Дуго очекивани роман стигао је пред читалачку публику. Коме је намењена ова књига?
Ако волите српску историју, осећате у срцу неугасиви трепет родољубља, занима вас како су наши славни преци изгледали у очима једне енглеске племкиње, желите да откријете зашто их је толико заволела да им је посветила цео свој живот, ако радо читате романе писане по истинитим догађајима и блиске су вам романсиране биографије проткане документарном прозом – онда је „Поноћно светло“ права књига за вас.
Ко је заправо била Леди Пеџет и како сте одлучили да роман посветите баш њој?
Леди Лујза Маргарет Лејла Вемис Пеџет била је дама првог реда, представница највиших слојева британског племства. Њена породица одувек је била блиска двору, деда јој је био фелдмаршал, саветник и лични асистент краљице Викторије, отац прослављени генерал и велики пријатељ краља Едварда VII, а мајка, Американка леди Мини, важила је за изузетно цењену друштвену лидерку у чијој се палати на аристократском Белгрејв тргу окупљала светски призната елита из света политике, дипломатије, уметности, књижевности. Живот Лејле Пеџет достојан је холивудског филма. Одрасла је у нама незамисливој раскоши, најпажљивије мажена, уз све благодети и лагодности које пружа тако висок сталеж, а опет је остала скромна, озбиљна, дисциплинована, изузетно тиха, морална и правична. Њен унутрашњи свет није се уклапао у мерила вредности тадашњег друштвеног уређења. Осећала је отпор према површној забави, испразном хедонизму, лицемерству и интригама. Волела је миран породичан живот, далеко од дворских светала и очију јавности. Хрлила је у природу желећи да дотакне земљу и осети сунце, да спозна доброту и искреност макар у очима деце и животиња. Најсрећнија је била на неком сеоском добру, где је могла да јаше коње, храни псе, негује цвеће и посматра птице. Њена срећа је зависила од помагања другима. Још као дете тежила је да се нечему посвети, али не нечему малом и обичном, већ великом и вечном, већем чак и од њеног личног живота. На крају крајева, Лејла је чекала да се открије божански план за њу, а када се то најзад десило, целу себе и сва своја вековима стицана материјална добра предала је Србији и српском народу. Тако је отпочела љубав која ће у милосрђу и оданости трајати непрекидно пуних пет деценија, све до њеног последњег даха. На самрти је имала само једну жељу – да је њени Срби никада не забораве. Када сам ово прочитала, осетила сам снажан потрес. За мене као писца био је то недвосмислени позив да овој великој добротворки вратим достојанство сећања које јој с правом припада.
Колико је било тешко сакупити грађу и колико у њој има истине, а колико фикције писца?
На самом почетку истраживања живота и рада Леди Пеџет обратила сам се за помоћ нашој амбасади у Лондону. Актуелна амбасадорка љубазно ми је изашла у сусрет повезавши ме са реномираним професорима историје и омогућивши ми приступ британским архивама. Благо које сам одатле црпла допринело је веродосројности и аутентичности овог животописа. Све у њему што је у вези са Леди Пеџет сушта је истина. Али далеко важније од документарне грађе била ми је могућност да проникнем у најинтимније кутке њене личности, у срж њене психолошке драме, у мотиве који су је покретали, у жеље и снове које је имала. А то сам постигла захваљујући снази своје урођене имагинацији, осећајући невероватну блискост и повезаност са њеном благородном душом. Исто је било и са Делфом Иванић и Даринком Грујић, још двема нашим великим ратним хероинама, које у роману такође имају запажену и веродостојну улогу. Срешћете ту и Михаила Пупина, Џона Фротингема, Јована Цвијића, Слободана Јовановића, краља Петра, регента Александра, цео дипломатски кор тог доба. Али поред великог мноштва стварних историјских личности, има, наравно, и оних фиктивних. Ипак, то нису посве измишљени ликови већ, бољерећи, представници или архетипови појединих делова народа: добровољних болничарки, свештеника, младих регрута, трећепозиваца, чувених четничких комадоса, унесрећених жена, нестале или пострадале деце... Кроз њих је у овој књизи оживљен цео српски народ 20. века. Дали су му глас, узели на себе њихове потресне судбине и постали везивно ткиво ове надасве емотивне приче.
Који догађај из живота Леди Пеџет бисте издвојили као најзанимљивији за њу, а који за Србију?
За мене лично најупечатљивији моменат везан за њу, а уједно и за нашу земљу, био је када је на самом почетку Великог рата одлучила да напусти Енглеску, која се такође налазила у рату, и да дође у Србију. Та одлука наишла је на оштар револт целе њене породице и бројних пријатеља. Практично целокупно племство дигло се на ноге у намери да спречи њен одлазак. Отац генерал командовао је Првом армијом састављеном од мобилисане територијалне војске, супруг сер Ралф радио је у Министарству спољних послова на увођењу економских санкција Немачкој, тројица браће мобилисани су као високи официри у Ирску и Индијску армију, а мајка је основала две ратне болнице, једну у Лондону а другу у Пејнтону, и очекивала је да јој се и ћерка придружи у том племенитом послу. Међутим, Лејла је остала глува и слепа за све опомене. Срце ју је вукло у Србију, њеним Србима. Први пут у животу није хтела никога да слуша. Желела је да нашто предузме сама, да ово има њен лични печат. Села је и саставила листу добровољаца који су се пријавили за њену мисију. Као комесарка мисије сакупила је огромну количину одеће, хране, медицинских апарта и санитетског материјала, и са 54 члана особља, међу којима је било врхунских хирурга, анестезиолога, инфектолога, сестара, неговатељица, болничара, кренула у Ниш да се стави на располагање српској влади. У Србију је стигла 4. новембра 1914. по старом календару, и то у тренутку када је на северозападу земље непријатељ отпочео жестоку офанзиву. Како би у најкраћем могућем року продрла у сâмо средиште Србије, надмоћна аустроугарска Балканска војска стуштила се као ураган на бројчано слабију српску армију. Фронт се развио дуж реке Дрине, а рововске битке трајале су све док и зима није одлучила да неочекивано рано посети те унесрећене крајеве. Србима је свега понестајало: артиљеријске муниције, хране, одеће, обуће, лекова, а највише моралне снаге. Настао је општи колапс. Пропаст Србије била је све извеснија. Ђаци и студенти, познати као 1300 каплара, упућени су из скопских касарни на фронт, иако су сви били свесни да Србија тиме жртвује најбоље што има, да без деце ниједној земљи нема опстанка. Ето, у таквој атмосфери страха и свеопштег безнађа, у часу када се из поцепане поставе вадио и онај последњи највреднији и најскупоценији дукат за откуп слободе, у најмрачнијој ноћи која је прекрила целу разорену и пострадалу Србију, као једини трачак светлости у тами стигла је прва страна медицинска мисија у земљи – спасоносни одред Леди Лејле Пеџет.
Зашто су Срби били посебни у животу Леди Пеџет?
За одговор на ово питања неопходно је знати да су Пеџети пре свог доласка у Београд били у дипломатској служби у Минхену у Краљевини Бавараској. У то време немачка штампа водила је бруталну кампању против српског народа, те и није чудно што је њихов први сусрет са Србијом био проткан бројним предрасудама. Осим тога, Велика Британија је пролећа 1903. најоштрије осудила убиство последњих Обреновића, после чега је дошло до трогодишњег прекида дипломатских односа између двеју земаља. Знајући све то, за Лејлу је било равно откровењу када је, обилазећи наша села у жељи да отвори ветеринарске амбуланте, наишла на сасвим другачији призор од очекиваног. Овој Енглескињи шкотског порекла ништа није било драже од традиције, вере и обичаја, а у српским селима и манастирима открила је вековно богатство наше културне и историјске баштине. Упознала је српске сељаке, срдачне, веселе, распеване, вредне и гостољубиве домаћине, у којима је препознала узвишено племство душе, и то оно које се не стиче новцем или наслеђем, већ се достиже трудом и подвигом. Онако високи и витки, достојанственог држања, са дугим белим брадама и бистрим паметним очима, личили су јој на древне мудраце и библијске праоце. „Као да су сишли са икона и фресака у православним храмовима“, мислила је нетремице их гледајући. У њеним крупним плавим очима није било више ни опреза ни подозривости, само неког упорног чуђења и изненађеног одушевљења, па чак и тренутне заљубљености. Тако је заволела наш народ, а љубав се још више продубила у Првом балканском рату. Непосредан контакт са кумановским рањеницима у болници Кола српских сестара на Врачара, за чије оснивање је управо она дала пресудна новчана средстава, открио јој је сву лепоту родољубља српских војника, њихово поштовање према историји и прецима, спремност да за слободу отаџбине жртвују све што имају. Њихова снага, издржљивост, част и достојанство истинских витезова, задивили су је, а захвалност којом су јој узвраћали била је, по њеном признању, нешто најдирљивије што је доживела. Никада није престала да истиче српског војника, обичног редова, као пример часног борца и хероја у најлепшем смислу те речи. „Моје дивљење српском војнику и поштовање према њему су безгранични“, изјавила је. „Он никада није прихватио пораз, никада се није жалио, невероватно је стрпљив, а у борби му је мало ко раван. И други народи имају добре борце, али сумњам да их има много који се могу тако сјајно борити живећи од два хлеба недељно. Ја сам се ретко сретала са таквим сељацима. Заиста, они су природни, прави џентлмени. Признајем да сам плакала као дете када је дошло време да се од њих растанем, и од тада непрестано мислим на њих и толико жудим да чујем како су. Моје срце је са свима њима, драгим, стрпљивим, поштеним, верним душама. Осећам да ме они никада неће заборавити као што нећу ни ја њих, никада, никада...“
Да имате прилику да јој се обратите, шта бисте јој рекли?
Ту прилику сам имала више пута, јер ме је често походила у сновима. И сваки пут бих осетила блаженство које исијава из њене чисте, благодатне душе. Много тога што ми је тада рекла нашло се у роману. Веза између нас две била је толико снажна да сам се будила у сузама. Уметност дарује ту дивну могућност поништавања простора и времена, брисања границе између физичког постојања и обитавања у вечној светлости. Сигурна сам да је жива и да бди над Србијом као што је то увек радила. Ако ми једне тихе ноћи, у ситне сате, поново у снове сврати, рећи ћу јој: „Не страхуј, Лили, хероино моја! Србија те никада неће заборавити!“ Али она то већ зна.
Извор: Правда
