Пише: Владимир Димитријевић

ПРЕДВИЂАЊА СРЂЕ ТРИФКОВИЋА

Почетком фебруара 2009. године др Срђа Трифковић је дао интервју за франкфуртске „Вести“, у коме је најавио будућност ( мислио је да је то скорија будућност, до 2012, али се „одужило“):“Како ће се СПЦ поставити зависи у највећој мери од тога да ли ће патријарх Павле поживети још коју годину - у ком случају остаје статус кво, што је тренутно најмање зло - или ће доћи до избора новог поглавара СПЦ. Ако се деси ово друго, веома је могуће да кормило преузме она струја у епископату за коју су протеклих месеци тако интензивно лобирала државна руководства Србије и Републике Српске. Не треба затварати очи пред чињеницом да, што се КиМ тиче, та струја изражава спремност на сваки уступак, под изговором потребе да се "спасе шта се спасти може". Њена крајња "флексибилност" испољена по питању обнове светиња заснива се на ставу да је битно да Срби задрже Косово у метафизичко-духовном смислу, а физички посед и политичко устројство је световна, пролазна ствар.“(1)

Зашто је опасно свести Косово само на „небески приступ“? Разлози су јасни – то и желе непријатељи. 

Трифковић је био јасан:“Ово сматрам за веома опасан приступ, који представља управо оно шта би српски непријатељи желели да СПЦ заступа: Ето вама трансценденције и духовности до миле воље, држите ви небеско Косово чврсто у оквирима небеске Србије, само не ометајте Еулекс и институције приземне косовске државе, већ сарађујте са њима. Та ионако су пролазне, данас јесу, а сутра (или за 500 година) више нису! Потом би било пуко питање времена када би шиптарски властодршци захтевали формалну промену назива јурисдикције, по узору на Дедеићево предузеће на Цетињу. Они већ увелико српске светиње третирају као "косовске", у чему их подржава Запад. Први корак, недуго после размене амбасадора са Београдом негде 2012, биће захтев за прекрајањем епархија и успостављањем "архиепископије косовске" чије би границе биле истоветне "државним".“(1)

Циљ је одвајање Косова и Метохије од Српске Првославне Цркве:“Крајњи циљ Приштине јесте успостављање "Косовске православне цркве " уз налажење макар симболичног броја српских свештеника и једног или два јерарха спремних да и то прогутају у име "опстанка" јер ће прећутна, али јасна претња шиптарских власти бити да несарадња повлачи коначни нестанак. Чућемо тада и аргумент да су Грци такође подељени у више јурисдикција детерминисаних политиком (Цариград, Атина, Никозија, Јерусалим), што им не мења ни духовни, ни културни идентитет.“(1)

Данас се црне прогнозе Срђе Трифковића полако остварују: Шиптари српске храмове проглашавају за своје. (2)

И спремају „Косовску православну цркву“. (3)

СТВАРАЊЕ „ХРВАТСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“

Спремају, ако сте заборавили, и „Хрватску православну цркву“. Ево вести:“На "пригодном домјенку", који је поводом православног бадњака и Божића, у селу Дицму, код Сиња, у суботу по подне окупило се више од стотину гостију које је позвао председник Хрватског православног центра Предраг Мишић звани Пеђа. Међу гостима су били званичници Хрватске:генерал Маријан Марековић, изасланик председника Зорана Милановића, Динко Тандара, изасланик потпредседника Владе и министра хрватских бранитеља Томе Медведа, Анте Санадер, потпредседник Хрватског сабора, Иван Пенава, градоначелник Вуковара, пуковник Марко Скејо, заповедник 9. бојне ХОС-а, одборници жупанијске скупштине и сплитског Градског већа, Иван Шипић, председник Градског већа Триља, и други, укључујући бројне "хрватске бранитеље српске националне припадности".“(4) 

Он је тада рекао:“Ми се у принципу же¬лимо одвојити од Српске православне цркве јер не припадамо тој цркви нити светосављу, а разлози су јако добро познати. Они су током Домовинског ра¬та ширили нетрпељивост према другим народима, а нарочито према хрват¬ском народу.“(4)

У наредних пет година, ето „Хрватске православне цркве“, јер, како рече Србин усташа, „Српска Цква шири мржњу“. 

„Хрватска православна црква“ била је творевина Анте Павелића са немачким „бефелом“ – у интресу Немачке.(5)

И „Косовска“ и „Хрватска“ црква могу настати по налогу НАТО пакта, који је СПЦ прогласио за опасну на Балкану. Сетимо се - генерал потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, казао је у интервјуу за „Глас Америке“ да Србији и земљама региона „треба пружити подршку и заштиту од притиска Русије“, при чему је СПЦ означио као главну претњу за довршавање посла на Балкану. Амерички генерал је, између осталог, указао да би, по питању решавања проблема Косова, Србији „требало помоћи да се одупре притисцима православне цркве везане за Русију“.“(6)

Баш тако како сте прочитали. 

ЗАШТО СРПСКА ЦРКВА МОРА БИТИ РАЗДРОБЉЕНА? 

У интервјуу који је потписник ових редова 2016. припремио за „Геополитику“, др Александар Раковић нас је упозорио:“До распада СФР Југославије (1991–ʼ92) Срби су живели у заједничком државном оквиру, с јединственом православном црквом, војском, економским системом и монетом, културном сценом, фудбалском лигом и спортским репрезентацијама. Југославија, коју је српски народ с правом највише својатао, била је најлепша земља у Европи. Имала је море, острва, планине, брда, равнице, реке. Таква Југославија је дробљена и споља и изнутра. Када се Југославија распала, и пошто су коначно утврђене нове границе, само је Српска православна црква опстала на читавом простору некадашње Југославије и једина је тековина српског и југословенског уједињења из 1918. која је надживела ту епоху. Мишљење страних планера распада Југославије и њихових постјугословенских помагача јесте да разградња српског и југословенског простора не може бити окончана док постоји Српска православна црква у садашњем јединственом организационом облику.“(7)

Тада је Раковић истакао:“Американци су најјачи налогодавци, саветодавци или инспиратори религијског интервенционизма који против нас Срба воде Румуни, Бугари, албански сепаратисти на Косову и Метохији и Ђукановићев сецесионистички режим. Такође, амерички рукопис се уочава и на затезању прилика у Републици Македонији. Британско деловање је било видљиво на примеру инструментализације трагедије у Сребреници када је српски премијер, у виду шеријатске казне, каменован и умало линчован. На посматраном простору делују службе још неколико западних земаља, чији се интереси, усмерени против српског народа, углавном подударају са америчким и британским намерама да се путем религијског интервенционизма дестабилизује српски простор. Повратком Русије на наше поље шаховске табле, чини се да су српске позиције сада јаче него што су биле.“(7)

То је циљ – Светосавска Црква мора бити уништена. Она је последња брана нашег народа у Христу. 

КАКО ТО РАДЕ АМЕРИКАНЦИ 

У другом интервјуу, датом 2013. недељнику „Печат“ и новинарки Наташи Јовановић, Раковић је, као бивши службеник србијанског Министарства вера, показао како се то ради:“Имао сам прилике да се сретнем са неколико високих функционера и државних службеника САД и да, тако, из прве руке чујем какве су њихове перцепције Србије и српског народа у целини. Са Томасом Патриком Милејдијем, бившим америчким амбасадором у Ватикану, срео сам се у Београду 2007. године. Реч је о човеку који је у време распада СФР Југославије био на функцији амбасадора, а из тог дела његове пословне биографије остало забележено његово залагање за хрватску страну, а против српског народа. Те, 2007. године из Лондона добио сам сугестију да би Томас Милејди желео да се сусретне са неколико епископа СПЦ. Организован је сусрет Милејдија и његове супруге, иначе ректора Римокатоличког универзитета у Риму, са пет наших епископа. Милејди је у разговору дотицао сва верска питања везана за српски народ на територији бивше Југославије, почев од Македоније, до Црне Горе и Босне и Херцеговине. Био је веома упућен у тему и очито се држао унапред припремљеног концепта разговора. Током разговора поставио је неколико смерница америчке државне политике које нас прате до данас. Рецимо, Милејди је архиепископу Јовану рекао да српско црквено питање у Македонији не постоји. То је била блага најава свега онога што ће уследити. Ако не раније после тог разговора било је јасно да америчка политика неће уважавати чињеницу да је Српска црква установила архиепископију у Македонији као саставни део СПЦ.“(8)

Све се ово мора имати у виду, али се нарочито мора имати у виду да се сада у свету уобличава „НАТО православље“, које користи НАТО цариградског патријарха Вартоломеја да би остварило своје циљеве.

ШТА СЕ ДЕСИЛО НА УКРАЈИНИ? 

Крв тече на Украјини, верни Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије се прогоне, удара се на Кијево – Печерску Лавру, а иза свега тога стоји архииздајник цариградски патријарх Вартоломеј, који је укронацистичке безаконике без хиротоније прогласио за епископе, и њихово безакоње назвао „Православном црквом Украјине“, потчинивши банду у мантији својој „јурисдикцији“. 

Још у септембру 2018, на арехијерејском сабору Цариградске цркве, како каже Зоран Чворовић, „парафразирајући почетак Јеванђеља Св. Јована о Богу Логосу као творцу света и даваоцу живота (Јн. 1, 1–4), Вартоломеј је „Васељенску Патријаршију“ назвао „почетком Православне Цркве“, у њој је „живот и тај живот је светлост Црквама“, услед чега „Православље не може постојати без Васељенске патријаршије “.“(9)

Полудевши од гордости као „незаблудиви“ римски папа, Вартоломеј је тада, каже Чворовић, рекао да цариградска катедра, на којој он седи, „“једина располаже „апостолским привилегијама“ и „канонском јурисдикцијом“ над целом Црквом у питањима: сазивања свеправославних сабора, признања и додељивања аутокефалности, „очувања јединства и међусобног општења Помесних Цркава“, „ширења Православља у свету“, „довођења ствари у црквени и канонски ред“ и најзад, у праву цариградског патријарха да као апелациона инстанца „решава спорове међу епископима, свештенством и митрополитима других патријаршија.““(9)

Јудинска издеја православне екслисиологије тако се десила пред нашим очима.

ПРВИ БЕЗ ЈЕДНАКИХ 

Руски теолози су показали да је Вартоломеј заиста опонашао папски догмат Првог ватиканског концила, постајући „први без једнаких“, мада може да буде само „први међу једнакима“, чиме је, како рече Чворовић,“Сабор епископа Цариградске патријаршије је уместо апостолског учења да „смо ми многи једно тело у Христу“ (Рим. 12, 5) богослужбено општење са Фанаром прогласио за једину меру јединства Православне цркве, те канонске исправности сваке помесне цркве. Тиме је, речју Св. Јустина Ћелијског, у папском „гордоумљу“, цариградски патријарх именован за Vicarius Christi на земљи, па је свет на почетку трећег хришћанског миленијума добио двојицу намесника Христових на земљи, једног у Риму, а другог у Инстанбулу, који су својим папистичким учењем обзнанили да истинској глави Цркве (Еф. 1, 10), Богочовеку Христу нема места на земљи.“(9)

То је Достојевсков Велики Инквизитор – Христос нам није потребан. Ми одлучујемо о свему.

О ОПАСНОСТИМА ПО СВЕТОСАВСКУ ЦРКВУ 

Чворовић нас упозорава:“Пошто је папство добило, поред старог западног, и новог источног Vicarius Christi, онда је јасно да је унија двојице Христових насмесника на земљи главни и последњи циљ у реализацији вишедеценијског екуменистичког пројекта формирања једне синкретистичке и глобалистичке псеудохришћанске религије и њене псеудоцрквене организације.“(9) 

Овај дух влада међу извесним криптопапистима и неофанариотима у Српској Цркви, па Чворовић истиче:“Став једног од српских епископа, изречен у његовој тек објављеној књизи, како циљ екуменистичког дијалога не треба да буде „повратак свих у окриље Православне цркве“, несумњиво показује да се у деценији пред нама у епископату помесних православних цркава главна борба неће водити на питању статуса лажне цркве на Украјини већ изнова на питању свих питања – одбрани чистоте Правоверја. У служби Новомученицима српским, који су страдали од усташа верних Ватикану, Св. владика Николај нам поручује ко је победник у тој борби: „Ој, страдалци нови под хумкама влажним, победа је ваша над Хришћанством лажним!““(9)
Ко се овим питањима бавио, одавно то зна, наравно. Не зато што је много мудар, него зато што је читао, јер је све то већ написано. Одавно...

ОБЈАВЉЕНО 2011. 

Текст потписника ових редова, који се поново налази пред читаоцем, објављен је у књизи „Граматика екуменизма“, сада већ далеке 2011. године. То је, у ствари, прича о томе каква је неофанариотска теологија која се наметала и намеће СПЦ, да би је лишила националне свести.(10) 

Још је протојереј Александар Шмеман у својим делима, какво је „Црква, свет, мисија” уочио кризу савременог богословља као западање у замку стерилног академизма и фуснотизма, које нема везе са живим животом Цркве. Шмеман је стерилизацију богословља видео као саставни део „свеправославне кризе”, која се  пројављује у разним областима: почев од јурисдикцијског проблема Дијаспоре, преко питања „права васељенског Првенства” и аутокефалија, кризе саборности (од клерикализације до неопротестантског антиклерикализма) до јаловог учешћа у екуменистичком покрету (по Шмеману, Запад је, у оквиру екуменизма, Истоку наметнуо своја правила, и православни су, у свему, дужни да се само саглашавају или да „издвајају своја мишљења”, што не доприноси било каквом дијалогу, а камоли наводном „сведочењу” истине). 

Основни западни проблем данас је борбени секуларизам („прозирно нихилистичка западна Унија”, каже мислилац чије ставове излажемо); у наше време, технолошки нихилизам испира душе, а технолошко различностење онемогућава мучеништво. Секуларизам је постао хилијастичка утопија вечног живота човека без Бога, човека – вампира који сише сокове творевине поричући њеног Творца и борећи се против свега Творчевог у себи и око себе.  

Трагедија Запада је, по Томасу Молнару („Искушење паганизма”), у томе што је западно хришћанство свој рационализам  окренуло против самог себе, уништивши појам Светог и Тајне као темеља хришћанске символогије и виђења света. Природа, уметност, политика тако су „одсечени” од Христа, и постали плен паганизма (јер, секуларизам је неопаганизам маскиран у причу о религији као „опијуму за народ”). Путујући од ренесансе, преко просветитељства, ка постмодерни, Запад је отпадао од Христа Ваплоћеног у понор ништавила. То путовање се збивало кроз метастазирану чулност, демонизовану сексуалност као битијни блуд (јер, блудети значи „лутати”, као што је и „грех” од „огрех”  – промашај циља): од Борџија, преко маркиза де Сада, до Лујзе Чиконе, антимадоне. Таква, безблагодатна цивилизација – мравињак, иако свагда у грозници кретања, суштински је непокретна (кола, лифт, авион, покретне степенице, ТВ с даљинским управљачем, компјутер, мобилни телефон само прикривају чињеницу греховне имобилисаности савременог човека.) 

Страсти (а страст је, по др Жарку Видовићу, убилачко и самоубилачко „осећање лишености битија”) су прождерале западног човека, који живи у глобалном ГУЛАГ-у под маском Дизниленда, ни не слутећи шта се с њим збива. То је „постхришћанство” као суштинско антихришћанство. После Христа, Алфе и Омеге, може доћи само антихрист, а после Цркве, која је почетак Царства Божјег hic et nunc може доћи само антицрква. 

Зато „добри односи” Цркве са секуларизованом (од Христа одсеченом) државом у крајњој линији имају као последицу промену природе Цркве и њене еклисиологије. Ту је прави узрок појаве јалове академске теологије: она је глас Цркве која се секуларизује да би могла да буде у „добрим односима” са „постхришћанским” (антихришћанским)  светом и његовом Државом – прождирачицом свега битијног у човеку и свету. Зато такви теолози не смеју да одговарају на суштинска питања данашњице, каква су: насиље над мистичком „грађом” историје („убрзање” времена, „скраћење” растојања, стварање утопијског САДА, невезаност за прошлост и будућност);  интегрални секуларизам (ново паганство, нови окултизам); тоталитаризам уз медијску идиотизацију (ДИЗНИЛЕНД ЈЕ ГУЛАГ); разарање свих верских, традицијских и националних разлика;  американизација света као „стандардизација, унификација, глобализација и централизација” свих система и процеса цивилизације ради потчињавања исте хиперинкарнацији западног духа – Америци;  укидање самоистоветности личности и народа и независности држава; превласт идола „научне објективности” у односу на хришћанско учење о познању стварности љубављу и заједницом; обоготворење лихварске економије у односу на Божју Икономију; немогућност борбе против Pax Americana;  биоетичка питања (од клонирања до еутаназије); хомосексуализација цивилизације... 

Сва та питања захтевају свеже умове и храбра срца (попут оног, кога игра Мел Гибсон у истоименом филму, спремног да, на точку за мучење, крикне: „Слобода”!) Али, тога код екуменишућих теолога нема. А чега има? Има тзв. „унутрашњег екуменизма”, који, преко гласноговорника истог у помесним Црквама Божјим, разграђује самосвест православних. Нова теологија изнутра врши вестернизацију православног богословља под видом нове еклисиологије. Предањска еклисиологија UNA SANCTA разара се догматичким минимализмом: сви крштени, по „новим теолозима”, без обзира да ли су православни или инославни „припадају Цркви”; искуство светости, као плодоношења Цркве у Духу Светом, које подразумева увид у лаж и прелест (инославних „светих” (Свети Серафим Саровски је светац, а Игнације Лајола прелешћеник), „нови теолози” замењују апстрактном тријадологијом и „релационом онтологијом” која никога не подстиче на подвиг ка Христу; напушта се идеја повратка јеретика Цркви да би се нагласило да су се Цариград и Рим удаљили само због „историјских неспоразума” и „различитог менталитета”. „Новој теологији” смета апологетика („уски конфесионализам”), иако је догматика Цркве формулисана непрестаним апологетским сведочењем Отаца – од Јустина Философа пред паганима, преко Иринеја Лионског пред гностицима и Атанасија Великог пред аријанцима, Максима Исповедника пред монотелитима и Теодора Студита пред иконоломцима, до Григорија Паламе пред варлаамитима. Обновљенска теологија селективно претумачује рану еклисиологију, узимајући од Светог Игњатија Богоносца само учење о епископоцентризму, али ћутећи заобилазећи његово огњено мученичко сведочење пред паганском Империјом. „Монархијски епископат” и „територијално начело” организовања наводно се заснивају на „прва три века Цркве”, само да би се укинула чињеница да је Црква данас (већ вековима) автокефална  – народна Црква. Реч је о својеврсној „денацификацији” Православља (које је „национална Црква, а не национална вера”, по Светом Николају Жичком.), које треба да се уједини са западним псевдо – црквама. Заборавља се да је, у доба учења Св. Кипријана Картагинског о јединственом епископату, овај свештеномученик јасно говорио да „ван Цркве нема спасења” (јер, Црква је спасење као Тело Христово.) Идеја „новог епископата”, међутим, преузета је из екуменистичке теологије. 

У, код нас непознатом, документу Екуменског савета цркава „Епископ и епископат у екуменистичкој перспективи” (Episcope And Episcopate in Ecumenical Perspective, Faith and Order Paper 102, World Council of Churches, Geneva, 1980.) каже се, између осталог, и следеће: „Епископат који треба да се развије у екуменистичком покрету треба да буде богатији него иједан постојећи епископат у било којој од цркава”. Први корак је да Православна Црква призна епископате инославних (што је, међу неким  источним епископима већ учињено с римокатоличким бискупатом.) 

Како примећује један аналитичар: „Унутар Православља, концепт „новог” епископата са својим хипертрофираним наднационалним  територијализмом треба да допринесе што бржем „превладавању етнофилетизма”, тј. атомизацији органских црквено-канонских ентитета (Аутокефалних Цркава) ради успостављања вештачке, „универзалне” административно – бирократске мреже националних митрополија, епархија и парохија”. Улогу „возглавитеља” те административно – бирократске мреже треба да преузме Цариградска патријаршија, која у Турској не би могла опстати без суштинске подршке вашингтонско – ватиканске осовине, којој заузврат пружа екуменистичке „добре услуге”; наравно, то не значи да су у Цариградској патријаршији сви екуменисти, нити да су пружаоци „добрих услуга” сасвим свесни шта раде али, основни принципи се виде, и то од патријарха Атинагоре. Један од главних циљева екуменистичке „стерилишуће” теологије је разградња отаџбинских автокефалија и хришћанског патриотизма, под видом борбе против „етнофилетизма”. Циљ је: стварање евроунијатског, НАТО Православља, јурисдикција хипотетичког наднационалног центра црквене моћи над денацификованим Црквама православних народа и њиховим дијаспорама у Западној Европи и свету, што би представљало тобожње решење свих црквено – канонских проблема. 

Новофанариотски империјализам се скрива иза покушаја да се византијско начело цариградског примата (у оквиру Пентархије, и касније, у доба позноромејско) примени у антихришћанском свету паx америцана, у коме је једина заштита од глобалног нихилизма мелтинг пот-а  очување аутокефалних Цркава и националних отаџбина, при чему се јединство Цркава од Истока пројављује као „нејурисдикцијска саборност аутокефалија”. Рани еклисиолошко-епископски модел одговарао је раној Цркви, крилатој благодаћу, која се, као светодуховски пожар, ширила Римском империјом, сажижући трње и чкаљ паганизма. Насилно враћати Цркву с почетка 21. века у прво или друго столеће значи вршити насиље над живим ткивом и порицати Божји Промисао, Који је благословио да Његова Црква уђе у национално – саборну фазу своје историје, у доба отачаствених аутокефалија. Источни екуменистички теолози, којима су „дијалози” (плаћени од инославних  „господара дијалога”) и стипендирано теолошко  школовање (опет плаћено из инославних центара моћи) испрали мозак уградили су у себе аутоцензуру по којој је одбрана своје Цркве и вере нешто безнадежно демодирано, чега се треба стидети. Треба се бавити „екуменски коректним” темама и борити се против „зилота” у својим редовима, ућуткавајући их као незналице, простаке, затучењаке и расколнике. Зато се они боре против „исцелитељске” (литургијско-аскетске) духовности Цркве, а за магијски и неподвижнички сакраментализам. Њима сметају њихови, у своју крв огрезли и бомбардовани земљаци, јер прича о Крсту Часном и Слободи Златној „не пије воду” на теолошким „симпосионима”, на којима се они, често деца из сиротињских кућа, уздижу до славе олимпских богова, па са својом „западном браћом” постају експерти за разне врста вина, рибље икре, пиреа од ананаса и слично. То је често основа „дијалога Љубави” („Љубави” без Истине): „трпеза љубави” у некој Равени, неком Риму, 150 неком Шевтоњу, итд, итд. Екуменистичка „пацификација” „ратоборног” Православља, која је у току, непосредно је повезана са успостављањем царства антихриста, А пошто се том пацификацијом често баве „власт имајући” (јер они то најуспешније могу да раде), њима је потребна својеврсна епискополатријска идеологија, микропапистичко стављање појединачног епископа изнад Сабора епископа и изнад Цркве у целини. Православни нису ни за епискополатрију „незаблудивих” микропапа, ни за епископомахију (зилота не по разуму!) него за епископофилију у Христу. Начело те православне епископофилије истакао је ученик Св. Марка Ефеског, Генадије Схоларије (и сам свети): „Проверавајте епископе само у једној ствари: да ли су православни, да случајно не уче догматима супротним истини Вере и да случајно не саслужују са јеретицима или расколницима.” Квазихришћанство у теологији данас заснива се на отуђењу богослова од сопственог пута као благодатног дара крсног послушања Цркви. Многи (не сви!) теолози данас су свој пут схватили као пут моћи и каријере, а не пут мученичко – подвижничког, голготско – васкрсног опита. Зато пут „професионализације” православних теолога води секуларизацији православних богословских школа, на којима треба извршити „деконфесионализацију”, омогућивши безбожницима (атеистима, агностицима) и јеретицима („одељена браћа”) да уче православне студенте. Каква је, по нашем мислиоцу, чије смо ставове до сада износили, улога предањске православне теологије данас? Она мора да: 1. Брани православну веру од екуменистичког Њу Ејџ синкретизма; 2. Брани православну личност од западног греховног индивидуализма; 3. Брани православну саборност од западног тоталитаризма (маскираног у „људска права” и „демократију”); 4. Брани православну нацију од мелтинг пот-а глобализма; 5. Брани православно домаћинство и домострој од технолошког нихилизма, почев од загађивачке индустрије до генетских „инжењеринга”.

Тако сам писао 2011. године. 

Чини се – на време. 

У МРЕЖИ НАТО НВО

О томе како НАТО продор у СПЦ изгледа, у интервјуу потписнику ови редова, говорио је Хаџи Слободан Стојичевић, аутор књиге о мрежном рату против наше Цркве:“Стејт Дипартмент је у сарадњи са УСАИД основао и канцеларију за „сарадњу са инклузивним верским лидерима“ преко које промовише „оне који су храбри да буду различити“ у свим религијама па и у православљу. Овај пројекат додељује милионске грантове западним универзитетима који кроз сарадњу са теолозима полако изграђују нешто што би се назвало „грађанско богословље“. Конкретно у православље се највише инвестира преко Американаца грчког порекла и грчких епархија у САД. А они већ у те пројекте полако укључују и наше богослове и професоре са Православног богословског факултета у Београду. А затим „траг новца“ води, наравно, према Русији: преко наших владика и теолога на симпозијуме и конференције се позивају и руски теолози да би се полако те идеје преко Србије и СПЦ шириле у Русији. Ја у књизи дајем и теоријске поставке са повезницама (линковима) на доктринарне документе и конкретне примере са повезницама на догађаје – које свако може проверити једним кликом миша. Један од примера је Центар за православне студије на језуитском Фродам Универзитету у коме је наш владика источноамерички Иринеј (Добријевић) у надзорном и саветодавном одбору, а који добија милионске донације за развој оваквог „грађанског богословља“, „инклузивног Православља“, „ЛГБТ богословља“ и за његово ширење у правцу Источне Европе. Ово је, за нашу Цркву, изузетно опасна тенденција. Јер то није само стихијски процес, претварања свештеника у лајф коуча који пружа духовне услуге или „прихватања сваке љубави као љубави Христове“, већ је то пажљиво осмишљен, планиран и богато финансиран напад на СПЦ преко „академских теолошких мрежа“. Али, на срећу, он није толико опасан ако се зна одакле долази напад и како се заштитити. Наша Црква је већ почела да сређује стање на Правослвном богословском факултету, а и да пресеца све те канале малигног утицаја са Запада.“(11)

Зато запамтимо: 

1.НАТО Запад ће учинити све да раздроби Српску Цркву; 
2. У Српској Цркви постоје људи који су спремни да у том послу помогну, и да пређу под јурисдикцију Фанара, што показује недавни случај из Аустрије, када су српски свештеници прешли под власт Цариградске патријаршије, која тврди да има власт над целом дијаспором(12);
3. На удару ће бити и СПЦ на територији Хрватске, али и на територији Косова и Метохије. То се чак може десити и у Босни и Херцеговини, као што се донедавно дешавало у Црној Гори. 
Епископи и свештеници који су школовани на неофанариотској теологији криптоунијате, недавно отишавшег на суд Божји митрополита Јована Зизјулса, лакше ће се определити за Цариград. 

УПОЗОРЕЊА ВЛАДИКЕ КРУШЕВАЧКОГ ДАВИДА

Има, хвала Богу, у нашој Цркви епископа који су свесни шта се дешава. Тако владика Давид подсећа:“Најновије разарање саборности, чиме и јединства Православне Цркве (увођењем и озакоњењем безаконог источног папизма на Бадњидан?!) уследило је по диктату Вашингтона, давнашњег политичког центра и налогодавца, који се авај!, не појављује први пут као неко ко хоће, и сматра да сме судбински да утиче на савремени живот и токове историје Цариградске Патријаршије! А преко ње, наравно, и на савремене историјске токове целокупног Православља!“(13)

Владика Давид је подсетио како је Фанар према Руској Цркви често поступао маћехински:“О маћехинском опхођењу матере Првопрестолне Цркве спрам своје кћери-Цркве Кијевске или Московске или целе Русије уверавамо се хронолошким континуитетом. Издајства сопствене кћери од стране матере имају своју дугу историју:  издајство Унионистичким Сабором Фераро-Флорентинским Цариграда и Рима (15. век); издајство колаборацијом Цариградске Цркве са руским живоцрковницима и обновљенцима-комсомолцима против Московске Патријаршије и Руског народа (19-20 век); у овом тренутку издајство најгрубљим канонорушилачким уплитањем Вартоломеја Првог предстојатеља и Троноуседелца, у канонску јурисдикцију Московске Патријаршије над/саУкрајинском Аутономном Црквом (21. век)“.(13) 

Цариградски епископ је, каже владика Давид, предводио лажни сабор у Кијеву, који је озаконио безакоње:“Сабором нечестивих расколника у Кијеву председавао је актуелни Митрополит галски. Ми не верујемо да је са њима био Бог, већ верујемо да са њима Бог није био! Јер да је Бог био са њима благочестиви актуелни митрополит галски и неблагочестиви Украјински расколници са копредседавајућим Сабора Председником државе Украјине и краљем чоколаде Порошенком, не би својим зборовањем оскрнавили Кијевску Свету Софију. Целокупно то богохуљење добило је најшири оквир и одјек галиматијаса или жалосног спектакла, опет у цркви Свете Софије у Кијеву, 3/21 јануара, у недељни дан–дан спомена Светог Марка Ефеског, а ради устоличења наводног митрополита Епифанија за предстојатеља тзв. Нове украјинске Цркве. И опет у присуству актуелног благочестивог Митрополита галског, благочестивих представника неких светогорских манастира и наравно, поглавара Грко-католичке цркве Свјатослава Шевчуке и његове пратње. Нескривено или прикривено, тек, ето нашој браћи Украјинцима и Русима Ватикана на левој обали Дњепра!“(13)

Иза тога, наравно, стоји НАТО Ватикан:“Како ли се само  благочестиви Митрополит галски осећао у епизоди помиритеља Светог Митрополита ефеског Марка и Грко-католичког Поглавара Свјатослава у овом режираном спектаклу, питање је сад!? Не умањујмо сензацију! Зар није требало да благочестиви Митрополит галски на овај начин измири Светог Марка Исповедника-Новог Јерарха, с једне стране, и Ватикан, с друге, еда би Римски папа могао тек сада да узвикне: Сада смо све учинили! – и да коначно одахне?!“(13)

Владика Давид је упозорио на појаву НАТО православља: „„Ако настане (?!) Вашингтона и НАТО-а Православље унутар Патријаршија, Архиепископија, Аутономних Цркава и Егзархија: Цариградске, Румунске, Јерусалимске, Александријске, потенцијалне либанске и сиријске унутар Антиохијске, па Албанске са Рашко-призренском епархијом у свом саставу, Атинске, Атонске Горе, Бугарске, Финске, Естонске, Словачке, Мађарске, Украјинске, потенцијалне Бесарабске или Молдавске, потенцијалне Турске или Гагаузијске, потенцијалне Катарске, расколничке Македонске, садашњих парасинагога: Црногорске, Рашко-призренске у егзилу, планираних: Босанске, парасинагоге у Хрватској, Лекоф-а, Западно-Европске Архиепископије, Супер Православне лиге расколника одметнутих од свих Православних Цркава са центром у Лисабону и Америци ... ), паралелно са њим-са Вашингтоном и НАТО Православљем, с једне стране настајали би и истински православни исповедници, мученици и новомученици, (по)страдали од НАТО и Вашингтонских православаца, с друге стране. С том неизбежном чињеницом се треба суочити, и са њом одмах почети рачунати, па и у одбрану кренути!“(13)    

Заиста је крајње време. Опасност се приближава. За 2025, НАТО Вартоломеј најављује уједињење са НАТО Фрањом, са све заједничким прослављањем Васкрса.(14) Не би било добро да нас догађаји затекну неспремне.

Молитвама Светог Саве и све Небеске Србије, спаси нас, Господе, од НАТО фанариота, оних споља и оних изнутра. 

УПУТНИЦЕ ( 9.1.2024. ):

1.    https://rtv.rs/sk/politika/srdja-trifkovic-na-kraju-krajeva-kosovska-pravoslavna-crkva_108216.html
2.    https://www.telegraf.rs/vesti/politika/1556430-skandal-albanci-s-kosova-otimaju-srpske-crkve-i-manastire-i-tvrde-da-su-katolicki-foto; www.pravda.rs/2023/12/25/siptari-otimaju-srpsku-crkvu-proglasili-je-katolickom-spc-obavestava-medjunarodnu-zajednicu/; www.kosovska-istina.com/%D1%88%D0%B8%D0%BF%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%98%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5/
3.    https://rt.rs/srbija-i-balkan/68965-srpska-pravoslavna-crkva-kulturna-bastina/
4.    https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1320820/vaskrsavaju-pavelicevu-pravoslavnu-tvorevinu-falsifikovanje-istorije-proustaske-organizacije-bozic-promovisale-genocidne-ideje
5.    Александар Стојановић, Растко Ломпар: Оснивање Хрватске православне цркве у контексту немачке политике и ратних интереса у окупираној Југославији, dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/14067; slobodnadalmacija.hr/vijesti/hrvatska/sacica-srba-i-desnica-zele-osnivanje-hrvatske-pravoslavne-crkve-je-li-to-uopce-moguce-sve-je-davno-pokrenuo-pavelic-1353646
6.    https://standard.rs/2019/12/30/kako-je-americki-general-priznao-da-je-spc-glavna-pretnja-za-nato-na-balkanu/
7.    https://www.geopolitikamagazin.com/sr-cyrl-rs/intervju/2016-03-18-19-42-37
8.    https://www.pecat.co.rs/2013/02/aleksandar-rakovic-istoricar-sta-je-haradinaj-obecao-bajdenu/
9.    https://www.pecat.co.rs/2019/12/to-ce-vec-biti-unija/
10.    https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/gramatika-ekumenizma-vladimir-dimitrijevic-knjiga.pdf
11.    https://www.pecat.co.rs/2021/09/hadzi-slobodan-stojicevic-mrezni-rat-protiv-crkve-uzroci-i-posledice-2/
12.    https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/4322706/sinod-spc-proterao-vladiku-andreja-iz-beca-a-neposlusne-svestenike-ceka-crkveni-sud-i-odluka-irineja-backog
13.    https://eparhijabacka.info/arhiva/eparhija-backa.rs/sr/novosti/episkop-krusevacki-david-razmislana-zapazana-i-gnome-o-nekim-sadasnim-i-ovdasnim-crkveno.html
14.    http://www.nspm.rs/hronika/papa-franja-2025.-godine-vaskrs-pada-na-isti-dan-i-u-zapadnom-i-u-istocnom-kalendaru.-bilo-bi-divno-kada-bi-to-bio-konkretan-pocetak-trajnog-zajednickog-praznovanja-uskrsa.html?alphabet=c#yvComment292290

Остале текстове Владимира Димитријевића читајте ОВДЕ.

Извор: Правда