Пише: Џевад Галијађевић
ПРОСТОР БЕЗ СУВЕРЕНИТЕТА И ИНТЕГРИТЕТА
Босна и Херцеговина није држава: она нема суверенитет јер он припада Вјећу за инплементацију мира, ОХР-а, Високом представнику, НАТО алијанси и амбасадорима западних земаља. Бошњачка и Швапска памет у БиХ не планирају ништа ново, немају циља, осим: како смјенити Додика или како га ухапсити, како протјерати или га убити? ж
Зато БиХ нема ни политички ни уставно-правни интегритет: у њој је сваки „путник намјерник“, упућен из Њемачке или Велике Британије, уставотворац и законодавац. Хиљаду одлука којима се проглашавају уставне промјене или доносе закони највишег реда и суспендује право на рад, на бављење политиком и право на живот.
БиХ нема ни унутрашњу, суверену судску власт већ у њој долазе шпански држављани попут Ранка Кавесона да јој воде Суд Босне и Херцеговине и још трећина страних, западних судија конституише највиши, Уставни суд БиХ. Право питање је: Ко обмањује Бошњаке да је нешто овакво, нешто што уопште није држава, заштићено као држава од које се нико не смије одвојити или отцуијепити?
Међународно право и Повеља Уједињених нација наводно штите опстојност држава и њихов интегритет и суверенитет али... Босна и Херцеговина није држава, она је само простор инплементације Мировног споразума и није држава којој ће Уједињене нације или неко други гарантовати суверенитет и интегритет јер тп не постоји.
А кад тога нема – не постоји ни држава штићена правом.
Простором БиХ управља се са запада и важније од Устава који је само један мали, четвероразредни, привјесак мировног споразума (Анекс 4.), су сигнали и упуте о политичком и уставном курсу, који треба слиједити. Данас међутим, са Запада стижу прилично опречни, неповезани сигнали: Британци мисле једно а Њемци друго: Американци и Французи су заузети Украјином – земља мировног споразума, без функционалног уставног поретка, је на чекању. Нема се времена.
Зато, не треба имати илузије: у свијести већине западњака историја БиХ и етно-религијских односа у њој, у најбољем случају, представља тек гомилу неодређених појмова, бескорисних сазнања, пропагандистички креираних флоскула и парола; обликованих у рату за потребе обавјештајног, војног и економског похода развијених западних земаља на Балкан, од Америчке, Британске, Њемачке и Француске штампе и њихових електронских медија. У западној јавности тај поход је правдан потребом наставка обрачуна са „Црвеном империјом СССР“, Русијом те комунизмом инспирисаном диктатуром у Србији, нарочито. Савремене идеолошке представе о „Руској прјетњи“ и наводно активној улози српског народа у њој, постале су, за западне владе и медије, згодан начин да се изврши бесомучни обрачун са Србима и са Милорадом Додиком те да се идентификују различите политике и националне странке као деструктивне а да се, истовремено, екстремистички режим у Сарајеву амнестира унапред од фундаментализма и подршке терористичким групама.
Захваљујући том приступу великх западних сила, јачање ислама у сарајевској политици постајало је отвореније, агресивније, примитивније, чак, и дугорочно значајније, него што то пропагандне представе и слогани из западних медија откривају властитој јавности. Сарајевски социјал-демократе – „Титова политичка копилад“ су схватили поруку и почели се такмичити са наслијеђем династије Изетбеговић, са СДА и Младим муслиманима. Да се јасно види, ко то више мрзи Србе и Хрвате – ко више лаже народу о прошлости и будућности да замагли садашњост и да се зна ко је од Бошњака спремнији на рат и на сукоб.
Зашто је Запад све то погрешно интерпретирао: зашто је развијао политику која ојачава мржњу, одржава и развија опште муслиманске стереотипе о исламофобији и антиисламском неоколонијализму; зашто је изграђивао алиби и оправдање за стално негирање и скривање радикализма и екстремизма те тако доприносио процесу отуђења муслимана БиХ од етничке браће: очито из посебних геополитичких потреба и себичних економских интереса. Само због тога није хтио утицати на штетни, антиуставни и антиевропски курс сарајевске политике?
Посебно је питање: зашто је некадашњи главни град; центар културе и демократије у БиХ, Сарајево и зашто су истакнуте сарајлије, слиједили тај курс и пут, показујући неспособност суочавања са проблемима, повинујући се времену и политици, многих, бивших комуниста подстакнутих осредњим и крволочним идеологијама, пркосно и агресивно демонстрирали да не знају и не желе се стидјети самих себе таквих какви су данас и сјетити се своје величине некад.
Да их и не дотиче чињеница да су, у том граду сви несретни, да већ одавно не воле никога другачијег, чак ни истог или сличног; да су заборавили стварати било шта врједно а да се због онога што чине свим народима и људима у земљи не осјећају нимало кривим.
ХАЗАР(ДЕР) ИЗ БУГОЈНА У УЛОЗИ МИНИСТРА ОДБРАНЕ:
Сарајево је квази интелектуално средиште демагогије, економске моћи, судбине и емоција Бошњака, мирно је посматрало како многе слабиће међу припадницима бошњачког и других народа у његово име довлаче странци и њихови представници, у срамотну, јавну исповједаоницу најгору од свих, у којој „само“ требају, у име цијелог свог народа, прихватити политику сукоба и одрицања од било ког елемнта државности БиХ те потпуну кривицу за све што се дешавало у рату и послије њега – за злочине чак и оне што ће се „сигурно“ десити, приписивати комшијама.
Стара је то прича: од памтивјека, јавном, сарајевском сценом, ступају многи политички магарци и слуге сваког политичког система; „од Кулина бана и добријех дана“ до Османске Турске, Аустро-Угарске, Краљевине Југославије па онда ендехазије и силних усташлука -несташлука, „ханџар дивизије“, до Тита и Алије.
Увијек је чаршијски слуга био само слуга. Као што у радикалноме исламизму постоје проповједници мржње, тако и у овим, нашим, Дејтонским демократијама постоје проповједници срамоте, особито међу том лажном елитом чији квази босански прозелитизам није ништа мањи од оног код вехабија који су некад јурили према Сирији; као свом циљу и пропасти. Ето тако изгледа право терорисање и без убијања али када затреба: биће и убијања? Зар не?
Династија Изетбеговић се повукла са власти али тек, након што је властити народ довела у стање потпуног лудила и на раскрсницу на којој је сваки избор погрешан а сваки пут странпутица - потпуни ћорсокак и безизлаз.
Нужно је пронаћи начин и политику која би вратила повјерење међу народима и учинити тај једини правилни корак у будућност за који Бакир Изетбеговић није био способан а ни вољан, али за који нису способне ни странке нове власти „Тројке“ или „Петорке“ – како год се звали.
Дјелује прилично једноставно: констатовати да је актуелни министар одбране у Савјету министара, просто будала или обични кафански дрипац који нешто мрљави и брбља на телевизијама попут: Хајат ТВ, БХ ТВ и ФАЦЕ ТВ. Толико мржње према Србима и Републици Српској и толико увреда на рачун легитимног и легалног Предсједника Републике Српске, никада до сада, није изречено у јавном простору. Измишљени обавјештајни подаци о планираном бјекству Милорада Додика из БиХ и употреба термина попут „буздован“, „кукавица“, „нови Змај од Шипова“, „криминалац“. „сецесиониста“, изречених посебно пред хаџи Сенадом Хаџифејзовићем на ФАЦЕ ТВ, да је и мржњом отровани хаџија покушао ублажити општи утисак мучнине. Јели то слика Бошњачког патриотизма и љубави према држави – како се промновише идеја заједничког живота и опстанка државе у овом формату и овим границама? Шта је у ствари Босна и Херцеговина и какав крај заслужује, ако припада оваквим политичким наплавинама попут Зукана Хелеза?
На крају крајева, тиме би се ова прича завршила: тачном квалификацијом „зеленог дрекавца у војничком шињелу“ и све би остало тамо гдје јесте и гдје је одувијек било.
Ако неко жели говорити о самониклом и агресивном идиоту у политици представљајући га као изузетак или случајну појаву онда мора заборавити прво: Дениса Бећировића и његову партијску јараницу Бењамину Карић а затим и лажне Хрвате (златног љиљана Жељка Комшића и агресивног лајавца из Брезе, Дејана Ковачевића) који наступају јавно, пуни патолошке мржње према Србима и Хрватима. Оно што је симптоматично јесте тај дуализам - два имена која носи „министар војни“ при чему је Зукан арапског поријекла (мач кичме) а Хелез име хебрејског поријекла (наоружан, распуштен). Ето тако, на челу министарства одбране је полу Жидов и полу арапин - у истом тијелу је, без сумње антидржавни, антибосански кловн, који припада семитском племену и народу а не словенско-илирским народима и њиховој историји. Као и његова сународњакиња Бењамина Лондрец Карић и Предсједник суда БиХ Ранко Кавесон Дебевец.
Бугојански зелени кадар – „Бошњачки Зеленски“ – хазарског поријекла који је са хаџијом из Сјенице тупио о Бошњаштву и одбрани Босне и Херцеговине. Јадна је та држава коју на овај начин бране један хазар и један санџаклија у којима се наталожио спој османског и комунистичког политичког смрада Брозове диктатуре.
Да ли изношењем става о овом дрипцу у фотељи министра и његовој сабраћи у институцијама Босне и Херцеговине може довести до оптужби за анти-семитизам? Али... вриједи ризиковати.... баш вриједи, јер дјелује чудно: да су баш такви, од Украјине до Босне највеће патриоте.
Који, онако успут, стално призивају и воде, најкрвавије ратове.
Остале текстове Џевада Галијашевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
