Правда

Пише: Владимир Димитријевић

Шта је, браћо Срби и сестре Српкиње? Јесмо ли се препали? Је ли нам тешко као никоме? Понизише нас и све нам отеше – ево, сад се спремају да узму Косово и Метохију, једном и заувек. Нема ко да брани, а ми – мали и нејачки, Бог високо – Русија далеко. И да потонеш и да нестанеш.

Није тако, браћо.

Србину је увек било тешко, и није пропао.

Ево три приче које о томе говоре – да се подсетимо, да не заборавимо, да се оснажимо и охрабримо.

Прва је о Пилипу Бакљини, Србину из убоге Загоре у Далмацији, који, у доба најтеже глади, неће да се издајнички отуђи од вере православне и прими царско жито – ради кога прво треба примити унију са римским папом. Спреман да умре од глади, али да се вере не одрекне, Пилипенда је Србин због кога смо и ми данас православни Срби. Увек клан и увек васкрсао, Бакљина је наша бакља на крвавим обзоријма историје, и показује нам – не миримо се кукавички са поретком моћи, него служимо поретку Истине Која је Слобода, јер је Христос Богочовек, сунчано средиште Небеске Србије.

Онда прича „Мучних дана“, жива реч живога, мада од комуниста убијенога, Григорија Божовића, који је био помоћник Милану Ракићу, србијанском конзулу у Приштини и учеснику, у четама Војводе Вука, у ослобађању Приштине 1912. године, и који је своју причу видео и доживео на лицу места.

У причи је Ракић тмуран и тешко забринут – турско ропство све теже, Срби са Космета се мимикријски облаче као Шиптари, многи се турче: још мало, па ће све пропасти. Шта ће он, Ракић, париски ђак, пред тим беспросветним мраком? Куда да се дене? Како и коме да помогне? А у његовим косовским песмама Христос, страшан у болу и немоћи због Своје пастве – „које нема“.

И онда стиже, са Златара, од Нове Вароши – и она је ослобођена тек 1912. године – Вук Дулан, да позајми у конзулату неки новчић да би се вратио кући, у своје катранџијско село, па ће вратити чим стигне. Ракић му нуди ту помоћ бесповратно – Србин је, вели, Златарац, а ово је српски конзулат, српска кућа. Вук Дулан каже да неће ни више, ни мање но што му треба, и да ће одмах, кад у своје стигне, да врати позајмицу. Јер, из српске куће, из светог србијанског конзулата, не узима се, него се даје. Српски конзулат подржава понижену рају, српски конзулат помаже сиротињу, српски конзулат плаћа попове и учитеље српске. Ваља приложити од себе, а не узимати за себе.

Вук Дулан је, кад је отишао од Ракића, срено неког свог познаника  на сокацима Приштине, позајмио од њега, и све паре српској кући вратио одмах, пре но што је на Златар стигао. Видевши златно поштење и државотворну самосвест српског сељака, Ракић се орадости до неба, и схвати – вреди живети, вреди, у име слободне Србије, постојати на Косову и Метохији; слобода ће доћи и у Стару Србију, на Свету Земљу док год има таквих Срба какав је Вук Дулан, који је на позајмљени новац приложио од себе, да се помогне неком другом потребитом брату по часном крсту и свештеној заветности.

А прича Момчила Настасијевића, „Сан брата без ноге“, говори да се родољубље темељи на милосрђу према ближњем, које је човекољубље. Њен јунак је српски војник из Првог рата, који је био трећепозивац, и који, кад се све окончало, проси на улазу у гробље. Тако му се држава, новосаздана, одужила што је ногу изгубио. А за време рата, спасао је једног момчића, и док га је, контузованог, спасавао, граната му разнела ногу. Сад је инвалид, и проси, али му савест, та саборна свест свих људи и народа, долази у сну као моћна целина многих и многих, који му се диве јер је направио саможртвени подвиг који се не сме заборавити. А Брат без ноге радостан, радостан – дао је ногу, а и живот би дао да спасе ближњег. И у таквој срећи би играо, играо – сан је био, али тај сан је јава човештва.

Учини родољубиво дело које ти се никад не може материјалним вратити, постани велики и светли међаш на усудној граници између овога овде, што пролази, и онога тамо, што не пролази, и нећеш бити заборављен. Забораве те људи, али Бог, Дародавац наше савести, али дубина свега што је Његово у нама – не заборављају те. И можеш да играш сунчево коло.

Три приче за Српску Нову 2024: главу горе, жалосно Српство, ка Сунцу правде – и да заиграмо Сунчево коло, да не заборавимо Завет, да се не одрекнемо Светиња. Остаћемо, и опстаћемо. То нам поручују и Матавуљ, и Божовић, и Настасијевић. Хватајмо се у коло са Пилипендом, са Миланом Ракићем, са Вуком Дуланом, са Братом без ноге! И срећна нам Српска нова 2024. година!

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Симо Матавуљ

ПИЛИПЕНДА

(Из горње Далмације)

Пилип Бакљина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљ­ком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је правио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрш­тило, а промолили се крупни жућкасти зуби под четкастим про­сједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испу­њен сламом, али сав расклиман; у другом разбој и на њему неко­лико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и толи­ко троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство!

У дворишту, домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помије­шаних са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повеза­че, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи.

У прегратку гризао је Куријел, ситан, риђ, готово сијед мага­рац, танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет сламе, његов јутарњи оброк. Ње­гов благи поглед био је управљен час на домаћицу час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно он их је жалио, особито веселу и лијепу Пиргу, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била.

Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село К. у горњој Далмацији. Село се разасуло на једном рубу рав­нице, под брежуљцима. Мала старинска православна црква, скло­нила се за најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала се велика, господска зграда, очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова поља.

Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хук­ну јаче и племен букну и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа мутним очима око себе. Кад устаде да се протег­не, тада се тек видје да је прави Пилипенда, како су га сељани звали, јер кад диже руке поврх главе, умало не дохвати шевар на крову! Бјеше кракат, дуга врата и обле главе. Беневреци на њему бјеху сама закрпа, а њекада црвена капа, од плијесни црна, натак­ла му се до клепастих ушију. Кад зијехну, чинило се да ће прогу­тати лонац.

Јела извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у ко­јој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна, него жута. Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе ос­татак, а донесе њеколико зрна соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати како кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилипенда скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здј­елу. Па изиђоше обоје пред кућу да се умију.

Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно жвакати, омје­рујући несвјесно, брзо и кришом једно другом залогаје. Кад већ бјеху при крају, Јела ће:

— Јадна ти сам што ћу?! Немам повезаче! Како ћу сутра на причешће без повезаче?

Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће. Жена изађе за њим, те натоварише магарца. Онда обоје стадоше као скамењени, посматрајући товар, магарца и кокошке. Поње­кад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који олича­вају глад и немоћ! Најзад опет ће жена, као за себе:

— Јадни ти смо, шта ћемо? За ово нећеш узети ни пет шести­ца, колико треба за брашно, а ја гологлава не могу на причешће, те ће се рећи да смо се и ми уписали!

Пилипенда пусти глас, који је наликовао на режање љута пса, па избуљивши крваве очи на жену, запита кроз зубе:

— А хоћеш ли да се упишемо у ту … ту … вјеру?

— Сачувај Господе! — рече Јела устукнувши и прекрстивши се.

Онда Пилипенда уђе у магарећи преградак и изнесе најбољу кокош.

Јела, ужаснута, викну:

— Ма зар Пиргу? Хоћеш да продаш Пиргу?

Пилипенда само рече: „Е, ја!“ па дохвати дугачки штап и по­ђе за магарцем.

Пут је водио мимо нову цркву. Пилипенда чу гдје га њеко оз­го зовну, али пљуну пут радника, па похита даље, преко њива.

Кад стигоше на колски пут, Пилипенда се осврте на планину Динару, која се бијељаше од снијега: тужним погледом прелети цијело Петрово поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жа­лостиво на сеоца што се нижу по рубовима и учини му се да види како по равни лети она страховита утвара, која већ од четири мје­сеца дави народ.

То је било зими године 1843. Због необично слабе љетине још с јесени завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћаја у оно вријеме жито је споро долазило с мора у градове, а бездушни трговци уда­рише превелике цијене. Шумовити и сточни крајеви помагаху се којекако, продавајући дрва, хранећн се бијелим смоком, ко­љући стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово поље нити има шума, ни стоке! Кад се већ десило њеколико смртних слу­чајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово по­ље, стаде оправљати и градити путеве, плаћајући раднике кукуру­зом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, мога­ше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након њеколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на Оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде при­мао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем пра­вославне. Стари изнемогли поп настојаше да оразуми своју пас­тву, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поуни­јате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: „уписати се у царску вјеру!“ Разумије се да је нововјерци­ма било забрањено улазити у православну цркву …

Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше сво­га старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: „Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!

Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о овом удесу који снађе њега и остале, и да је везивао за то њека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у обли­ку питања. Питао је Пилипенда Бога:

— Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе, кад је мени, јед­ном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш бије­ду на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и об­јесни!? Али, опет, хвала ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух! …

У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; пореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни про­тив владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост, ипак превјери! Назва бога Пилипенди и додаде:

— А, јадан Пилипенда, смрзну ли се?

— Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих за­жалио!

— А јадан, а што ти … а што се ти не би уписао? Пилипенда одврати:

— Валај, нећу, па сад црк’о од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово поље.

Кљаку и друговима му Пилипенда бјеше живи, оличени при­јекор; ипак се насмија и поче извијати:

— Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него … знаш … докле изимимо, докле спасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!

Пилипнеда пљуну.

— Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам об­раз не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!

Кљако се намршти, те ће опоро:

— Блејиш Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат.

— Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хва­ла му, ако неће, и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти …

Кљако га прекиде.

— Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!

— А, пасји сине — викну Пилипенда измахнувши штапом — чекај да ти притврдим ту вјеру!

Али Кљако побјеже.

Онда Пилипенда, изван себе од гњева, свом снагом удари Ку­ријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пи­липенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од це­сте и заплака се!

(1901.)

Григорије Божовић

МУЧНИХ ДАНА …

Сетан као и песме његове, под туробним утисцима с пута по Метохији, Милан Ракић даваше последњи облик својем „Страшном Христу“ из опустеле цркве негде у Прекорупљу, кал му наочит каваз пријави Вука Дулана из некога села са шумовита Златара.

Сељак уђе замашним, али равним и одмереним кораком гор­штачким. Скиде с главе прљаву црвену чалму од вуне и поклони се ниско и вично, као пред својим агом или кајмекамом у Пријепољу.

— Бог ти помогао, брате! — узврати му Ракић, устајући иза стола и пружајући му руку. Очиглелно, ова га појава пријатно изненади.

Јер тешко бејаше живети у прљавој и веома непријатељској Приштини. Много тврђа и несложнија душа ту малакше и почне да чами. Свакога дана извештаји тежи и страхотнији. Косово у са­мртним трзајима. Сириниће изједна гине. Рогозно већ отупело од аганскога јарма, а из Метохије, може бити ускоро, неће бити ни гласника да јави како су се последњи остаци истурчили, или за­макли ноћу преко Копаоника. Да није још Грачанице са њеним оскрвњеним фрескама и Гази-Местана, који Преполац непрестано бодро поздравља низ лапску долину, човек би клонуо и обамро. Или би побегао као рањена звер, плаховито и безобзирце, с уве­рењем да је све пропало и да је узалудно каменити се више поред наше страшне костурнице. Досадно и хладно око срца као у дубо­ки јесењи дан слабо одевену. Пролазе непрестано испред очију везени фермени зулумћарски, велике сребрне муштикле, чохана џубета мрачних хаџија, који барем о рамазану морају по некога потурчити. Врстају се бели копорани, затегнуте арнаутске чакши­ре, кеча и ћулави. Из дана у дан Ракић је могао све боље да уви­ди, како је све мање разлика између српскога и арнаутскога копо­рана, између њихових ћулава: — труђаше се раја. да би голи жи­вот сачувала, да се на пугу по ношњи не би могла познати! Ћула­ви, ћулави …

А сад један Златарац. Као да је с неба као какво знамење пао на Косово. Да мало разгали и обрадује, да у сетно срце куцне на ону страну која је заточенике своје нагонила да запевају, кад су са страхобним кољем на рамену гредили ка калемегданском џелату. У леденој стварности сама ова појава као да каже да смо још жи­ви, да Шумадије има и с ове стране тмурнога Јавора. Вук Дулан као да је из камена исклесан од првореднога уметника. Србин. Снажна и здепаста тела, плав, тихо непоказна изгледа. Сав непро­менљив, увек онакав каквог га је дало његово скровито катран­џијско село. Арварски опанци, пеленгири, црни гуњац и јанџик. Претена кошуља, раздрљена под грлом, са великим колиром. Мо­ре, каква срећа да човек у мору одвратних ћулава види што срп­ско, али онако потпунце, од главе до пета! …

— Велиш ми да сједнем, господине? — говораше он домаћи­ну. — Мним да није тријебе. Кад дворимо Турке, могу и овђе по­стојати мало! … Али га консул нагна да седне, да поручи и каву и коњак. Вук Долан све то узе просто и уљудно без снебивања, али са оним истим озбиљним покретом као кад је примао причест у својој неугледној цркви сеоској.

…Носио је царску комору из Призрена за Гостивар. Затекли га тамо случајно кад је продавао катран. На путу му испод Шара нестало једнога коња. Пре петнаест дана позвале га власти чак у Битољ. Ваљао је да посведочи пронађена коња. Отишао је. Досу­дили му својину и тек тада видели да ће коњ појести себе докле пређе Бабињачу изнад Сјенице. Угризла Турке државна савест: дали му једну меџедију и рекли да ће коња примити у Пријепољу. Послаће га о државном трошку. Вратио се пешке преко Бабуне. Дотрајао му већ и последњи грош. Он овај свет не познаје. Барем до Рогозна треба имати новаца и ноћивати по хановима …

— Па сам чуо за ову кућу, господине. И наканио се да се мало осрамотим: не би ли ми ти могао дати један дукат на зајам божји док се до куће довучем?

— Даћу ти и два, ако хоћеш — рече му Ракић мило и без ко­лебања.

— Не, не: доста ми је један! … И то ти Бога јемца остављам да ћу ти одмах вратити. Однијећу нашем проту у Пријепоље и за­молићу га да ти пошље како он зна. Нећу те преварити … Повје­руј ми, господине! …

— Не брини, ево сад ћу ти дати. И то не на зајам. Онако … Узми …

— Боже сачувај, господине! Онако? … Ни до вијека! … Из ове куће? … А колико она мора давати свакога дана! … Подми­ћивати Турке и нас ода зла бранити, па плаћати учитеље! … Не­ћу, Бога ми! … Овђе ваља доносити, а никако одавде односити … Само на зајам божји! … Јок, још нијесам памет иштетио. У ужич­ком округу продају и бакраче да би се ова кућа могла држати у Приштини, а ја да узимљем „онако“! …

Не бејаше на оваке случајеве навикао Ракић. Ако нису тражи­ли, а оно су примали. Зато с вољом отвори касе и поче да преврће по злату.

— А дао је Бог? — упита Вук поносно, чујући звек наполеона и лира.

— Дао, Вуче, дао! … Но знаш ли шта је? … Ја немам ни јед­ног дуката.

— А имаш ли меџедије?

— Имам.

— Онда дај ми три!

— Овако ћемо: да ти дам једну лиру, па дукат да ми вратиш, а оно друго да попијеш, а?

— Никако, господине! … Дај ми само три меџедије. Нећу ви­ше. Ако ми будеш дао, ја ћу опет вратити.

Ракић му пружи три беле меџедије, опет угости и отпусти, по­здрављајући све у његову крају.

Али се после једног часа врло изненади кад кроз отворена врата чу познати глас Вуков у ходнику где тахо разговара са кавазом:

— На муци сам ти био, брате — причаше он кавазу, држећи не­што у руци: — остао сам у туђем свијету без паре једне. И твој ми господар, а наш господин, на зајам божји повјерова ово пара. Изи­дох у чаршију да ручам. Кад тамо, а оно нашега прота син, учитељ Васо. Помози Боже! „Јеси ли при парама Васо? — „Јесам, вели“ … И позајми ми четири меџедије. Господин ми је мало прије позај­мио три. Ево ти, брате. Аманет божји да му их даднеш на руку. Зајам је … А ову четврту … кумим га од неба до земље … и љубим му руке и скут као старешини нашем и брижнику сиротиње раје … овај … нека узме од Вука Дулана из Дражевића, па нека дадне кому невољноме брату Србину … Аманет ти божји, ришћанине и брате! …

Милан Ракић нечујно притвори врата и поносто осети да је вредно мучити се у прљавој и азијатски намрштеној Приштини.

Момчило Настасијевић

САН БРАТА

БЕЗ НОГЕ

У своје време кад се оно метежило и тукло, и мени сила раз­мрска ногу, те је целу до кука одсекоше. Кажем то онако само, и не пада ми на ум да се буним, јер некоме је морало. (А бејах, што има реч, да пре гајди заиграм). Сад овако уза зид на улици залу­дан; чекам да се и за мене нађе живота. Па се и нађе. Има старица с корпом пут гробља. Дарујући ме мртвацу намене, да му је дар на бољитак онамо што овамо ја место њега поједем и попијем. А има који ме утубише: још с далека маше се џепа, и не погледају ме, и некако обично, као мостарију, плате. Ја опет, од матере та­кав, стид ме да се ту бенавим и превијам; јер њима се може, а ме­ни опет насушно треба, и шта ту вазда!

А (што да кријем) који пут и сасвим раскрави, чисто осећам нараста добро у мени, па натенане мислим у сласт: Што ти је чо­век, сто чуда накани се на њега, као да је сам он за муку рођен, и дигну руке, и нема, веле, од њега ништа. Кад оно однекуд огреја­ло га добро, он прогледао и смеши се. Ето ја, кад ми овако дође потаман, заборавим се и запевушим. А буде богме, па овако без ноге, у себи, и заиграм, па љуља ли љуља!

Али опет у потаји волео бих и туга ме, што неће, што да се не сете мене заборављена! Ко било, ма и лудо дете, за причу да ме припита: „Где ти је, чико, нога?“ Блаже но мелем кануло би, бла­же но благдан у недоглед.

Гле, збиља, благдан ми надолази: врве пут мене одасвуд, у новом руху, па мирисни. Надолазећи благо ме у очи гдедају. Ако ме вараш сном, грехота је, Боже, ма и с твоје стране! И сви коли­ко их је, пожељно им, сваком на лицу пише, радије би да као ја имају дрвену ногу па се коче и нарамују у ходу. Збиља сви мени! Јер на домак пришли, као хтели би нешто, а стид их, и збуњују се, и ни две да саставе. А ја милоумно гласом који на за за свој: Не­мојте, велим, браћо, није ред ни право да се ви толико око мене мајете!

Кад оно, као тиме осокољени, све већа сила их се згрне; ми­слиш лист је с јесени, па га опала наноси овамо ветар. Сви благо­навиру мени, а многи су, па се слило: топи одасвуд и кропи, да мислиш као сламку одуваће ме благост. Ја једва нађо душе да слабачко замолим, кад оно, чуда, разлегне ми, до задњег ува раз­говетао пронесе ми се реч: Ја јесам страдао, браћо, и слатко је ка­зивати где се ради мене толики сакуписте. Али што је мени мно­го, вама је може бити мало, па готова срамота! Јер знајте, браћо, нисам ја Бог зна ко, богами нисам, и не вреди. А може бити пре­познасте ме. Јер откуд баш ја да сам тај, мене оволико да почас­твујете, кад ни пола живота, но тричаву ногу дадох. Немојте ме, браћо, молим вас, нисам ја тај!

Оно у одговор као ветар кад уз гору пође, или из даљине по­водањ, или буна, захуји: није реч, а знам то негодују, да у мишју рупу тада завући се, дигне ме и заошија, те лебдим над њима.

Боже, и небо као ближи се озго и гусне у свод. Тек заранци а по њему крупно се отвориле звезде; две и две паре се у очи и гле­дају ме. Ово се и ти умеша, ради мене помери звезде, у храму да се обретем! Јаој, зар је и ово морало! Бар ти ме, Боже, за незнатна знаш!

Глухота буде, а хиљадама њих као у ливади травки нагло се и чека моју реч.

— Свеједно, браћо, ја могу и то, кад се мора. Само, покорно молим, држите на уму, ја нисам казао, ево, на, узмите је, не треба ми нога! Него те лупи откуд се највише чуваш, па ти после нами­руј се како те Бог учи.

А, право рећи, овако у годинама не беше ми под морање. Али се откидох с браћом, па велим, кад нас је мало, није згорег да се и један више нађе. Лежимо ти појаче од годину, а преко јаруге она­мо ини, близу, брате, чисто те туга пуцати. Ту и мој Милоје. При­вило се путем уза ме, синовцем ми се назвало, па велим, ако, чо­век и керче присвоји, а толи неће по Богу брата, кад за њим при­стане; и боље имати него немати. А што невољом зову, верујте, није ни она сасвим рогата: с почетка ли не додија, после се и с њом човек намири. Јер тврђи је од скота; на Вражју чуку да га посадиш, и ту би се свикао. Па тек шалим се с децом: Е, соколићи моји, накриво ли се нађосмо: ви први позив, ја последња одбрана! Богами, ако загусти, неко ће неког на кркачама понети!

— Него ја, чини ми се, забраздих. Можда није у реду што вам и ово казујем? — Оно, као челе кад се роје, зазуји од сабора: „Ка­зуј, свака ти је златна!“

Јаој, кад ли једном у смуши закомеша! Рекао би сâм наопаки брка озго варјачом! Да се бар крст с некршћу измеша; него баш зато што је род и комшија, однекуд слатко ти, што грђе да осака­тиш, ко ти згодно под руку наиђе.

У зло доба оно наших глава што оста читаво, сабра се пониже у потоку. — Добога, оста ми горе синовац! „Ајте, децо, благо ме­ни, да устрчимо, можда ће му имати спаса!“ — „Бог с тобом, чи­ча, помери се, веле, какво трчање!“ — „Ако, ако, велим, не мари, сам ћу ја!“ И упутим се.

Онамо глухота, да, што кажу, чујеш ђавољу копиту. Каоно о кладе кад их у гори посеку или у ливади откосе, спотичем се о њих. Да су кладе, за корист би их срезали; да су трава, у пласт би их зденули! Еј, Боже ли Боже, шта се ово почини! Сам ја онде стојећи на јадовном гувну стожер.

Наћи ће тебе чика! Да си им онамо у канџама, бре гребао би се, свеједно ма и за тебе мртва, нек се зна да имаш кога! Па све од трупа до трупа, каоно змија, запузи, пипајући гледам је ли он. Бу­нило ме неко и мука: просто лапе из крви душе, на чемер горчи, не беху за умирање. А кога у животу напипам, еј, мој братко! За утеху дошанем сиротану. И Бог зна који пут можда све на исте навраћајући, да одонуд већ по дну забели небо. Још боље, велим, лакше ћу га наћи. И збиља при зори, као на сан да се не пробуди, склупчано моје нађем. Не да тебе чика!

Па каоно лопов с врећом, све испотија, бежи. Али, нађавола, осети ме одонуд, и закевће, и зазуји. — Боже, лепо ли зујите, ко вас не зна! И не дорекох, кад оно, рекао бих посред памети тресне ме, и нестанем, и ништа.

„Лепо је то, браћо, чистота и белота, и што ви ту око мене на прстима, него где ми је синовац Милоје?“ — питам ја њих. — „Море, лако је, веле, за Милоја, него је мука за тебе!“ — „Мука не мука, то ваша брига није! Него, ако ћете љуцки, дајте ви мени моје!“ Они немадну куд, и доведу га, двојица међусопке: Еј, жа­лости, зар на то живота спаде! Душа му, што кажу, лапи на очи; нити сам пристао припитати га, помислиш као пламичак одуваће га реч. Кад ли оно само, сирото, неким чамовим гласом: — „Не брини, вели, за мене, чико, мени је зарасло; али је с тобом мука, ногу су ти осекли!“ — Е, ногу, је л’ ногу велиш? Гле, збиља нема је! Ако су, шта ме брига, вучина сам ја матора! А да шта мислиш, нема ништа забадава, то се плати, синовче! Што скупље, то боље, то сигурније! Је л’ да, браћо, не вреди забадава, ни за благо, ни образ? Него комадом себе да платим; своју кост и крв за њега, да ми се не одужи! То је оно, браћо! Одите, одите сви да вас изљу­бим! Шта сте се ту смрзли, кад је мени топло и претопло на ду­ши! Ја сам као коме је двадесета, ситно бих заиграо. Ја могу, бра­ћо, чекните само! Гле, хитро силазим, каоно за девојкама некад, све гиба ли, гиба. Браћо, браћо слатка, чујте, ја имам обе ноге! Ево на, гледајте, трупа-труп, трупа-труп! Није истина што вам казах, бришите све, ништа није било! Ја сам ко и ви, човек на две ноге, посленик! Идите кући, не треба ни рухо ни празник, немате коме празновати! Али најпре, за моју вољу да поиграмо, жеља ме, одавно нисам ситно каравлашки: хопа-цуп, хопа-цуп! Тако сам снио, па велим, ако, и то му дође као неки провод. А дрвена нога, моја помоћница, служи ме не може боље бити.

Извор: Правда