Пише: Владимир Димитријевић

Историјске свести нема без свести о злу        

Да ли сте икада размишљали о томе зашто су Немци, претворени у нацисте, Јевреје убијали тако сурово индустријски, безлично, као да врше дератизацију ( Јевреји су, у пропагандним филмовима нациста, и били представљени као пацови који мигрирају из земље у земљу)? 

С друге стране, зашто су усташе на тако грозоморан начин, који је чак и Немце ужасавао, убијали Србе, секући им главе брадвама, секирама, кољући их камама, тукући их маљевима у теме? Вероватно нисте, зар не?             
А има ко јесте.    

Неко ко је, од своје младости ( када га је нова, Брозова власт избацила из Прве београдске гимназије на основу денунцијације младих „активиста“, попут његовог вршњака, потоњег другосрбијанца и немачког stipendiarius-а, познатог по „улози његове породице у светској револуцији“, знао да, како рече Жарко Видовић, историјске свести нема без свести о злу.        

Ево шта је тај који је, од младости, био свестан историје записао у свој дневник 27. новембра 1968:“Немци су Јевреје као своје главне жртве убијали из расних и генетских разлога, па им је било основно да уништавају организам који је способан за репродукцију и прослеђивање генетског наслеђа. Убиство „главе“ и њено одвајање од тела има другачије психолошке импликације. Већина убица Срба вероватно је наслућивала да има слично генетско наслеђе као и жртва, и да је само „глава“ жртве са својим апстрактним мишљењем „крива“ и да она као основни извор „греха“ мора бити нападнута. Убијање Срба односило се пре свега на убијање одређених идеја, па тек после и „тела“. То потврђује и чињеница да је паралелно вршено и масовно покатоличавање Срба, када су Срби нагло постајали „Хрвати“, што је иначе било погубно за саму идеологију Велике Хрватске, јер је потврђивало да и саме власти верују да су они само покатоличени Срби“.        
Човек који је ово записао звао се Драган Крстић.

Ко је он био

Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском“. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965.

Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер.        

Издавачка кућа „Балканија“ из Новог Сада објављује шест књига Крстићевих дневника вођених у тајности ( ни супруга није знала за њих, јер је то могло бити по живот опасно у удбократском режиму). 

На преко пет хиљада страна Крстић је, до 1988, записивао оно што многи у комунистичкој Југославији није смео да помисли.                 
Са свим аспектима тоталитарне свести у доба титокомунизма, друштвене патологије која се из ње родила и њене погубности по српско биће, народ и државу, Крстић нас суочава кроз обиље  психолошких анализа, али је његов  текст више и од тога. Он је ризница дубоких и оштроумних студија о духу времена, психологији модерног човека, о лицу и наличју савремених друштава Истока и Запада, о књижевности, филму, свакодневном животу, судбини појединца у вртлогу идеологије. Својим животом и делом Драган Крстић се потврдио као човек снажног ума, чврстог карактера и племените душе. 

„Животарим, животарим, под деспотом једним старим“(Данојлић)                            

Ови што данас славе Титославију као „Периклово доба“ или су заборавили или никад нису ни чули оно о чему, између осталог, пише Крстић. 

Рецимо, комплетна украсна расвета, која је декорисала Београд за време прославе грађанске Нове године ( која се, гле чуда, увек поклапала с хрватском и словеначком – римокатоличком ) увек је, намерно, уклањана вече уочи православне – српске Нове године, иако је радницима градских служби морало да се плаћа више за прековремени рад. Агенти УДБЕ и милиционери у цивилу ишли су по кафанама које нису биле затворене ( мада је највећи број локала је морао бити затворен пре поноћи за Српску нову ), пратили ко србује, а увек је био један који је чувао прекидач да неко не угаси светло у поноћ за „нашу“ Нову годину. То је само један од елемената србофобичне свакодневице под Брозом и његовим сатрапима, онај најбенигнији ( ако се „декуражирање“ – оновремени партијски израз – српског националног осећања тако може назвати ). Било је, наравно, и оних малигних – као што су убиства студената за време демонстрација 1968, чијим је најближима говорено да су „побегли у иностранство“.             

Један од кључних стубова Титове сатрапије био је највулгарнији култ личности, започео још у Јајцу 1943. Крстић пише да се Брозова патолошка нарцисодиност јасно видела када је „тај мали послушник великих сила поставио своју бисту у сали где се одржавао састанак, и није му сметало да испод своје бисте сам држи главни говор неколицини никоме познатих људи, који је требало да репрезентују читаву Југославију. То нису радили ни Мусолини, ни Хитлер, ни Стаљин, нити ико од сличних диктатора нашег времена, а није их било мало. Ни тада ни Броз нити ико из његове средине нису осетили ни трунчице стида, а ни касније, када су чак и са поносом ту слику показивали свету као историјски документ“.                    

Званични податак о снимању „Неретве“, Брозовог целулоидног споменика самом себи, дело неспособног режисера који је стално нешто „доснимавао“, и то у доба „привредне реформе“ и кризе, био је да је потрошено 14 милијарди динара ( Крстић тврди – бар 18 ), а зарада – 4 милијарде. За те паре било је, бележи летописац, могуће подићи „пет осредњих болница или десет већих школа“.

Лудница на отвореном 

Да нема Крстићевих дневника, после сто година би неко могао мислити да су Срби под Брозом живели као у балканској Америци. Богдан Златић о томе, у интервјуу датом потписнику ових редова, каже:“Група психопата организована око „Би-Би-Си маршала“ извршила је серије масовних убистава и пљачки у Југославији, пре свега над српским народом а нарочито над његовом грађанском, културном и моралном елитом. Изигравајући револуционаре њима је било потребно да маскирају свој криминогени психолошки инвентар, па су ради тога бруталним терором створили страшан репресивни систем којим је њихово криминално деловање, познато под шифром „револуционарна пракса“, форматизовано у шизофрено-параноидни институционални систем. Најбитнија особина овог система је потпуно одсуство сваког суочавања са стварношћу и стварање фиктивних представа о реалности, односно артифицијелне реалности као својеврсне  друштвене шизофреније, па је, у организационом смислу, каже Крстић, да би (савез комуниста) могао да функционише – систем морао да буде лишен било какве сaдржине [ запис од17.XII 1981.].“

„Револуција са људским лицем“ 

Право лице титоизма као посебног типа тотаталитаризма пажљиво је скривано. Био је то својеврсни ГУЛАГ са маском Дизниленда. Златић нас подсећа:“Стални терор над становништвом био је подмукао јер је режиму најважнија ствар била да се у јавности не појаве ни најмањи показатељи његовог стварног деловања. Прикривање природе овог репресивног система и његово одржавање на власти не би било могуће да он није био и финансијски, и логистички, и политички потпомогнут из западног блока у време тзв. Хладног рата. Та помоћ била је смоквин лист који није покривао само лажну представу о томе да је могућа „револуција са људским лицем“, него је превасходно требало да сакрије право лице троцкистичке перманентне револуције која је на западу тињала током Хладног рата. Ако је парадигма лењинистичко-стаљинистичког модела револуције био Гулаг (Главна управа логора и затвора), парадигму титоистичког модела чинио је систем дириговане корупције и институционализованих лажи који је створио симулакрум правног поретка као сервис за одржавање становништва у стању сталне егзистенцијалне неизвесности и друштво као политички логор са перфидним психоидеолошким надзором. Овој раскривајућој књизи могао би да одговара и поднаслов – Архипелаг Брозлаг или Скривено лице титоизма.“

Такав систем, по Златићу, производио је лудило, за које је искусан био управо психолог Крстић, који је имао и психијатријску праксу. Његови дневници су својеврсна „историја лудила у доба титоизма“. 

Титоизам као србофобија

Титоизам је прекид српског историјског трајања јер је његова основа пука србофобија јер је, по Златићу,  то „шифра за уништавање свега што би могло да омогући даљи континуитет постојања српске нације – од физичке ликвидације младих нараштаја Срба, преко обезглављивања културне, новчане, интелектуалне и духовне елите која се развијала скоро два века. Ако је у титоизму све било бесмислено, једини „смисао“ је био организовани и страшним насиљем изведени прекид српске историје, односно, по Крстићу, прекид историје јер су овде само Срби историјски народ.“ Тито је спроводио западну србофобију, која ће, у историји, имати своје последице, не само по нас, него и по србомрзитеље. 

Драган Крстић разоткрива природу и карактер ратних дејстава након слома Краљевине Југославије у априлском рату, али као и већина његових савременика није могао да објасни разлог због чега су англоамерички центри моћи подржали Титов покрет обмане, односно декларисане бољшевике, уместо да помогну своје „природне“ и осведочене  савезнике у борби против тзв. Сила осовине. 

Богдан Златић наглашава:  „Реч је о томе да је англоамеричка процена била да се Југославија не би могла сачувати за потребе будућег Хладног рата ако би немачке савезнице на Балкану дочекале слом Трећег рајха на губитничкој страни. Када је било јасно да Немачка губи рат (1943) требало је њихове ватрене савезнике превести на страну победника и избећи склапање мировних споразума. Пораз Хрватске значио би неминовно откривање улоге Ватикана у рату. Уместо да буде завршен на правни начин, Други светски рат је привремено прекинут идеолошком егзибицијом и стварањем блоковске поделе. Усташе нису могле да преко ноћи званично постану англо-амерички савезници, за то им је био потебан посредник у форми коју им је пружио Брозов табор. Уместо да буду укинуте, тековине Другог светског рата су за српски народ настављене: војна окупација је замењена идеолошком, а заправо психолошком; геноцид спровођен у НДХ, уместо да буде кажњен, награђен је територијалним проширењем Хрватске на Истру; црквени поредак који је спроведен у време немачке окупације на територији садашње Северне Македоније задржан је до данас – протераном свештенству Српске православне цркве је после рата био забрањен повратак у епархије и парохије; терор и геноцид над Србима на Косову и Метохији није прекидан; логор као номос модерне је за Србе био константа која је мењала само идеолошки предзнак – од Градишке Старе, преко Мермерног отока, до данашњих енклава у тзв. Јужној Српској Покрајини.“

Срби су, иако највеће жртве рата, најсуровије кажњени – то је била империјална „историјска нужност“. Вашингтон је прекрајао Европу, чија је нацистичка прошлост морала бити претумачена да би главни непријатељ постао Источни блок. Срби, ти „мали Руси“, бивали су прецртани као кандидати за жртве Другог светског рата. 

Хибридни систем у служби Запада

Броз је био „социјализам са људским лицем“ јер је Западу служио као полигон за оно што ће, данас, бити примењено баш на Западу, па је, сматра Златић, „политика титоизма профилисана као хибридни систем сачињен од стаљинистичког политичког терора, високе америчке технологије и британске обавештајне логистике, и то ради сервисирања Југославије као подручја експерименталног деловања НАТО-културе на коме је она проверавана и уигравана за употребу у постхладноратовском периоду.“

Херман Нојбахер је рекао да су, за време Другог светског рата, само Срби и Грци били под немачком окупацијом, док су остали били немачки савезници  – Југославија је, међутим, под Брозом постала концлогор за Србе, који су, иако прави антинацисти и антифашисти, третирани као поражена страна. 

Крстић је писао:„Србија се налази у статусу окупиране земље, са свим карактеристикама које су пратиле и претходне окупације: са биолошким уништавањем, територијалном дезинтеграцијом, економском експлоатацијом и културним геноцидом. Носиоци те политике могли су доћи у Србију и на власт уз помоћ оружја великих сила, уз непосредну помоћ њихових трупа“ [30. XII 1966.]. 

То, по Крстићу, значи да ће трауме занемаривања стварности снаћи и народе у Немачкој, Италији, Мађарској. Будућност ће, за Европу, а не само за српски народ, бити злослутна: “Шта ће се тек психолошки десити кад се отворе психолошке ране централне и источне Европе? Шта ће бити са Југославијом кад се отворе српске ране?“ [25. III 1967.].
Видели смо и видећемо шта тек долази. И по Европу и по нас. 

Из тазног у ванредно стање

Крстић, психобиограф титоизма као експерименталног „кока – кола социјализма“, сматра да су Срби у Брозотопији из ратног прешли у ванредно стање:“Да би „Би-Би-Си маршал“ добио привидни легитимитет формирана је „прелазна влада“ (националног јединства?) Тито-Шубашић која никада није стекла стварни легитимитет, али је краљевским указом добила лажни континуитет. Колико је улога британске обавештајне логистике била опскурна назире се на основу чињенице да се британски премијер Винстон Черчил за време судбоносне две године рата није ниједном сусрео са Слободаном Јовановићем, председником избегличке Југословенске краљевске владе у Лондону, иако му је Јовановић све време био такорећи „под руком“, али да је отрчао до Напуља да се види и разговара са Титом, и то након што је „Би-Би-Си маршал“ у Ватикану од папе добио политички „имприматур“!? Чак и да је улазак Југославије у рат био историјска неминовност, несрећни пуч 27. марта 1941. године, који Крстић веома често помиње и анализира, према њему представља иницијални акт безакоња на путу свођења српског народа на логорашку нацију за време и након Другог светског рата. Сваки потоњи покушај Срба да изађу из наметнуте парадигме логора – као простора у коме је ванредно стање као привремена суспензија правног поретка добило трајно просторно уређење – постаје оправдање за њихову стигматизацију и кажњавање.“
То траје до данас.

Народ који се може убијати 

Срби су, вели Златић, добили статус колективног homo sacera – човека кога је свако могао убити а да не буде кажњен за убиство, само зато што је припадник заједнице која се нашла изван било каквог правног поретка:“Само је са таквог становишта обраћање Србима речима „нико не сме да вас бије“ могло да буде окарактерисано као позив на рушење „правног поретка“ државе (заправо логора) и излив „српског национализма“ који доводи до распада СФРЈ. Сваки покушај Срба да изађу из логора, да траже примену правног поретка и закона, и дан данас представља позив на укидање ванредног стања у коме се налазе од 1941. године.“

По Крстићу, каже Златић,  британска обавештајна мрежа је  омогућила континуитет суспензије правног поретка од пуча 27. марта 1941. године и немачке окупације уз распарчавање Југославије, као и подршку Брозовом терору, „диктатури радничке класе“, успону поститоитсичких сепаратизама и екстремизама, као и коришћењу НАТО бомби које су Свету Српску Земљу 1999. претвориле у сасвим опипљив логорски простор под страном војном силом. 

Логорашка нација

Жарко Видовић је, веома озбиљно и аргументовано, тврдио да су Срби логорашка нација. Ако у окупацији има неког ( макар и ратног ) права, у логору права нема. Златић нас подсећа:“За разлику од окупације – правног стања проистеклог из ратног права – логор је резултат потпуне суспензије права и правног поретка, односно простор који се отвара када ванредно стање, које представља само привремену суспензија поретка, постане правило тако да добија трајно просторно уређење које остаје стално изван граница нормалног поретка. Логори стварају простор за изузимање из правног поретка у коме се закони у потпуности суспендују тако да је у њима све могуће. Логорашима су одузета сва права – од политичких до права на живот – они су сведени на биолошки живот који им у сваком тренутку може бити одузет а да за тај чин нико не буде кажњен.“

Крстић је, вели Златић, уочио нарочити карактер Титовог логора за Србе:“Ако се титоистички институционални систем разуме као невидљив простор ограђен лажима и фразама партијског новоговора чија је намена држање читавог народа у менталном и психичком логору, онда се одржавање таквог ванредног стања уз употребу „меке силе“ засноване на претњи изопштењем и обећањем корупције, може после Крстићеве књиге назвати Архипелаг Брозлаг.“

На рушевинама његовим и даље живимо.

Логика превратничких ложа  

Логорска историја Европе почиње са Француском револуцијом која је, у име слободе, једнакости и братства, однела скоро милион људских живота. Револуција се, то сви знамо, зачела у „просветљеним“ умовима слободних зидара. 

Крстић је веома озбиљно разматрао утицај тајних друштва на превратништво у Европи и код нас од 1789. наовамо. Златић истиче:“Хана Арент је у својој студији о изворима тоталитаризма луцидно приметила да сами тоталитарни покрети по својој структури и неким особинама највише подсећају на тајна друштва, па су често називани и „јавним тајним друштвима“. По Арентовој и тајна друштва, и тоталитарни покрети стварају хијерархију према степену посвећености, регулишу животе својих чланова према тајној и фиктивној претпоставци да све изгледа да је нешто друго, захтевају беспоговорну послушност од чланова према мистериозном ауторитету мале групе завереника, те стварају поделу света на заклету браћу и неодређену (неупућену) масу заклетих непријатеља. Због тога историографи немају могућност да утврде стварне односе и утицаје различитих тајних друштава у јавним покретима – који су њиховом инфилтрацијом постали, заправо, јавна друштва са тајним циљевима. У том смислу Крстић у својим белешкама никада није резолутан у оцени масонерије која се спомиње у преко двадесет дневничких бележака. О масонима се сазнаје на основу тога да ли су хапшени или нису од стране Гестапоа [19. XI 1962.]; затим кроз схизоидне конфабулације душевно оболелих који говоре о завери „црне интернационале“, што је час означавало масонерију, час Ватикан, онда англосаксонски капитализам и германски империјализам [20. V 1967.]; о масонско-коминтерновско-ватиканским манипулацијама и о “послушним“ масонима за време кобног пуча 27. марта 1941. [1. XI 1967.]; о утицају масона на Универзитету и судбини аутономног и аутентичног дела масонерије, односно „непослушних“ у односу на велике међународне центре масонерије [25. XI 1968.]; скривеној вези масона са комунистима [17. XI 1971.]; везама са Ватиканом и Коминтерном [30. V 1974.]; о масонима као припадницима српске високе класе, те контролорима већине установа и Београдског универзитета [12. X 1975.]; њиховим везама са Коминтерном [5. III 1977.]; њиховој улози у крупним политичким одлукама [6. XI 1977.] итд. Са становишта психологије најзанимљивија је Крстићева белешка о осећању свемоћи у масонским редовима које је довело до крупних омашаја у вођењу политике и катастрофалних резултата Другог светског рата. На овом месту Крстић оцењује масонерију као затворен систем са аутистичним мишљењем [12. XI 1980.]. Наиме, уколико у тајним друштвима постоји строго хијерархијски начин извршавања задатака поставља се питање да ли резултати таквог понашања могу бити предмет психолошке науке или је потребно најпре изучити механизме потчињавања појединца систему аутистичног мишљења. Но, како је Брозов СК заправо све време функционисао као јавно друштво са тајним циљевима онда би целокупне Крстићеве психолошке белешке – нарочито оне које се нарочито баве тзв. институционалним системом – могле бити читане у кључу покушаја да се разумеју психолошки механизми који постоје у тајним друштвима.“

Преврат је, и код нас, опет у име идеала, однео и упропастио тако много људских живота. Таква је судбина задесила све које су зидари Вавилонске куле хтели да усреће рајем без Бога и против Бога. 

Правни поредак у доба брозоморе 

Без правне свести, вели Иван Иљин, нема ни правног поретка. Шта се са нашом правном свешћу и правним поретком десило за време брозоморе? Златић нас подсећа:“Након бруталног грађанског рата и револуционарног терора 1941-45 више није могуће говорити о враћању у нормалан правни поредак, јер је, по Крстићу, тоталитарни институционални систем сву власт концентрисао око једне ауторитарне личности. Због тога је донесен Закон о заштити имена и дела човека који је по слову устава изабран за доживотног председника републике. Наиме, чланови СКЈ имали су право колективног власништва и управљања друштвом играјући лажну улогу радничке класе. Да би заиста учествовали у тој лажи њихова легитимност је стално морала да буде потврђивана постављањем партијских платформи о којој су сви чланови морали да се изјасне. Реч је потреби да се чланови стално доводе у ситуацију да преиспитују своју савест у односу на партију. Рецимо, један новинар Борбе је средином седамдесетих приликом неког изјашњавања рекао: ја имам мишљење о томе, али се не слажем са својим мишљењем. Легитимитет сваког члана партије у потпуности зависи од званичног печата владајуће идеологије и укључивања у институционални систем. Колективно право на доношење свих друштвених одлука и кохезија власти може да се обезбеди само концентрацијом власти у једном човеку. Тај човек је био извор једине практичне истине о владајућој лажи, само је он имао право да повлачи линију која раздваја ко јесте у праву а ко није у праву, односно ко је на линији партије а ко је са те линије скренуо.“

Јавни систем са тајним циљевима, Брозов режим је, вели Златић тумачећи Крстића, повремено правио чистке:“Обим чистке увек зависи од супротности које постоје између прокламованог и тајног које се обелодањује. Револуција не једе своју децу, она само раздваја заверенике и њихове присталице од оних који то нису него су били „пречиста наива“ и веровали у оно што је до тада било јавно. Када је заокрет велики онда је број потенцијалних противника толики да је потребно отворити довољно логора за њихово преваспитавање. Како је тоталитарни систем изван сваког правног поретка тако му је веома мало потребно да невидљиву бодљикаву жицу којом је обмотао читаво друштво претвори у ону стварну која ограђује физички простор који се зове логор.“

То је она лудница о којој је писао Душан Јагликин, и која се и даље зида, овога пута маскирана у „Београд на води“.         

Сећање на професора                  

На Филолошком факултету у Београду професор педагошке психологије био ми је управо др Драган Крстић. Запамтио сам га као правог господина, увек елегантно обученог, који је, са изванредим укусом, носио лептир – машну. Нисам студирао по „Болоњи“, па сам на његова предавања ишао ретко; из уџбеника сам учио за испит, али ме је, искрено говорећи, нервирала педагошка психологија, у којој су неки експерименти са голубовима и мишевима били наведени као примери како се учи. Сада ми је искрено жао што овог човека нисам боље упознао; да јесам, био бих обогаћен за цео живот.                    
Јер, Крстић је био Винстон Смит, наш Винстон Смит, онај из Орвелове „1984“, који је водио тајни дневник у доба кад је Велики Брат, Дебели Мртвац Гроз, владао овим просторима.

Разговарам с професором читајући га. Хвала, професоре. Слободна Србија Вам храброст и искреност никад неће заборавити.

Више текстова Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда