Милорад Батнић је рођен 12. фебруара 1957. године у Осијеку (Источна Славонија), јер му је отац био војно лице, односно официр ЈНА. Касније се породица селила више пута због очевог посла. Долази у Сарајево 1966. године као дјечак од девет година. Дипломирао је националну историју на Философском факултету у Сарајеву.
Крајем осамдесетих година 20. вијека дошло је до великие економске кризе не само у Југославији већ и свим земљама Варшавског пакта. Срушен је Берлински зид, док је Западна Њемачка присвојила Источну и тако је извршено историјско "уједињење" 1990. године. Варшавски пакт се распада, док реформама Михаила Горбачова контраверзног совјетског лидера, разбијен је СССР. Све то је дало велики полет сепаратистичким снагама у СФРЈ које су на вишестраначким изборима 1990. освојиле власт у средишњим и западним дијеловима земље.
Раних деведесетих година политичко-економска криза се продубљује и почиње илегално наоружавање, односно стварање паравојних формација, како у СР Словенији, тако и у СР Хрватској и СР Босни и Херцеговини. Водећа тројка милитантне парије СДА: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић су склопили са босанским подземљем "договор о узајамној помоћи". Наиме, муслиманском рукводству је требао неко ко ће оружјем отерати велики број Срба не само из Сарајева, већ из читаве БиХ, односно да се обрачуна са Југославенском Народном Армијом. Истовремено, муслимански криминалци: Исмет Бајрамовић, Рамиз Делалић, Јусуф Празина, Мушан Топаловић и други су добили одријешене руке за обављање својих противзаконитих послова: шверц дроге и оружја, проституција, пљачке, силовања и слично.
Како су Срби видјели да ЈНА понаша бизарно инертно, то је и код њих кренуло наоружавање, у страху за личну сигурност.
Рат је тако и почео убиством Србина Николе Гардовића на Башчаршији који је 1. марта 1992. женио сина. Почеле су да ничу барикаде, а већ 2. маја 1992. нападнуте су јединице и објекти ЈНА у Сарајеву. Генерал-пуковник Милутин Кукањац се није најбоље снашао на мјесту команданта Друге војне области, па је масакр у Добровољачкој улици имао тежак ударац за све Србе, док су муслимани ликовали од среће.
У емисији је Батнић описао своју прву борбу и страхове који су га пратили током рата. Истовремено, објаснио је шверц свега и свачега код зараћених страна, не само у Сарајеву, већ и Бихаћу.
Један дио емисије је посвијећен Зимском егзодусу фебруар-март 1996. када је преко 120.000 Срба напустило свој родни крај, одлукама Дејтонског неспоразума. Како Батнић наводи, тек задњи дан егзодуса, муслиманске власти су прогласиле Закон о помиловању војника ВРС. То је намјерно учињено да би се опрале руке, али не и савјест.
Током рата у Сарајеву се знало за постојање логора под контролом муслиманске војске ткз. Армије БиХ, али Батнић, чак ни као преводилац за УН није смио улазити тамо. Ипак, успио је спасиити неколико људи који су жељели да пређу на србску страну и тако се спасу од директног терора. Сам Батнић је највише страховао од снајперских метака, јер су муслимански бојовници често пуцали и по возилима УН.
Батнић је дао своје виђење и мишљење о убиству Бошка и Адмире, чувени сарајевски љубавни пар.
Много година касније, Батнић је био свједок одбране код Ратка Младића у Хашком Триибуналу. Тужиоци су на све начине гледали да његово свједочење не уђе у записник јер им то није одговарало за мозаик рата у БиХ, према коме су само Срби једини кривци.
Пољски генерал: Путин је у хибридној офанзиви, ничим га ЕУ и НАТО не могу уплашити
Извор: Правда
