Све оно лоше што смо доживели у детињству добрим делом одређују какав ће бити квалитет нашег живота када одрастемо.

То такође могу да утичу на "модел понашања" који ће од нас сутра да усвоје наша деца као и на то како се суочавамо са проблемима. Управо од тих емотивних рана или болних искустава из детињства, ми стварамо део наше личности.

Страх од напуштања

Усамљеност је најгори непријатељ оних који су били напуштени током детињства. Ту постоји константна стrepња која ће да доведе оне који су патили до безразложног напуштања партнера или пословних пројеката из страха да они не буду ти који ће бити напуштени.

"Ја ћу отићи пре него што ме ти оставиш", "никo ме не подржава", "не могу да поднесем све ово", “ако одеш, не враћај се”...

Особе које су доживеле искуство остављања током детињства, морају да пораде на свом страху од самоће, страху од обацивања и невидљивих баријера физичког контакта. Ране које су настале напуштањем, нису нимало лаке за лечење. Људи са оваквим емотивним проблемима сами ће постати свесни када ране почну да зарастају, када нестане страх од усамљености и када он буде замењен унутрашњим дијалогом који је позитиван и пун наде.

Страх од одбацивања

Пошто се ради о дубокој рани, она проузрокује унутрашње одбацивање. Када се појави, може да утиче на више фактора, као одбацивање родитеља, породице или себе самих. То ствара осећај одбијања, присуство негативних мисли, осећај непожељности - што доводи до потцењивања себе самих.

Особа која пати од овог болног искуства осећа да не заслужује наклоност ни разумевање од било кога, и изолује се у своју унутрашњу празнину због страха од одбацивања.

Због тога, неопходно је да поради на свом страху, на својим унутрашњим страховима, ситуацијама које стварају панику, да мисле на себе, ризикују и доносите одлуке за себе. Тако ће их све мање узнемиравати чињеница што се неке особе удаљавају од њих и неће т више схватати толико лично.

Понижење

Ова рана настаје када у различитим моментима имамо осећај да други не одобравају то што радимо и критикују нас. Овај проблем можете чак и да пренесе на своју децу, говорећи им да су неваспитани, непристојни и безобразни, што уништава самопоуздање детета.

На овај начин, тип личности који се ствара постаје “особа која зависи од других”. Можете да заузмете став “тиранина” и егоисте као механизам одбране, и можете да понижавате друге ради стварања оклопа како би заштитили сами себе.

Ако сте доживели ова искуства, морате да радите на вашој самосталности, на вашој слободи, на разумевању ваших потреба и страхова, као и на вашим приоритетима.

Превара и страх од веровања другима

Ове емотивне ране се јављају када се дете осећа превареним, посебно од стране једног родитеља који није испоштовао дато обећање. Ово доводи до тога да неповерење може да се претвори у завист и друга негативна осећања, као и осећај да не заслужују то што им је обећано и шта други имају.

Овакви проблеми у детињству стварју сумњичаве особе и особе које увек желе да имају све за себе. Ако сте током детињства били у сличним ситуацијама, вероватно ћете имати потребу да стално контролишете друге, а особину ћете правдати јаким карактером.

Ове особе признају своје грешке због начина на који реагују. Имају потребу да раде на стрпљењу, толеранцији, као и да науче да буду саме и да саме одговарају за своје поступке.

Не правда

На стаје у контексту када су људи који се брину о деци хладни и ауторитативни. Током детињства, претерани захтеви од стране родитеља, стварају осећај неефикасности и безвредности који не пролази ни када постанете одрасла особа.

Директна последица оних који су претрпели неправду је ригидност, јер ће ове особе покушати да постану јако битне и да освоје велику моћ. То ће вероватно да доведе до стварања фантазије о реду и перфекционизму, као и до немогућности да буду сигурни у одлуке које доносе.

Треба порадити на поверењу и на менталној снази, флексибилности и веровању другим људима.

Трансформишите ваш дом са стилом 

Извор: bebamur.com