моћи да разумем да Срби нападају сопствене интересе.(...) Ни сада ми нису јасни мотиви једног српског владике да иде против ваше САНУ и водећих историчара и против патријарха СПЦ Иринеја који ме је лично замолио да напишем књигу о Јасеновцу “(1) ), али и епископа који негирају Свето Предање и учење Цркве.
Недавно сам добио прошлогодишњи исказ једног негатора Светог Предања и учења Цркве, који већ подуже збуњује и смућује народ Господњи својим самовољним тумачењима и поступцима. Тај и такав је дошао до тезе ( које, подмлађен и осмехнут, објављује на „мисионарском медију“, „тик току“ ) да жена у менструалном циклусу сме и може да се причешћује Светим Тајнама Христовим. (2)
Њега нико не опомиње, и нико га не зауставља – ваљда имају пречег посла него што је чување Светог Предања ( а за овакве попут мене ће, наравно, рећи:“Ти си се родио сав у гресима, па ти нас да учиш“(Јн.9,34)). Али, иако грешан и скудоуман, не могу да ћутим, јер сам лаик, члан лаоса, народа Господњег. И зато ћу, ради браће и сестара у Христу, објавити шта је о том питању писао истински свети човек, патријарх српски Павле, кога неки користе кад треба рекламирати „верске услуге“, са све пратећим економским последицама, али чијег се учења слабо ко држи.
ОДГОВОРИ СВЕТОГ ДИОНИСИЈА
Патријарх српски Павле каже:“Још у трећем веку постављено је слично питање Светом Дионисију, епископу александријском († 265 г.), и он је одговорио да жене у таквом стању, „ако су верне и побожне, неће се усудити нити да приступе Светој Трапези, нити да приме Тело и Крв Христову“, јер примајући Светињу треба да смо чисти и телом и душом. При том, он наводи пример крвоточне жене која се није усудила дотаћи тела Христовога, него само краја његове одеће (Мт. 9, 20-22). У даљем разлагању Свети Дионисије каже да молити се, ма у ком стању да се ко налази, увек је дозвољено. Сто година, доцније, на питање: Може ли жена, „којој се деси обично женама“, причестити се, одговара Тимотеј, такође епископ александријски († 385 г.), и вели да не може док тај период не прође и она се не очисти. Исто становиште заузима и Свети Јован Посник (шести век), одређујући и епитимију ако би се жена у таквом стању ипак „дохватила Св. Тајни“. Сва три ова одговора, казују у суштини једно исто, тј. да се жене у том стању не могу причешћивати. Речи Светог Дионисија да оне тада не могу „да приступе Светој Трапези“ у ствари значе то – причестити се, јер су Светој Трапези приступале само у том циљу.“(3)
Документ на који се, у свом „тик-токању“, позвао епископ Њу Ејџ Србије ( са пуно разумевања за све, од папе Фрање до јоге као „тјеловјежбе“), миноран је документ који Свети Оци нису признавали као битан за тумачење овог важног проблема.
САГЛАСНОСТ ОТАЦА
Патријарх Павле наставља:“Тако о овоме мисли и Преподобни Никодим Светогорац велећи: „Само се не дозвољава да се приближи Светињи над светињама, тј. да се причести Светиња онај који није чист душом и телом, какве су и жене у месечном (чишћењу)“.“(3)
Јер, вели патријарх Павле, позивајући се на учење Цркве:“У Старом Завету код Јевреја, жена „кад има време, кад иде крв од тела њезина“, одвајала се од осталих, јер је сваки додир с њом, у то време, значио за њих култну, молитвену нечистоту (3 Мојс. 15, 19). Исто је бивало и за 40 дана по рођењу мушког, а 80 дана по рођењу женског детета (3 Мојс. 12, 2-5). И код других старих народа став према жени у том стању био је сличан. У Новом Завету на ту се ствар гледа друкчије. Никаква телесна нечистота не чини нас морално и молитвено нечистим. Створени од Бога, вели Свети Атанасије Велики, „ми немамо у себи ничега нечистога, него се само тада прљамо када чинимо грех који је гори од свакога смрада. А кад се без наше воље догоди какво природно истечење, ми морамо, по природној неопходности… трпети поред другог и ово“.(3)
Дакле, каже Црква, због излучевина телесних нисмо морално и молитвено нечисти, али се трудимо да се припазимо од непобожног односа према Светињи.
ШТА КАЖУ АПОСТОЛСКЕ УСТАНОВЕ?
Патријарх Павле нам поручује:“Разумљиво да се особито код верних из јеврејства није могао старозаветни поглед на култну нечистоту жена лако и брзо превладати, поготво што су се јављала и крива учења разних јеретика, који су имали погрешан поглед на жену и све у вези с њом, брак, рађање итд. Тако стари хришћански спис, Апостолске Установе, полемише оштро против једног таквог гледишта према коме се од жене, у време менструације, удаљује Дух Свети а прилази нечисти дух, те она зато тада не треба ни да се моли, ни да се дотиче Светог Писма, ни да га чита, нити слуша кад се чита, итд. Изневши ово криво учење, у спису се даје овакво упутство женама: „Стога одврати се од празних речи, о жено, и сећај се увек Бога који те је створио, и моли му се, јер је твој и свију Господ. И учи Његове законе не обзирући се ништа на физичко чишћење…, ни порођај, ни побачај, нечистоту телесну, јер су оваква обзирања проналасци глупих људи који немају ума. Јер нити сахрана човека, нити мртве кости, нити гроб, нити какво јело, нити ноћно истечење може испрљати људску душу, него само непобожност и безакоње према Богу, и према ближњем неправда, тј. отмица, велим, или насиље, или нешто против праведности према њему, прељуба и блуд“. Биће да суочен са овим истим кривим учењем, у циљу очувања верних од њега, Свети Дионисије, у наведеном правилу, додаје да се жене, ма у каквом стању биле, могу молити.“(3)
Дакле, каже патријарх Павле, жена увек може да се моли Богу, и није под утицајем злог духа кад има менструацију, али се, смирења ради, не може причестити док је у том стању.
КОЈИ СУ РАЗЛОЗИ?
Патријарх Павле наставља:“На питање: Због чега се не само у Старом Закону, него и по речима Отаца месечно прање жена сматра нечистотом – преподобни Никодим Агиорит наводи три разлога: 1. Због, схватања народа, јер сви људи сматрају нечистотом што се из тела, преко појединих органа избацује као некорисно или сувишно, као нпр. из уха, носа, плућа при кашљању итд. 2. Ово се назива нечистим, јер Бог преко телесног поучава о духовном, тј. моралном. Ако је нечисто телесно, које бива мимо воље човечије, толико су нечистији греси који се чине својом вољом. 3. „Бог назива нечистотом месечно прање жена (а то је уистину једини и главни разлог), да спречи мужеве да се не сједињују с њима кад имају месечно прање, као што каже Теодорит, једно због достојанства мужева и поштовања жена, као што вели Исидор (Пелусиот), и поштовања Закона и природе, према Филону, а најглавније и особито због старања о породу, деци“.“(3)
Све има своје разлоге, наравно. Ко чита патријарха Павла, зна.
КРВОТОЧИВА ЖЕНА У НОВОМ ЗАВЕТУ
Велики српски првојерах каже и ово:“Стога, држим да се из наведеног правила Светог Дионисија може сигурно закључити само да се жена у време менструације не може причестити. Додато упутство да се жене могу молити свагда, и у том и у другом стању, мислим да пре говори да им, у циљу молитве, не би било забрањено долазити у цркву. То утолико пре што он наводи пример крвоточне жене из Еванђеља, која је пришла Господу и дотакла се краја Његове одеће, али не и Његовог тела, што Светом Дионисију служи за доказ да се у афедрону не могу причестити. Још одређеније ово би се могло закључити из казивања поменутог старохришћанског списа, Апостолских Установа, у коме се такође износи пример крвоточне жене и подвлачи да Спаситељ на тај њен поступак „није се онерасположио, нити је пак окривио, него напротив исцелио, рекавши: Вера твоја спасе те.“ Овај Спаситељев поступак казује нам јасно да „телесно чишћење није одвратно Богу који га је дао да бива женама у периоду од 30 дана, према телесном саставу, те по снази непокретне постају, и обично седе у кући“. У закључку спис се обраћа мужевима наређујући: „И женама, при телесном чишћењу, мужеви да не прилазе, бринући се за пород. Јер Закон нареди: Жени, вели, кад је у афедрону не прилази, нити са труднима општи. Јер то се не чини ради рођења детета, него због уживања. А недолично је да љубитељ Бога буде љубитељ уживања“. Несумњиво је Светом Дионисију и Апостолским Установама руководство за став у овом питању био еванђелски догађај и однос Господњи према крвоточној жени, па то треба да буде и нама. Пошто је крвоточна жена по Мојсијевом Закону такође била нечиста, те се није смела дотицати никога (3 Мојс. 15, 25), у поступку Спаситељевом према њој за нас је од особитог значаја: 1. Што се жена није дотакла тела Христовог, него краја Његове хаљине; 2. Она то није учинила негде насамо, него у мноштву народа скупљеног око Њега; 3. Иако је она по Закону била нечиста, Господ је због њеног поступка није одагнао од Себе, нити из друштва, него њену веру похвалио и исцелио је.“(3)
Није забрањено да приступи Христу са молбом и молитвом, али се од Светог Причешћа треба уздржати.
ЈОШ О КРВОТОЧИВОЈ ЖЕНИ
Подробан и пажљив какав је био, патријарх Павле нас подсећа:“У тумачењу овог догађаја код појединих Светих Отаца и црквених писаца види се овај исти став. Према Оригену, Господ је исцелио крвоточиву „и да покаже да нико који има болест без своје кривице није нечист пред Богом, призива је да би Закон праобраза превео у духовно гледање. Назива је кћерју, јер је (то) постала вером. Стога и би исцељена јер чу: Вера твоја спасе те“. По Светом Јовану Златоусту крвоточна није пришла Христу са смелошћу „зато што се стидела своје болести и сматрала себе нечистом. Ако се жена у време месечног очишћења сматрала нечистом, утолико пре могла је себе сматрати таквом она која је страдала од такве болести. Ова је болест по Закону сматрана врло нечистом“. У даљем излагању, на питање: Зашто Христос открива њено исцељење мноштву? Свети Јован износи ове разлоге: „Прво, Он је ослобађа од страха, да притискана савешћу да је украла дар, не би водила живот у мучењу. Друго, исправља је, јер је сматрала да је (остала) непримећена. Треће, открива свима њену веру да би јој и други подражавали. Још да покаже да је то што Он зна све, тако велико чудо као и зауставити течење крви“. Дакле, не обличава је као нечисту, него умирује и њену веру истиче као пример, што подвлачи и Зигабен велећи: „Не бој се ни Мене ни Закона, јер си се дотакла због вере, а не због презирања (Закона)“.”(3)
Патријарх Павле је сасвим јасан: жена током циклуса може да долази у храм на молитву, АЛИ, ОСИМ У СМРТНОЈ ОПАСНОСТИ, ТАДА НЕ МОЖЕ ДА СЕ ПРИЧЕШЋУЈЕ.
ОПЕТ И ОПЕТ: САГЛАСЈЕ ОТАЦА
Њу Ејџ епископ који се позива на неки споредан документ из четвртог века заборавља да постоју светопредањско учење о сагласју Светих Отаца, и да оно није на његовој страни.
Дакле: појединачно мишљење неког светог мора да се поклопи са сагласношћу други Светих Отаца, и то се зове consensus patrum, о коме архимандрит Рафаил ( Карелин ), чувени грузијски подвижник, каже:“Ако мишљење једног Оца противречи Предању Цркве или учењу других Отаца, треба се држати става који је изречен од већине Отаца као најпоузданијег. Поражавајуће сведочанство религиозне истине представља јединство духовног искуства и јединство учења, које је утемељено на искуству мноштва Отаца. То није само подударање ставова, већ мистичко сагледавање једне стварности и сведочење очевидаца. Избор теологумена на основу сведочанства једног од ауторитета, по свом личном укусу или полемичкој заинтересованости, веома је налик методу језуита, који се зове пробабелизам, када је за извршење неког поступка, који противречи општеприхваћеним нормама морала, довољно као оправдање указати на пример или изреку једног од ауторитета. А наћи неопходан цитат, и угурати га под сопствено мишљење, већ и није тако тешко.“(4)
Свети Фотије Цариградски је о томе говорио:„Ако би чак десет или чак двадесет Отаца рекли нешто, а шесто и безбројно мноштво не говорили то исто, ко вређа Оце – они који закључују о побожности тих малобројних Отаца на основу пар речи и постављају их насупрот Саборима, претпостављајући их безбројном хору, или пак они који за своје заштитнике бирају мноштво Отаца?“(4)
Чувени амерички православни подвижник, отац Серафим ( Роуз ), пише:„Свети Оци (само ако су истински Свети Оци, а не само црквени писци неодређеног ауторитета), излажући учење Цркве, не противрече један другом, чак и ако нам се по нашем слабом разуму чини да међу њима постоји неслагање. Академски рационализам поставља једног Светог Оца насупрот другом, испитује њихов међусобни „утицај“, дели их на „школе“ и „фракције“ и налази противречности међу њима. Све то је страно православно-хришћанском схватању Светих Отаца. За нас православно учење Светих Отаца представља једну целину, а пошто је очигледно да се целокупно православно учење не налази ни код једног Оца, јер су Свети Оци због своје људске природе ограничени, ми налазимо један његов део код једног, други део код другог Оца, и један објашњава оно што је несхватљиво код другог.“(4)
Авај и авај! Уместо јасног учења Цркве, ми смо у данашњој СПЦ добили извесне који се држе оног Његошевог описа понашања преверене нам браће:“Закон му је што му срце жуди – што не жуди, у Коран не пише!“
Па ипак, нема озбиљног оправдања ако неко, уместо учења светих људи, које је изложио патријарх Павле, почне да следи Њу Ејџ веровање некога ко је решио да крене, макар симболички, путем Френка Синатре ( “My Way”:”I've lived a life that's full/ I traveled each and every highway/And more, much more I did it,/ I did it my way”).
Минутажа „тик ток“ порука није довољна за обраду тема од којих зависи духовни живот ( или смрт ). Ваљда нам је, бар толико, јасно.
УПУТНИЦЕ ( 17.9. 2023. године )
1.https://www.pecat.co.rs/2023/08/od-srba-niko-nikada-nece-traziti-oprostaj-pogotovo-ne-hrvati/
2.https://www.espreso.co.rs/vesti/drustvo/1123173/zene-u-srbiji-mogu-da-se-priceste-tokom-menstrualnog-ciklusa
3. svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/50/
4.https://svetosavlje.org/teologumene-u-savremenom-bogoslovlju/
Oстале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
