Пише: Драгомир Анђелковић
(НЕ)ФУНКЦИОНАЛНА ДЕМОКРАТИЈА
Србија је ауторитарна држава са квазидемократрским кулисама. Ништа од онога што се сматра сегментима функционалне демократије код нас не постоји у адекватној форми. Да се подсетимо, четири основна њена елемента су: 1) слободни избори, 2) одговорна власт, 3) развијено грађанско друштво, 4) поштовање грађанских права. Свака од тих компоненти је неопходна понаособ, али је и услов за истинско, а не тек номинално, постојање других наведених чинилаца демократског система. Без свих њих, уклоплјених у складну целину, нема праве демократије. Постоји само лјуштура као што је данас спрска, без суштинског садржаја.
О слободним изборима, у земљи у којој се чешће организује „бугарски воз“ (метод злоупотребе гласачког процеса) него што студенти ма којим превозним средствима на дан гласања иду тамо где су пријављени, смешно је и причати. Ту су и несређени бирачки спискови како би власт лакше могла да краде на изборима; скоро па медијски тоталитаризам; употреба државних ресурса као партијских ради поткупљивања разних категорија бирача; крстарење током кампање црних џипова и батинаша по мањим местима, ради застрашивања грађана. Све у свему, избори у Вучићевој Србији слични су онима својевремено организованим од стране Рафаела Трухиља (1891-1961), некадашњег диктатора Доминиканске републике који је волео да се представља као изабрани лидер.
Што се тиче одговорности власти, довољно је погледати како се режим односи према уставној обавези да брани територијални интегритет државе. Вучић и његова администрација су, противно Уставу, већ умногоме предали Косово (чак и његов северни део који је Београд раније држао у својим рукама) албанским сецесионистима, а председник Србије је изјавио и да прихвата тзв. Француско-немачки план о фактичком признању наше сецесионистичке покрајине. Као што претходно Уставни суд није реаговао због Бриселског споразума и свега онога што је после њега власт потписала, а противуставно је, ни сада тужилаштво не предузима никакве мере због исказане намере Вучића да незаконито оконча процес косовске капитулације. Толико о одговорности институција и (не)постојању правне државе.
Када се ради о грађанском друштву – мрежи невладиних организација које би требало да буду средишта организовања грађана како би паралелно са државним структурама био решаван низ важних проблема, односно делокруг власти био из дубина друштва, а не само правно-политички, ограничен – не треба много труда да се сагледа колико је режим и у ту сферу умешао прсте. Створио је или преузео низ НВО које обављају разне послове за њега. Финансирање правог невладиног сектора – што је на транспарентан начин, по пројектном принципу, уобичајено у демократским друштвима – политички условљава и тако настоји да умањи критички однос према себи. Код оних код којих то није могуће, прибегава медијском личну и другим видовима застрашивања или ограничавања простора за деловање. А о грађанским правима још мање и од претходног има смисла причати. У Србији је вербални деликт, као некада у једнопартијској Титовој Југославији, поново на сцени, а новинари и други јавни делатници се, по вољи власти, процесуирају или малтретирају. Дошли смо до тога да опет имамо политичке затворенике.
КОНСОЛИДОВАЊЕ АУТОРИТАРНОГ СИСТЕМА?
Када се све речено сагледа, и „неверним Томама“ је јасно да су код нас политичке околности потпуно неспојиве са демократијом. Самим тим смешно је и да причамо о класичном деловању странака, онако како је то уобичајено у слободним земљама. Нама отуда треба одлучна борба грађана за промену накарадног система, а не учешће политичких субјеката у надметањима у његовим оквирима. Тиме што се аморфно и аморално учествује у раду српског ауторитарног политичког театра, ништа не може да се промени набоље. Напротив. Једино се Вучићева ауторитарна власт учвршћује. Њему је потребно да се опоненти режима праве да ми имамо какав-такав демократски систем и играју по правилима које он једнострано, како му када одговара, одређује.
То нам, наравно, не доноси ништа добро. Гласамо а све остане исто. Није битно да ли ће нека опозициона партија добити 5 мандата више или мање. Није важно ни да ли ће нека странка из опозиционог круга ући у парламент или остати ван њега. Можда је политичарима то значајно, због личног афирмисања и страначког финансирања из буџета које зависи од изборних резултата, али Србији је небитно. Она је, док се не створе услови за иоле поштене изборе, осуђена да буде убоги Вучићев феуд. Свесни тога – подстакнути ерупцијом насиља изазваног ненормалном друштвено-политичком атмосфером коју је власт створила – грађани су у мају ове године покренули масовне протесте. Опозиционе партије им од тада до сада дају логистичку подршку, али нису њихов иницијатор, нити у свему што је тада започело имају кључну реч.
Захтеви који су на протестима дефинисани, имају за циљ да створе услове за нормалну изборну утакмицу, која представља увод у целовито успостављање законитости и уставности, односно свега онога што чини функционалну демократију (а бар део тога је неопходан пре најављених избора да би они били регуларни). За грађане је то сигурно приоритет, а тако би морале да се поставе и опозиционе партије. Међутим, ако су оне у неком периоду наговештавале да ће то и учинити, сада поступају сасвим другачије. Странке су, у претходних неколико недеља, готово преко ноћи, направиле велики заокрет на погрешну страну. Од борбе за промену опскурног, ауторитарног система, окренуле су се регуларном политичком деловану које нема смисла тамо где не постоји функционална демократија. То је најлепша могућа вест за Вучића, кога су народни протести уплашили, па му је важно да се политички процеси из зоне оспоравања његовог ауторитарног поретка што пре врате у корито партијског надметања унутар њега.
То је, да поновим, пут ка његовој новој победи. Јер, тамо где нема праве демократије, то смо видели у земљама Источне Европе у којима је успешно оборен ауторитарни систем после пада Берлинског зида, груписање политичких субјеката нужно је да се одвија на платформи успостављања правне и демократске државе. То је био основни критеријум за продуктивну сарадњу међу странкама, а не велике идеолошке и геополитичке визије које су важне, али су семе које се сеје на већ демократски култивисаном тлу, а тешко могу да буду основ за оплемењивање неплодног терена. Ако се другачије поступа, и оно што иде после стави на прво место – поготово када ауторитарни властодршци нису деморалисани и у расулу – то је рецепт за дебакл. Уместо промене ненормалног система само се купује место у њему, а то није оно што демократски настројена јавност жели и треба да толерише.
НАКАРАДНЕ (ГЕО)ПОЛИТИЧКЕ ИГРЕ
Партије које себе називају прозападним, почеле су да се обједињавају уз идеју ЕУ интеграција у првом плану. Не смета им то што иста та Европска унија кокетира, као и САД, са Вучићевом аутократијом, јер им је много важније то да ли ће он обавити косовски домаћи задатак како они желе, него да ли ће грађани Србије живети у демократији. С друге стране, они који наглашавају свој патриотски поглед на свет и намеравају да се уједине у некакав „српски фронт“, истичу приврженост Косову и патетичну љубав према Русији. Поред тога што им ни мало не смета некритичка подршка Москве режиму чија су „опозиција“, више критикују прозападне „колеге“ због геополитичких неслагања, него аутократску власт. То не би имало смисла, ако је неко стварно опозиција а не режимски закулисни пион, чак и да Вучићев режим није починио косовску издају. Овако, када је јасно да јесте, све добија циничну димензију. Наводне патриоте имају разумевања за власт која, док се куне у своју националну мисију, заправо разграђује државу. Нема сумње да се ту ради о пуким режимским марионетама!
То опет не значи да на политичкој сцени нема оних, поготово у ванпарламентарној сфери, који нису успешно спојили демократско и национално. И те како их има и они, као што је случај са организацијама које, примера ради, предводе Мирослав Паровић и Немања Шаровић, учествују у протестима. Национална и демократска енергија осећа се и у оба дела, услед лидерских надигравања, недавно подељене Народне странке. Док нека од тих група недвосмислено не уђе у непринципијелну сарадњу са онима који су под контролом режима (а нажалост постоје индикације да то може да се догоди са делом те странке који је задржао старо име и досадашњег председника) или, на другој страни, због учешћа у обједињавању оних којима је све национално небитно, не одустане од залагања за српске интересе – не треба им оспоравати национално-демократски капацитет. Ту, и у другим поменутим истински патриотским политичким оквирима, он постоји, и са њим мора да рачуна свако ко стварно жели промену система а не само заузимање више фотеља унутар постојећег недемократског поретка.
Полазећи од тога, чуди ме што тзв. прозападне странке које су почеле да се обједињују, категорички заузимају став да под њиховим кишобраном нема места за десничаре, односно национално опредељене факторе. У земљи у којој је, како бројна истраживања пулса јавности показују, велика већина грађана национално опредељена (од питања одбране Косова, Републике Српске до очувања традиције), немогуће је поразити власт ако се прихвати њена покварена игра, у којој док Вучић са својом екипом која гази националне интересе глуми патриоту, а као његови главни противници се представљају они који се јавно залажу за све што од нас траже западни фактори који нам отимају Косово и руше Републику Српску. Таква лажна и опака поларизација је сигуран пут у пораз противника Вучићевог режима и несхватљиво је да они који уистину желе демократизацију Србије прихватају расподелу карата те врсте.
ПУТ КА НОРМАЛНОЈ СРБИЈИ
Једини начин да се ствари преокрену у корист демократије а на штету ауторитарног режима, јесте да се у велики блок за нормалну Србију обједине сви они који су права опозиција Вучићу, а да на прво место буде стављена ревитализација законитости и уставност. У том савезу не би требало да буде битно да ли је неко национално или анационално опредељен, да ли је левичар или десничар, односно да ли му је приоритет улазак у ЕУ или суверенистички курс. Битна је приврженост свему ономе што чини функционалну демократију. Када њу, макар у елементарном виду, добијемо, ићи ћемо на нове изборе, где би сва друга питања поново могла да буду у првом плану.
Само велика коалиција у којој ће бити широк спектар идеолошких боја – то сва релевантна истраживања јавног мњења потврђују – може нешто да промени набоље. Многи грађани су против опскурног режима али не и понаособ за било кога из опозиције. Када би она наступила уједињено, то би их подстакло да гласају за промене. И то, неретко, уз услов да уједињена опозиција пре изласка на изборе са грађанима „закључи уговор“ тј. да јавно обећа (да заклетву) да ће када постане власт, успоставити законитост, уставност и функционалну демократију. Ништа ван тога у старту, а све, у складу са потом исказаном вољом грађана (која не искључује и промену Устава), после.
Кретање опозиције тим путем највише плаши Вучића и зато је он свим средствима свађа и парцијално корумпира. Ако је наведе да изађе на изборе које дрско намерава да распише– како хоће и када хоће као да је цар а не уставни председник – подељену и углавном према геополитичкој компатибилности груписану (уместо у вези са тежњом ка демократији), а без испуњавања захтева народа који протестује, добро зна да ће наставити самодржачки да влада! Ко на то пристане, макар посредно испашће сарадник режима колико и сви они које он сада промовише преко својих медија и групише у СНС, углавном лажно патриотске, резервне блокове!
Украјинци бежали остављајући мртве на бојном пољу (МАПА)
Извор: Медија центар
